Знакови поред пута

ЕПИТАФ ИСКЛЕСАН БАЈОНЕТИМА

Како је настало вероватно прво споменичко обележје у Првом светском рату и како је мајор Василије Луковић оживео после безмало сто година...

Крајем јула и почетком августа 1914. године по целој Босни и Херцеговини, тада делу Аустроугарске, растрчали су се војни позивари. Србија је одбила ултиматум царско-краљевске владе! Рат! Мобилизација! Велика сила спремала се на малу Србију. Генерали су се хвалили и предвиђали да ће то бити једна мања и лакша шетња, прегазиће Србију у налету и ето их брзо натраг, код својих кућа. Није дуго требало да се по Босни муслимански башибозук организује у шуцкоре, који су пљачкали и палили где су стигли, углавном српске куће. Али су и ти Срби били саставни део царско-краљевске војске. Само што се њима таква замисао није превише свидела, да иду и ратују против браће. Него да они пребегну српској војсци, па удруженим снагама ударе на ћесара. То се и дешавало, масовно.
   Тако је у источној Босни, у Вишеграду, био један од главних мобилизацијских центара. Од 15. августа захуктавала се битка, касније названа Церска, а аустроугарске снаге гледале су и да груну преко Дрине код Љубовије и ниже. Зато су трупе сакупљане на том потезу. У Вишеграду пуном војске нашло се и доста Срба. Једна овећа група некако је успела да побегне са мобилизације. Њих око 380, међу њима и 9 муслимана, а ту се нашло и 13 девојака. Кренули су ка граници, пешке, у нади да ће са друге стране међе наићи на српске патроле, које би их привеле у команду, а одатле упутили у добровољачке јединице. Дошли су до Штрбаца, села на самој граници. Ту су нашли свештеника Косту Поповића који их је причестио испред Цркве Рођења пресвете Богородице. Док су се хришћани причешћивали, муслимани су стајали са стране. Као да су сви знали да ће тешко претећи дане који долазе. Недуго затим су попа Косту ухапсиле власти Аустроугарске, кућа му је запаљена, а породица завршила у логорима. Неко је дојавио где треба да је причешћивао добровољце и роварио против Царевине.

Борбе на Црном врху

   Цела група одмах је прешла Увац и обрела се у дубинама Златибора, на месту које се, војничким језиком, звало Караула Цигла, недалеко од Јабланице, на висовима и превијама Бијеле главе.
   Група добровољаца наишла је баш на оне на које се и намерила. Положаје на Бијелој глави посео је Лимски одред Ужичке војске. Састављен од неколико јединица, појачан Горњачким четничким одредом мајора Велимира Вемића, очекивао је напад непријатеља. Бегунце из Босне прихватили су као рођену браћу и одмах су упућени на борбене положаје. Више се нису водили као добровољци, него као део регуларних трупа. Тако здружени, делом укопани, чекали су даљи развој догађаја. Готово да су могли да виде како се са друге стране падине плаве од аустроугарских униформи. Као да на положаје ка Србији извлаче све што имају. Убрзо ће се испоставити да је то било тачно.
   После повремених чарки, припуцавања, грунуло је 21. августа, око 9 сати ујутру. Неко време артиљерија је темељно преоравала положаје српске војске. То је потрајало, браниоцима је изгледало као да су у питању сати. На све стране лети бусење земље, парчад камења, шрапнели. А онда је паљба утихнула. Ако су српски војници и помислили да је настало затишје, поглед ка Дебелој коси их је разуверио. Плаве униформе нагрнуле су на Бијелу главу.



   Док су Аустроугари јуришали, неколико тренутака се ништа није чуло. А онда су дошли на пушкомет и као да се пакао отворио. Зачула се команда „Плотуном, пали!”, а одмах за њом пушке, сложно. Грмели су и брдски топови у нади да ће зауставити и сломити јуриш. То се и десило. Они у плавим униформама као да су се поколебали, нису очекивали такву одбрану, поготово после онакве артиљеријске припреме. Повукли су се, али не задуго. Само како би се прегруписали и поново кренули.
   Ишао је талас за таласом на све линије одбране, поприлично развучене, све до Црног врха, на ушћу Увца у Лим. Команду на том положају држао је мајор Велимир Вемић. У раним поподневним сатима, после општег напада, подржаног артиљеријском и митраљеском ватром, неки положаји су пали. Војска је почела да се колеба, понегде и повлачи, па је Вемић увео четнике као појачање. Ни то није помогло, па су око пола четири граничари и санџачки добровољци почели да беже. Само уз употребу крајњих мера, Вемић је одржао положај. Уследио је још један јуриш Аустроугара, у коме је Вемић тешко рањен и изнет у позадину. Ипак, положај је одбрањен.
   За то време, на Цигли су браниоци одбијали јуриш за јуришем. Аустроугари су кидисали, јуриши су ломљени плотунима, а све чешће и бомбама, што је значило да су се опасно примакли. Неколико пута успели су и да пробију линију одбране, па је долазило до гушања и борбе на бајонет. Ипак, одбијени су. Предвече је све било тише, а како је пао мрак, борба је обустављена. Непријатељ се ушанчио на неких 600 до 800 метара. Борци су најзад могли мало да предахну.

