За читање и уживање – Брнислав Нушић

АПАРАТ ЗА СЕКИРАЦИЈУ

Као да вас гледам. Ама чим сте прочитали „горњи наслов”, ви сте сви у себи помислили: пази га, Бен Акиба, хоће опет о таштама да пише. А није ми ни на крај памети. И откуд бих ја таште назвао апаратом за секирацију?

Не, не, преварили сте се. Не мислим о таштама писати и решио сам се да их још за дуго оставим на миру. Ономад ме срела једна ташта, па ме зауставила на путу.

– Слушајте, Бен Акиба, верујете ли ви да има Бога?

– Како да не верујем, па мени је Бог увек трећи потписник на меницама.

– Како то?

– Знате, она два прва, то су обично два моја пријатеља. Чим су то моји пријатељи, само вам се каже да су без кредита, као и ја. Њихови потписи, дакле, не вреде ништа. Па када ми меница ипак прође на цензури, ја тада морам веровати да је сам Бог сишао и потписао се као трећи.

– Добро – вели ташта – тек, ви верујете да има Бога?

– Па дабоме.

– Е, па замислите ви да останете једнога дана удовац.

– О, молим, ништа ми није лакше него то замислити, јер сам већ вежбао. Врло сам често то замишљао у себи, па сам се навикао.

– Е па знате ли ви, да се по други пут не бисте могли оженити?

– Та није могуће?

– Не би, верујте. Не би вам ни једна београдска ташта дала своју кћер за жену.

– Ала сте наивни, као и све таште. Ја вас уверавам да бих се ја ипак оженио.

– Ама како?

– Па не бих ја ни тражио кћерку, ја бих у том случају просио саму ташту.

– Е то је друга ствар, – одговори ми наивно ташта и стидљиво обори очи.

Ето, видите како ми прете таште. Нећу више о њима писати и зато вам свечано изјављујем да под именом апарата за секирацију не мислим на таште.

Апарат за секирацију, то је наш телефон. Ја га бар тако зовем.

Пре неки дан сам баш ишао у телефонску централу да се претплатим. Шеф телефонисткиња дочекао ме је врло љубазно.

– Шта сте ви ради, Бен Акиба?

– Па знате, господине, ја врло мирно живим у кући. Ташта живи одвојено од мене, жену сам слао ове године у бању, те је ево већ два месеца сасвим мирна и из благодарности не једи ме, па ми је тај живот врло монотон. Изгубио сам сасвим апетит. Желео бих који пут да се наједим, а немам начина.

– Па? – пита шеф телфонискиња.

– Па то, ја бих се радо претплатио на један апарат за секирацију.

– Ама како, ја вас не разумем?

– Хоћу да се претплатим на телефон, да ми се уведе у кућу телефон.

– А, то је друго.

– Није то друго, то је тачно то, јер телефон је, бар код нас, само апарат за секирацију, и ништа више. Пре неки дан баш седим у својој канцеларији, а био тако неки телефонски дан. И ево, отприлике, шта сам разговарао све на телефону:

– Зврр, зврр...

– Ало.

– Будите добри, дајте ми број 373.

–373?

– Да.

– Кррр... кркркркр...

– Ало!

– ...крр.

– Молим лепо, има ли кога тамо?

– ...крр...

– Ало!

– Зврр...

– Молим лепо, молим љубазно, има ли кога тамо?

– Ало!

– Зврр... кррррк...

– О, Господе Боже, има ли кога тамо?

– Па овде је централа, господине.

– Тако, мило ми је.

– Шта сте ради?

– Па пре пола сата тражио сам број 373, фотографа Јовановића, и после толиких мука добио сам опет централу.

– А ви сте ради број 373?

– Да.

– Одмах!

– Зврр... Крркркркркр...

– Ало! Ало!

– Ко је тамо?

– ...ррр...

– Ало?

– Ало!

– Ко је тамо?

– Централа.

– Ох, божанствена централо, одреши се једанпут од мене и вежи ме с Јовановићем, фотографом.

– Који број желите, молим?

– Триста седамдесет и три.

– Тако! Добићете одмах.

– Звррр...

– Крррк... крк... кррк.

– Ало.

– Ко је тамо, молим вас?

– Рафајловића подрум.

– Како?

– Рафајловића подрум.

– Пардон, молим вас, нисам вас тражио.

– Зврр... зврр...

– Крк...кр...кр.

– Ало.

– Ко је тамо?

– Централа.

– О, Господе Боже, има ли каквог начина да се откачим од централе?

– Шта желите, господине?

– Број 373. Упамтите, број 373.

– Молим, одмах.

– Зврр...

– Крркркркркркр...

– Ало.

– Ко је тамо?

– Рафајловића подрум.

– Та шта сте се закачили за мене? Дужан сам вам свега оних седам флаша вина, па ме не пуштате. Прекините везу.

– Прекинућу.

– Зврр...

– Кркркр...

– Ало.

– Ко је тамо?

– Централа.

– Јесте ли чули, ако ми се још једанпут јавите, ја ћу вас кроз телефон пољубити.

– Па шта желите, молим?

– Та број 373.

– Па зар ви још нисте добили тај број?

– Та како добио, већ сам малаксао висећи на телефону, смилујте се.

– Изволите, господине, везу.

– Зврр... Крр...

– Ало.

– Ко је тамо?

– Фотограф Милан.

– Но, хвала Богу, једва једанпут добих везу. Шта је са сликама моје таште? Позван сам сутра на ручак код ње, па јој не смем на очи ако нису готове слике.

– Готове су.

– Јеси ли јој дотерао струк да буде тањи?

– Кажите ви Сими, да је он један прост магарац. Ја сам меницу послао још прекјуче, на повратни рецепис.

– Који Сима, брате, каква меница?

– Него он се прави луд. Натераће ме само да седнем вечерас на воз, па да допутујем у Београд.

– Па ко си ти, брате, тамо?

– Таса.

– Који Таса?

– Па први потписник.

– Па одакле ви говорите на телефону?

– Из Ниша.

– О, Господе Боже, шта је то сад?!

– Звррр...

– Зврррр...

Бацим слушалицу и клонем уморан. За један дан довољно секирациије. Дигнем се кући да легнем и да се одморим мало од малаксалости, како бих могао ручати.

Јел’ те, да се и вама свима тако дешава?

„Политика”,
26. септембар 1906. године