Зашто се каже, зашто се каже...

ФЕБРУАР

Кад Веље не вељује, Маре опакује

Фебруар је добио име по римском годишњем празнику који је прослављан у другој половини овог месеца.
  Био је то празник очишћења и покајања, звани februa, па је тако и сам месец прозван februāruis (mēnsis), што би значило „месец очишћења”. Из латинског се овај назив проширио у већину европских језика, те отуда италијанско febbraio, француско février, немачко Februar, енглеско February, руско февраль (које свој гласовни лик дугује грчком посредништву). Током историје српског језика забележене су различите варијанте овог назива: февруарий, феврар, февраль, фрвар, фебрар, вебрар, превар...
   Народно име фебруара гласи вељача (ово су Хрвати усвојили као званичан назив месеца), а по дијалектима се срећу и хипокористици – имена одмила: веља, вељо, веље, вељак, вељац, али и делимично измењени облици авељача, овељача, врљача.

За фебруар су везане многе пословице и изреке којима је народ исказао своје „метеоролошко” искуство, засновано на вековном посматрању временских прилика. Најбројније су оне које упозоравају да, ако у фебруару није зима, биће зиме у марту: Када веља не вељује, марач не мирује; Ако вељо не извељује, маро ће извраговат; Кад Веље не вељује, Маре опакује; Кад вељача не дажди, Марач добра не мисли. Пословицом Од пô веље свако зеље наглашава се да се у другој половини фебруара биљни свет полако буди из зимског сна, а израз вељача превртача описује фебруар као раздобље променљивог времена.

Овај месец се помиње и у предању балканских Словена о бабиним јарићима, козлићима, позајменицима, уковима, што су све народни називи за касни, пролећни снег. Вук у свом „Рјечнику” бележи ту легенду:
    „Приповиједају да је некаква баба истјерала јариће у планину, па дунуо сјевер и ударио снијег, а она рекла: ’Прц Марцу, не бојим те се: моји јарчићи петорошчићи.’ На то се расрди Март, па узајмивши у Февруарија неколико дана, навали са снијегом и с мразом, те се смрзне и окамени и баба и њезини јарићи. Кажу да се и данас може видјети у некаквој планини (гдје се то догодило) оно камење што је постало од бабе и од јарића: баба стоји у сриједи и јарић и око ње.”
    Порекло именице вељача није до краја разјашњено, мада је већина научника доводи у везу с придевом вељи ’велик’. По једнима, у питању је изведеница глагола овељити се ’одужити се’, који је и сам образован од тог придева (фебруар је, према томе, месец у ком дани постају дужи). По другима, вељача је скраћеница израза велики / вељи сијечањ, иако би то заправо био назив за јануар, док би фебруар, који се у народу сматра млађим братом јануара, био мали сијечањ (слично је у бугарском, где је голям сечко назив за јануар, а малък сечко за фебруар, или у словачком, где је velký sečeň – јануар, а malý sečeň – фебруар).
   Неки чак сматрају да је именица вељача образована од израза веља ноћ ’Ускрс’, позивајући се на једну књижевну потврду речи вељаноћ у значењу ’фебруар’.
   С друге стране, има тумачења према којима је вељача изведена од глагола вељати се ’парити се (о мачкама)’, будући да понегде та реч означава ’време мачјег парења’. Тако се, на пример, у Босни каже: Дошла мачија вељача или Шта се мачке криве, није им вељача.
    У српском језику постоји и неповратни облик овог глагола – вељ(oв)ати ’бити променљив (о времену), бити праћен снежним мећавама (о вељачи)’, али пошто је забележен само у пословицама и изрекама о фебруару, вероватно је настао у игри речи према вељача.

И док је фебруар на нашим просторима „превртљив”, на словенском северу он је „љут”. О томе сведоче следећи називи: пољско luty, белоруско люты, украјинско лютий. У питању су поименичени придеви код којих је развој значења ишао следећим током: ’окрутан, диваљ, оштар, жесток’ > ’хладан, оштар (о времену)’ > ’фебруар’ (слично као и код нашег студени ’новембар’).
    Придев љут се и у српском језику користи у споју с именицама које означавају хладно време или временске непогоде. Када желимо да истакнемо њихову силину, обично кажемо: љут мраз, љута зима, љута мећава, љута вејавица и слично.