Било једном у Ужицу

БИЈОСКОП ЗА ДИСКРЕТНУ ГОСПОДУ

Филм је могла да види само одабрана мушка публика – она с дубоким џеповима. И то под окриљем ноћи. А онда је урнебесни смех пробудио цео комшилук...

Пре тачно сто година, једног дана давне 1921. године, Ужице је освануло облепљено плакатима који су позивали грађанство да види нешто о чему дотад није ни сањало – „слике које иду и које живе”. По граду се већ рашчуло да је предузимљиви трговац брашном Драго Петровић закупио велику салу старог хотела „Златибор”. Додуше, нико није знао зашто.
   Испоставило се да је унајмио једног кинооператера из Загреба, који је у заказано време стигао у Ужице са свом опремом и три филмске ролне. Плакати су казивали и да се „слике имају приказати по ноћи у 9 часова, јербо им помрчина одговара да би могле да иду и живу”.
   Наравно, знали су Ужичани за чудеса покретних слика и раније – током аустроугарске окупације радио је и К-унд-К Кино, али су тамо залазила углавном деца. Тешко да је ико од старијих хтео да уђе у окупаторски биоскоп.

Галоп римских двоколица

   Било како било, те вечери се у сали окупило пола Ужица. Прва ролна садржала је филмске записе са Западног и Солунског фронта. Углавном се радило о француској војсци, али је негде на пола ролне завладало одушевљење у публици.
   Наиме, појавиле су се српске трупе, снимљене како играју коло. Призор је изазвао овације и узвике – „Живела наша славна војска”, „Доле ћесар”. Публика се таман мало смирила, па је завршен први део представе.
   Затим је оператер пустио другу ролну, на којој су били снимци разних европских бања. А кад се на неколико секунди појавила и она Врњачка – поново општа усхићеност.
   На несрећу, некоме се учинило да је у тих неколико секунди спазио и познатог ужичког богаташа Тика Јовановића, па је умало избила туча. Једни су викали „Живео газда Тико”, други отпоздрављали са „Доле ратне лиферације”.
   Међутим, ролна је дошла до краја, па су се у међувремену страсти смириле.
   Трећа ролна је већ била узбудљивија. У питању је био неки стари филм о римским гладијаторима, с тркама двоколица. Кад су се кола у крупном кадру појавила и „појурила” право на гледаоце, тешко да је ико могао да остане миран!
   Како у књизи „Ужички амаркорд” наводи Дејан Маленковић, зли језици су тврдили да су многи попадали са столица и пред очигледном опасношћу збрисали испод столова. Да све буде уверљивије, неки шерети су, скривени иза платна, опонашали рзање коња и топот копита, па је део цењене публике утекао на улицу.
   Завршило се и то, кинооператер је отишао даље, али Ужичани нису дуго чекали да добију прави „бијоскоп”. Већ догодине браћа Грбић су у башти своје кафане „Касина” разапели четири бела чаршава, однекуд су добавили и прави пројектор, па су током лета Ужичани могли да виде велике спектакле. Гледао се „Бен Хур”, „Робинзон Крусо”, а биле су ту и неизоставне комедије с Бастером Китоном и Чарлијем Чаплином.
   Некако баш у то време, из воза је на перон искорачио млад и отмен незнанац и упутио се према хотелу „Париз”. За њим је ишао станични носач, гурајући на колицима два повећа кожна кофера – пртљаг овог необичног дошљака.

