Нешто ме гуши у души

ЈАО, БАШ МИ ЈЕ НЕПРИЈАТНО!

Обично у двадесетим и тридесетим годинама живота највише бринемо о томе шта други мисле о нама. У четрдесетим и педесетим престанемо да бринемо о томе. А у шездесетим и касније схватимо да никада нису ништа ни мислили о нама.

Пре неколико дана срео сам познаника на улици и баш смо се лепо испричали. Он је мене питао о свему и свачему, а ја њега ништа. Не зато што сам био непристојан или зато што он много прича, него зато што никако нисам могао да се сетим ко је он. Знам да се знамо, али одакле се знамо, како се зове, шта ради – никако да се сетим. А он је о мени знао све. Био сам насмејан, питао га уопштено како је и правио се да журим. Баш ми је било непријатно.
   Недавно сам био на једном пословном ручку, на којем је било и неколико, за мене, непознатих људи. Ишли смо у један од бољих ресторана у граду, са одличном храном и веома пријатном атмосфером. Све би било савршено да пословни партнер који је сео поред мене није мљацкао док једе. Баш ми је било непријатно.
   Пријатељицу, која је уз силни труд успела да смршави и дотера линију, упитао сам да није болесна и да ли је нешто опасно. Како ме је само погледала. Баш ми је било непријатно.
    Јао, баш ми је непријатно – реченица ми је ко зна колико пута прошла кроз главу. Због неке глупости коју сам случајно рекао, или сам направио нешто што не треба, или због незнања, често због других људи, па ми понекад буде непријатно и кад водитељ на телевизији нешто погреши.
    Нема те особе која се није нашла у прилици да јој буде непријатно због нечега.
   То може да нам се деси и када ништа не кажемо и ништа не урадимо. Кад настане она тишина, сви се ућуте и нико не зна шта да каже. Или када не кажемо на време нешто што би требало да кажемо, зато што нам је од почетка било непријатно да то кажемо, па онда полако постаје све горе. На пример, сретнемо некога коме је остао комад зелене салате на зубима и не кажемо то пошто мислимо да није пристојно да кажемо. А ако већ нисмо одмах рекли то постаје све теже да кажемо и на крају пустимо ту особу да оде даље и да сретне још некога ко ће да види зелену салату на зубима.
    И онда нам је непријатно што нисмо рекли, па још почнемо да се секирамо да ће та особа да се наљути на нас што јој нисмо скренули пажњу на „зелени зуб”.

               Закони

    Постоји много тога шта не можемо да урадимо, а волели бисмо да можемо. На пример, не можемо да летимо, или да будемо невидљиви, или да пролазимо кроз зид – дугачак је списак таквих жеља. Али то не можемо да радимо због закона физике који нам не дозвољавају.
   Лоше понашање, као што су крађа, превара, насиље и сличне ствари, уредили смо законима државе и строгим казнама. Законе и казне увели смо и за прекршаје као што је прелазак улице ван пешачког прелаза, или вожња у градском аутобусу без карте. Сви смо понекад учинили нешто кажњиво.
    А постоји и много тога што није забрањено ни кажњиво, али изазива осуду друштва. На пример, можемо да се не купамо месец дана и такви се возимо у лифту пуном људи. Можемо да кинемо у градском аутобусу без стављања руке или марамице испред уста. Можемо испред неког шалтера или у трговини да се гурамо преко реда. Ништа од тога није забрањено али сматраће нас непристојним. Већина људи не жели да их бије глас да су непристојни. Ограничава нас и закон очекиваног понашања.
   Велики део нашег понашања ограничен је законима физике, законима државе и законима очекиваног понашања.
   Када направимо нешто због чега се осећамо непријатно, нисмо прекршили ниједан од ових закона. Кренемо да загрлимо некога, а он нам пружи руку; погрешимо име особе; проспемо кафу по кошуљи на важном састанку. Ништа од овога није неваспитано ни забрањено и нимало се не противи законима физике. Само је непријатно.
   Непријатност нас учи како да избегавамо сличне ствари у будућности и како да их ублажимо када се већ догоде. Када покажемо да нам је непријатно, збунимо се или поцрвенимо, ми само показујемо да то није било намерно и то нам помаже да се лакше сналазимо у друштву са другим људима.
   Није добро када смо превише осетљиви, али није добро ни када смо неосетљиви. Као и у свему другом, најважнија је права мера.
   Ако у правом тренутку и у правој мери покажемо кајање, стид и непријатност, људи ће нас сматрати поузданом и великодушном особом и лако ће заборавити грешку коју смо направили.

