У потрази за златном библиотеком

ИВАН ГРОЗНИ, КЊИГОЉУБАЦ

Тајна непроцењиво вредних књига руског цара преноси се вековима, иако је мало доказа да су уопште постојале...

Прича почиње у 15. веку када су се дешавала велика друштвена и политичка превирања. У неуспелој одбрани Константинопоља од Турака 1453. године погинуо је и последњи византијски цар Константин XI Палеолог (1405–1453), након чега је Мехмед II Освајач (1432–1481) заузео град и прогласио га новом престоницом Османског царства. Народ православне вере масовно је почео да бежи из пораженог царства. Међу избеглицама био је и морејски деспот Тома Палеолог (1409–1465), брат Константина XI. Кренуо је пут Рима, али не пре него што је, бар како легенда каже, спаковао вредну библиотеку од више стотина књига.
   Ретка издања међу којима су била и нека од значајнијих дела грчке и римске књижевности наследила је његова кћи, византијска принцеза Софија Палелолог (1455–1503), будућа супруга великог кнеза московског Ивана III Васиљевича (1440–1505). Са собом је у Русију понела и очеву библиотеку као део пртљага. Она ће затим завршити у рукама њеног сина Василија III Ивановича (1479–1533). Управо у време када је Василије III носио титулу великог кнеза московског, јавља се и први запис о драгоценој збирци књига.
   Током првог сусрета с кнезом, Максим Грк – калуђер, учењак, писац и преводилац – имао је прилику да види „небројено мноштво грчких књига”. Детаљније о овом сусрету писао је његов биограф Андреј Курбски. Између осталог је забележио:
„Максим је био задивљен и запањен, и уверио је кнеза да ни у Грчкој није видео толико грчких књига.”

            Благо у рукама свирепог цара

   Прворођени син Василија III остао је запамћен као један од најсуровијих владара Русије. Истина је да се Иван IV Васиљевич (1530–1584) на разне начине трудио да препороди земљу, увођењем бројних реформи, јачањем трговине са западном Европом, отварањем штампарија. Међутим, друга страна његове личности откривала је окрутног човека који није презао од тога да крвопролићем угуши сваки могући отпор и који је у наступу беса убио властитог сина и престолонаследника. Због тога је остао познат и као Иван Грозни.
   За историчаре књижевности значајно је каква је била судбина библиотеке током његове владавине јер нису располагали већим бројем чврстих доказа. Један од важнијих извора је одељак из књиге Франца Нијенштата са почетка 17. века. У њему је описана посета немачког протестантског свештеника Јоханеса Ветермана руском цару. И данас се верује да је негде испод Кремља Иван Грозни крио велику количину оружја. Радници који су радили у подземној железници 1978. године чак су и нашли неколико примерака оружја. Али, према наводима писца књиге, свештеник није због тога био позван. Цар је Ветерману показао вредна дела античке књижевности, брижљиво чувана у посебној просторији под кључем, у подрумима Кремља.
   Иван Грозни открио је строго чувану тајну јер је желео да свештеник, заједно са још неколико учењака, прегледа све наслове. Ветерман је био задивљен једнако као и Максим Грк много година раније. Открио је да се у библиотеци налазе књиге чији примерци нигде другде у свету више нису постојали. Углавном су биле уништене у ратовима или великим пожарима. Цар му је понудио да преведе једну од њих, али, мада је прилика била веома примамљива, Немац је одбио посао. Претпоставио је да ће после тога уследити још понуда, а није био вољан да се дуго задржава у Москви.

                                              Тајанствени нестанак

   Како је и сам био страствени колекционар ретких издања, претпоставља се да је Иван Грозни додатно обогатио наслеђену библиотеку. Шта се у њој све налазило, било је (и остало) под знаком питања. Према неким изворима, Енглези, Италијани и Немци у више наврата покушали су да наговоре руског владара да прода своје највеће благо, али никаква сума новца није могла да надокнади његов губитак. Зато су се сви преговарачи вратили кући празних руку.
   А онда је, након смрти озлоглашеног монарха, библиотека одједном нестала без трага. Од тог тренутка почеле се и да се шире разноразне приче, од оне да су књиге уништене у пожару, па до мање вероватније да је власник бацио проклетство на библиотеку и да ће они који јој се приближе изгубити вид. Преносиле су се и приче да је Иван имао врло мрачне намере, те да је учењаке звао да преведу поједине књиге како би стекао знања о црној магији. Ипак, смрт га је омела у даљим покушајима да се упозна са значењем старих текстова.
   Баш због тога што јој се изгубио сваки траг, многи су почели да сумњају да је уопште постојала. С друге стране није мањкало оних који су чврсто веровали да су вредне хартије засигурно и даље негде скривене и да ће они најупорнији истраживачи са добрим „њухом” кад-тад успети да је нађу. Међу ловцима на благо Ивана Грозног биле су и неке од важних историјских личности попут Петра Великог (1672–1725) и Наполеона Бонапарте (1769–1821), а за њу су се, наводно, заинтересовали и представници Ватикана.