Тајанствени кофер

   Ужице је тада било мали град, са око осам хиљада житеља, па не чуди што су вести о незнанцу брзо прострујале кроз град. Убрзо се сазнало да је господин трговац из Новог Сада, те да у једном од својих кофера носи низ узорака прворазредних сапуна знамените марке „Албус”, коју заступа у том делу Краљевине СХС. Али, садржину оног другог кофера нико није могао да докучи. Носач се после две или три клековаче клео да је тај знатно тежи од оног са сапунима, али шта је унутра – ни он није знао.
   Није прошло много времена, а тајна је разоткривена. Додуше, не баш за све, већ само за оне најугледније Ужичане, узорне мужеве и добре очеве. Они који нису припадали том друштвеном кругу, како по пореклу, тако и по дубини џепа, и даље су доконали шта је то „Албусов” изасланик још донео. Одабрана господа је убрзо пустила глас по чаршији да се у другом коферу крије нешто никад виђено – некакви филмови, и то прилично шкакљиви. А они ће, ето, ту голотињу ускоро моћи да виде у потпуној тајности. Све захваљујући мушкој солидарности... и плаћеној карти.
   Према Маленковићевим записима у поменутој књизи, тај други кофер крио је, осим преносног кинопројектора, подужу ролну голицавог филма произведеног у Француској, под насловом „Слатки грехови лепе Ане”. Могла је да га види само одабрана публика мушког пола, уз прећутну сагласност и одобрење господина среског начелника. Напослетку, он је, као представник власти, морао да се увери да се кроз филм, не дај боже, не провуче и нешто противдржавно и противдинастичко.

Нервозна публика

   Кад је тајанствени путник по граду распродао сав сапун, дошло је време да се позабави и садржајем другог кофера. У ту сврху изнајмио је двориште Јелића куће, до самог хотела „Златибор”. За „људе од поверења” заказана је вечерња представа у десет часова. Ваљда су рачунали да ће нејач до тада да буде под покривачима.
   По пространом дворишту поређани су редови столица и клупа, окренути ка разапетом белом платну. Електрична жица је водила до малог агрегата у суседном хотелу. Нешто пре десет часова, на импровизовану благајну нагрнула је публика, на челу с господином среским начелником. Мало су се бунили пошто је улаз у гледалиште коштао десет динара у сребру. Био је то велики новац, али су „поштовани гледаоци” ипак некако прежалили ту суму.
   Сва места су била попуњена до последње хоклице. У касу трговачког путника слило се преко хиљаду тадашњих динара, вероватно знатно више него што је успео да намакне продајом сапуна. Тишина је готово могла да се сече ножем, све уз подгуркивање и очекивање да већ једном почне тај филм.
   Међутим, онај агрегат из хотела као да се нећкао, а и кинопројектор је одбијао послушност. Мучени заступник је час јурио у хотелску авлију, час поправљао неисправну апаратуру. Тако је прошао читав сат, а публика је постајала нервознија. Оно смејуљење је прерасло у гунђање, гунђање у добацивање, а несуђеном кинооператеру су се спремале епске батине.

Шта се оно тамо бели?

   Кад је нестрпљење дошло до усијања, испред платна се са фењером у руци појавио познати ужички шаљивџија, судски архивар Милан Милекић. Сасвим озбиљан, неколико пута је промлатио фењером и позвао публику да пажљиво саслуша важно саопштење. Наоштрени да узму паре натраг, ипак су поседали, па их је Милекић обавестио да је све у реду. Како у реду, кад се ништа не дешава?
   Тек оном „Албусовом” мученику ништа није било јасно, па је грозничаво осматрао преко које тарабе да потрчи ако се поведе потера. Милекић је оштрим гласом, као да чита нечију смртну пресуду, саопштио да, кад су већ сви дошли због те голотиње, она ће им на лицу места и бити приказана. Свукао је панталоне и гаће, па је своју дебелу белу стражњицу окренуо публици, викнувши:
   – Мајку вам вашу, кад хоћете голотињу, ево вам, па се сити нагледајте!
   Тишина је потрајала неколико тренутака. Потом су сви ударили у толико громогласан смех да су се суседи из оближњих кућа пренули из сна, чудећи се што се народ смеје усред ноћи.
   Срећом, електрични агрегат је одједном прорадио. Убрзо је оспособљена и узјогуњена киноапаратура. Гледаоци су заћутали, нетремице пратећи радњу филма да случајно не пропусте неки део приче о слатким греховима лепе Ане.
   Сведоци су касније препричавали да се видело оно пословично „све” – како сиротицу спопадају разни мушкарци, од слугу до господе, док она не зна „ни шта је то”, па не зна ни да ли да се „томе” радује или не. После пројекције, угледни грађани су се разбежали куд који. Сутрадан је „Албусов” представник напустио град, док су се они из гледалишта правили да се никад раније нису видели. Док су седели један поред другог, били су загледани у слике на платну.