Робови поробљених

ЦРНПУРАСТИ ЦРВЕНОКОШЦИ

Готово је невероватан, а ипак истинит податак да су индијанска племена држала црнце као робове све до завршетка Америчког грађанског рата, када је ропство званично укинуто.

Тргујући са белцима, индијанска племена Чироки и Семиноле понекад су узимала и њихове црне робове као део трампе. Користили су их као бесплатну радну снагу, а након укидања ропства једноставно су наставили да живе заједно. Ови црнци названи су фридмени, односно „ослобођеници” и тај назив задржао се до данашњих дана.
  Временом је долазило до мешања парова и данас постоји мноштво тамнопутих Индијанаца. Али такозвани чистокрвни Индијанци својој црној полубраћи ускраћују право да буду припадници савремених племенских заједница. Има доста политике и похлепе за новцем у тој причи.
   Први који су се суочили са црним Индијанцима били су пописивачи такозване Дејвсове листе 1906. године. Хенри Лоренс Дејвс, сенатор из Масачусетса, наумио је да сваком Индијанцу поклони 65 хектара државног земљишта и тако им обезбеди приходе за живот. Тим поводом његови пописивачи преплавили су индијанске резервате наоружани хартијама и наливперима.
   Убрзо се пред пописном комисијом појавио и одређени број белих жена и мушкараца, људи светле пути рођених из заједнице Индијанаца и белаца. Пописна комисија завела их је као Индијанце и дала им земљу. Али нису били припремљени на готово 20.000 црнаца који су им се потом појавили пред вратима тврдећи да су „црвенокошци”.
   Пописивачи су били збуњени. Мало је ко од тих људи знао макар неколико речи енглеског језика, сви су причали језиком индијанских племена који белци, наравно, нису разумели. На крају је неспоразум разрешен тако што је сваком пописивачу препуштено да сам процени да ли је особа пред њим пореклом Индијанац или не. Ако се уклапао у уобичајену слику – равна коса, истакнуте јагодичне кости, лице које и поред тамне пути може да се сврста у индијанско – уписиван је на Дејвсову листу. Сви остали стављени су на фридменску листу, а неки од потомака данас покушавају да умакну са ње.
   Током тог пописа причињене су незамисливе неправде. Чистокрвне Индијанке удате за црнце уписивали су на фридменску листу. Рођена браћа и сестре нашли су се на различитим листама само зато што је неко од њих рођен са мање меланина и, сходно томе, имао довољно светлију пут да „прође” као Индијанац. То се дешавало чак и с близанцима! Све је зависило од личне процене пописивача.

Коцкање за човека

   Ипак, у том тренутку никоме од саплеменика то није било нимало важно. Ионако су сви добили земљу. Након што су белци отишли, живот се још извесно време наставио по старом. Индијанци и фридмени живели су у (братској) слози све док нису почели да се баве политиком. Избор племенског поглавице, на пример, више није могао да се заснива на јуначким делима, скалповима, бизонским кожама... Усвојивши демократију од белаца, Индијанци су почели да бирају поглавице према другачијим начелима. А неки од тамнопутих припадника племена показали су се као знатно вештији говорници и политичари од чистокрвних Индијанаца. Уз то, имали су и велики број фридменских присталица уз себе. Племенске старешине убрзо су се нашле у великим невољама. Окончале су се тако што је фридменима ускраћено право гласа под изговором да нису припадници племена. Као основ те тврдње послужила је Дејвсова листа.
   Фридмени су сматрали да је то неправда, али нису дизали галаму. Избор поглавице ионако више није био толико важан јер се тицао само племенске заједнице окружене америчким грађанским друштвом. А онда се у причу умешао новац. Према неким америчким прописима, донетим 1988. године, Индијанцима је омогућено да праве сопствена казина и кладионице, и то под повољнијим условима него белци. Зарада се дели међу припадницима племена. Поред тога, америчка влада искупљује се за грехе из прошлости одвајајући позамашне суме новца за надокнаду узете земље. Тако су Семиноле још 1990. године добиле 56 милиона долара за земљиште на Флориди са ког су отерани пре 200 година.
  Сви ови приходи деле се међу саплеменицима. Новац добијају и људи који немају никакве везе са казинима. Битно је једино да у себи имају индијанске крви и да су им преци били на Дејвсовој листи. Сад је јасније зашто и фридмени желе да буду признати за Индијанце.
   Племенским старешинама то не пада на памет јер више учесника у деоби плена значи мањи део за све. Уосталом, имају већ довољно невоља са припадницима других индијанских племена широм САД који покушавају да им се придруже. Фридменима је приступ забрањен.

Замућена генетска слика

   У очајничким покушајима да докажу своју индијанску лозу, фридмени су се окренули науци, па се све чешће обраћају установама које се баве генетичким истраживањем порекла. Геном узорка испитује се у лабораторији, прегледа се сваки од 23 пара хромозома и упоређује са узорцима свих познатих раса. Добија се статистички преглед који даје учешће порекла генског материјала, на пример, 45 одсто Европљанин, 20 одсто Африканац, 25 одсто Азијат, 10 одсто Индијанац. Поступак је сразмерно поуздан.
   Установе у којима се обављају оваква испитивања опрезне су у опису своје делатности. Нигде се не спомиње реч „раса” због злогласног призвука који је прати као последица збивања у 20. веку. Наука се често злоупотребљавала да би се истакле неприкладне расне разлике. На пример, расисти су мерили обим лобање или тежину мозга како би истакли да црнци, за разлику од белаца, нису предодређени за дубоко размишљање! А нацистичке тобоже научне тврдње у том смислу свима су исувише добро познате. Зато уместо речи раса ове установе користе израз биогеографско порекло.
  Истовремено, испитивање порекла путем ДНК неминовно води ка спознаји једноставне чињенице – појам расе почиње да бледи, са генетичарске тачке гледишта. Свет је данас преплављен људима који често у себи носе најбоље од сваке расе којој су преци припадали. Даље мешање само још више замућује генетску слику. Готово да не постоје људи који могу да се сматрају чистокрвним припадницима одређене расе, ако занемаримо малобројне домороце у негостољубивим крајевима планете који немају нарочитог додира са остатком човечанства.
   Али индијанске старешине не хају много за науку. „Шта нама значи дезоксирибонуклеинска киселина?” каже Мајк Милер, представник за штампу племена Чироки. „Ја носим немачко презиме и можда мој ДНК крије и нешто немачке крви”, објашњава он. „И шта сад? Да закуцам на врата немачке амбасаде са резултатима из лабораторије и кажем: добар дан, ја сам Немац, желим ваше држављанство?”
   И тако, ето, Индијанци, некада оличење обесправљеног народа, слично чине с црнцима, и самима исто толико прогоњеним. Поготово што је разлог поново исти – похлепа за већим иметком.