Заменска непријатност

   Често се деси и да нам је непријатно због других људи који уопште нису свесни да су нешто погрешили. На пример, неко каже нешто што не треба о особи која није присутна, али не зна да је то брат или сестра друге особе у друштву, а ми знамо. И то нам је непријатно и покушавамо да неприметно скренемо пажњу да не треба то да прича. Ово се зове заменска непријатност или срамота из друге руке. Може да буде и заједничка. Неко се, рецимо, одлучи да запроси девојку пред целим друштвом и она га одбије. И онда је свима непријатно.
   Заменска непријатност је део емпатије – наше способности да осећамо шта други људи осећају, или шта ће осетити када схвате шта су урадили. Ма колико ово осећање било уобичајено међу људима, ма колико било присутно у нама исто као и сва друга осећања, као љубав или мржња или страх, ниједан језик на свету нема реч која га описује, осим немачког. Само у немачком постоји реч fremdschamen која тачно описује овај осећај, али и реч супротног значења schadenfreude која описује злонамерну радост када се неко осрамоти или када смо сведоци нечије невоље или понижења. Сви смо се, нажалост, сретали с људима који се радују туђој невољи.

Срамота или бол

    Када урадимо нешто неспретно и буде нам непријатно због тога, у нашем мозгу побуди се исти центар као за бол. За мозак је потпуно свеједно да ли смо испустили камен на ногу или незгодну реч у погрешном тренутку. Тај део мозга такође нам помаже да се суочимо са физичком претњом – да ли да се боримо или да бежимо.
   Треба, на пример, да одржимо говор пред већим скупом људи или сретнемо особу која нам се много свиђа и не знамо шта да кажемо. Бојимо се да ћемо се осрамотити, притисак почиње да расте и постаје нам вруће. Знојимо се. Мозак почиње да нас припрема за бег или борбу. Убрзано дишемо, зауставља се варење, осећамо лептириће у стомаку. Тело нам се скупља у положај да се заштити, боримо се да изгледамо природно и од тога почињемо да дрхтимо. Крвни судови у свим мање потребним деловима тела за бег почињу да се скупљају да би ојачали битне делове и због тога нам се охладе прсти и нос. И то све заједно нимало не ублажава непријатност.
   Ово је реакција која нам је остала од наших давних предака као одговор на физичку претњу. Била им је потребна спремност тела и брза процена да ли да беже или да се боре. А нама данас, када физичка претња није више тако честа, остала је само непријатност у незгодним приликама. Нисмо стигли да се променимо довољно брзо колико се брзо променило друштво.
   А када прође тај тренутак непријатности, када је незгодна околност у којој смо се нашли, или је сами изазвали, иза нас, онда почињемо да размишљамо.
   Зашто сам био тако несигуран?
   Зашто сам то рекао?
   Како сам могао да урадим такву глупост?
   И, најгоре од свега – шта ће други мислити о мени?

Склоност према негативном

   Имамо једног познаника који готово увек лаже. Знамо то добро и сматрамо га лажовом. Наравно, и он понекад каже истину, немогуће је лагати све време. Имамо и другог познаника који увек говори истину и добро знамо да му све можемо веровати. Међутим, деси се да и он једном нешто слаже и ми га ухватимо у лажи. Од тог тренутка сматраћемо и њега лажовом без обзира на то што је слагао само једном и никада више.
   Или, проведемо веома добар и успешан дан на послу, али негде пред крај радног времена неко у канцеларији каже нешто што нам се нимало не свиди. Остатак дана провешћемо размишљајући о том коментару, а када дођемо кући рећи ћемо да смо имали грозан дан на послу. А у већини времена било нам је лепо.
   Склони смо да много више размишљамо о негативним стварима него о позитивним. И да им више верујемо. Лоше вести у новинама сматрамо истинитим, а добре више посматрамо као забаву. Ако о некоме чујемо лоше ствари сматрамо да је то промишљено и истинито, али ако чујемо добре ствари на то и не обраћамо превише пажњу у очекивању да чујемо и праву, негативну, истину. Када чујемо реч „критика” одмах мислимо на лошу критику, али она може да буде и добра. Саму реч „критика” прихватили смо као негативну. Када кажемо да некога критикујемо, мислимо одмах на то да му указујемо на грешке. Али критика је вештина оцењивања и доброг и лошег.
    Негативне мисли и осећања имају много већи утицај на нас него добре. Од пет основних људских осећања само једно је добро – радост. Остала четири – туга, страх, бес и гађење – сва су лоша.
   Због ове урођене склоности према негативном веома нам је тешко да се одупремо размишљању о непријатности коју смо случајно изазвали. Прво се љутимо сами на себе како смо могли тако нешто да урадимо, а онда нас ухвати паника – шта ли ће други мислити о нама. И то понављамо и понављамо и мислимо како сад они другим људима препричавају шта смо учинили и ко зна шта сад сви ти људи мисле о нама.
    Па – у ствари, не мисле ништа.
    Колико год да сами размишљамо о себи, нисмо и другим људима прва ствар о којој размишљају. И они прво мисле о себи. Сви смо ми сами себи средиште света, али не и другим људима. Колико ми бринемо шта други мисле о нама, толико и они брину шта ми мислимо о њима. А нити ми мислимо о њима, нити они о нама.
    Обично у двадесетим и тридесетим годинама живота највише бринемо о томе шта други мисле о нама. У четрдесетим и педесетим престанемо да бринемо шта други мисле о нама. А у шездесетим и касније схватимо да никада нису ништа ни мислили о нама.