             Откриће професора Дабелова

   Почетком 19. века историчар Кристофер фон Дабелов, професор на естонском Универзитету у Тартуу, изнео је тврдњу да је у архиву у граду Пјарну нашао документ под називом „Манускрипти које је држао цар”, као и да су у њему забележени сви наслови који су се налазили у несталој библиотеци. Када је обавестио сараднике о великом открићу и поново отишао у архив, списак више није био тамо. Остали су само подаци које је забележио приликом прве посете.
   Записао је да је у изгубљеној библиотеци било око 800 наслова, између осталог: изгубљена песма римског песника Вергилија, 142 тома „Историје Рима” Тита Ливија, од којих је данас историчарима познато тек 35, као и цела Цицеронова „Држава”, у светским библиотекама очувана само у одломцима.
   Ни ови наводи не могу да се потврде због тајанственог нестанка списка из архива. Исто тако, на нивоу претпоставки остају и тврдње да су у „златној библиотеци” била и дела на хебрејском и арапском, књиге грчких писаца Андреаса Калвоса, Пиндара, Аристофана. Верује се и да је део збирке био поклон непознатог византијског цара Русији.
   До краја 19. века огласиће се још неколико историчара и истраживача на ову тему. Када је професор Тремер са Универзитета у Стразбуру нашао рукопис који је, по његовом убеђењу, написао грчки песник Хомер, закључио је да га је сигурно са осталим рукописима у Русију донела Софија Палеолог. Године 1891. неколико месеци провео је у Москви у нади да ће наћи још неке трагове. Библиотеку није нашао, али је остао при ставу да она мора да буде негде испод Кремља.
   Сличног мишљења био је и професор И. Е. Забелин. У тексту из 1893. године писао је о подземним одајама у којима су чуване и вредне књиге све до 17. века када су уништене. Отприлике у то време почело се са ископавањима испод Кремља. Откривено је више одаја и тунела, празних и без икаквих назнака шта је у њима некада чувано.

                                           Неуморни ловци на благо

   Највише се овом подухвату посветио руски археолог Игњатије Стелецки током прве половине 20. века. Часопис „Њујорк тајмс” 1929. године изнео је детаље његове потраге. Стелецки је користио мапе Кремља из различитих историјских раздобља како би што тачније одредио место где се налазила библиотека. Такође, у архивским списима наишао је на податак да су испод Кремља биле две просторије пуне ковчега са разним драгоценостима.
   Исте године совјетске власти одобриле су му да почне са ископавањем. Кренуло се од Арсеналске куле 1933. године, али већ наредне године посао је прекинут након убиства руског револуционара Сергеја Кирова. Ни после тога нису имали много среће. Никакви значајнији резултати нису постигнути до почетка Другог светског рата када је опет све обустављено. Стелецки је веровао да ће по завршетку сукоба коначно добити прилику да на миру настави са потрагом. Жеља му се није обистинила због погоршаног здравственог стања.
   Мада „неверне Томе” не одустају од тога да је „златна библиотека”, ако је и постојала, страдала у једном у три велика пожара у Москви (1547, 1571. и 1626. године), нови нараштаји пустолова не престају да трагају за њом. Деведесетих година прошлог века потрага је проширена и на територију ван Кремља, под претпоставком да су књиге у једном тренутку пресељене из Москве. Нова места где се ишло у лов на благо били су: Вологда, Сергијев Посад – где је Иван Грозни у позним годинама преселио двор – затим Александров и село Ђаково на царском имању у близини Москве.
   Уколико скровиште икада буде откривено и вредне књиге коначно угледају светлост дана, по мишљењу стручњака, биће то један од најзначајнијих догађаја у богатој историји Русије.