На белом коњу

   Тог првог дана битке погинуо је и мајор Василије Луковић, командант Трећег батаљона 4. пука, који је прихватио оне добровољце из Босне. Страдао је готово на почетку борбе, док је раме уз раме са својим војницима ломио непријатељске јурише. Понеко прича и да је на белом коњу обилазио положаје, кад га је стигла непријатељска граната која је експлодирала негде у близини.
   Сутрадан, од ране зоре, Аустроугари су опет навалили. Јуриш је смењивао јуриш, браниоци су на једвите јаде одолевали. У неком тренутку стигло им је и појачање, праћено наредбом да нема повлачења док се другачије не нареди. Па макар и сви изгинули. Управо тако су се и понашали. И тако све до вечери и још једног затишја.
   Док су се војници и официри спремали да се макар мало одморе, пошто сутра вероватно неће претећи, вратили су се извиђачи. Јавили су да се непријатељ, уместо да се ушанчи и одмара, повлачи преко Увца. Са Цигле су се повлачили ка Прибоју. Стигли су и извештаји да су се повукли из Нове Вароши и да су тамо остали само „наоружани Турци”. Ово повлачење резултат је велике победе у Церској бици, после које су се Аустроугари повлачили у нереду и бежанији са целог српског фронта. Јунаци са Цигле, Бијеле главе и Црног врха успели су да затворе пролаз ка Ужицу. Током битке пало их је 90, подофицира и војника. Нестало – 117. Рањено – преко 200. Међу њима и мајор Василије Луковић и још 35 бораца на његовом положају. Аустроугаре нису могли да изброје, пошто су они имали обичај да још у току битке своје мртве извлаче у позадину. Једино су могли да на основу војничких торбица, које су остајале иза погинулих, направе процену. Преко 70 њих на броју, само на Цигли.
   Мајора Луковића су његови борци ожалили. И није остало само на томе. Одмах по завршетку битке направили су му споменик. Од камена тамноцрвене боје нађеног у околини. Како су дошли до камена, може само да се претпоставља. Можда га је одвалила нека граната? Можда су га они одвалили оружјем? Како год, на камену су преживели војници свом мајору бајонетима исклесали епитаф:

„ВАСИЛИЈЕ ЛУКОВИЋ
Погинуо 1914. године
Испунио своју дужност
Према Краљу и Отаџбини
Завидимо ти и поздрављамо
Ти породицу”

   Било је то вероватно први споменичко обележје Првог светског рата. Мајор је сахрањен на Бијелој глави, заједно са саборцима. А ускоро су се гробови намножили преко сваке мере, па су храбри мајор и његови јунаци готово заборављени.

Боса као роса

   Држава их се сетила 1939. године, када је обележавано 550 година Косовске битке. Уз ову, обележавале су се и знамените битке из Првог светског и балканских ратова. Том приликом је у Прибоју подигнута спомен-црква, у којој су сахрањени борци Лимског одреда који су се борили на граници. У Штрпцима је направљена костурница у коју су пренети остаци бораца са Бијеле главе. Ту им је подигнут и споменик са именима. Посмртни остаци мајора Василија Луковића пренети су у његов родни Кнић, код Крагујевца.
   А споменик? Споменик је остао у Јабланици, да сведочи. Мештани су знали причу о борбама, о мајору Луковићу, погибији и споменику. Ретко ко је залазио тамо. Скрајнут, а прелеп део Златибора, није лако ни доћи. На Бијелу главу једино пешице или на коњу.
  Онда је 2013. године на Циглу дошла и Боса Росић, наш познати етнолог, којој дугујемо захвалност за податке у овом тексту. Чула је причу о споменику и упутила се право на Бијелу главу. Уз помоћ мештана, нашла је описано место. Путем готово зараслим у траву ретко ко пролази. А поред таквог пута, један, још неугледнији споменик. И он готово сасвим заклоњен растињем. Опрала га је и појавила су се слова. Како би она рекла, споменик који се, као у античка времена, подиже вођи, а преко њега свима. Још увек се виде остаци заједничке гробнице, као и гроба мајора Луковића. Право је чудо како је споменик остао сачуван скоро цео век. Да га је неко однео, не би био ни први ни последњи, нажалост. Мада, Боса сведочи да је чула да је у неком тренутку однет, али је врло брзо и враћен. Биће да је тај неко схватио да и није претерано паметно користити споменик као грађевински материјал. Одмах је покренута акција да се место погибије на Цигли достојно обележи. Учествовале су општине Чајетина, Прибој и Рудо, на чијој се тромеђи налази бојиште. Направљен је пут од Јабланице ка Републици Српској. Управо на стогодишњицу битке, 22. августа 2014. године, откривен је споменик. Спомен-чесма, у коју је узидан и онај споменик, који су бајонетима исклесали војници, остаје да сведочи о данима када су мајор Луковић и његови војници својим грудима затварали врата Златибора.