Живот пише драме

11 ДАНА ПАКЛА

Девојчица је имала изузетну срећу да једина преживи пад авиона, али то није био крај њених мука

Жестока тропска киша полако је освестила Јулијану Кепке. Ошамућена и у први мах неспособна да схвати где се налази, чула је грмљавину, жабљи крекет и зујање инсеката. Неколико тренутака касније шеснаестогодишњакиња се осврнула око себе и схватила да лежи у олупини авиона. Стопало јој је крварило, на челу је изнад левог ока имала гадну повреду, кључна кост јој је сломљена, а што је најгоре, у близини није било ниједне живе душе.
    Око поднева, 24. децембра 1971. године, Јулијана, њена мајка Маријана и још 90 путника укрцали су се у летелицу авио-компаније „Локид илектра” у Лими, главном граду Перуа. Кренули су на једночасовни лет преко Анда ка Пукалпи на северу државе, где их је Јулијанин отац Ханс чекао да заједно прославе Божић. Пола сата по полетању авион је, летећи изнад високих снежних планина, улетео право у олују. Затресао се тако да је пртљаг поиспадао из горњих претинаца, док су путници грчевито настојали да причврсте своје сигурносне појасеве. Јулијана је бацила поглед кроз прозор баш кад је букнуо десни мотор! Путници су вриштали док се олуја поигравала с њиховом летелицом као с играчком.
   „Боже мој, ово је крај!”, последње су речи које је чула од мајке. Авион је нагло изгубио висину и суновратио се у амбис, да би се неколико тренутака касније распао. Девојчица је видела како јој се вртоглаво приближава дрвеће, а онда је, непосредно пре него што су треснули о тле, изгубила свест.

У зору је осетила да има довољно снаге да се извуче из авиона. Од мајке није било ни трага.
    Срећом, јужноамеричка прашума и опасности које у њој вребају нису биле непознаница за ову девојку. Две године је с родитељима живела у забаченој истраживачкој станици северно од Пукалпе и научила многе, показаће се, драгоцене вештине у борби за опстанак. Знала је да су пауци, муве, комарци и мрави подједнако опасни као јагуари.
   Изгледе да се извуче повећаће ако нађе неку реку и крене низ њу, јер у беспућу амазонских прашума водоток има исти значај као ауто-пут у цивилизованим крајевима. Около је било разних плодова. Неки су изгледали примамљиво, али Јулијана је знала да је већина отровна. У олупини авиона нашла је само кесу бомбона и један божићни колач влажан од кише. Наоружана дугачком мотком и слаткишима у кеси, девојчица је кренула кроз прашуму у потрази за спасоносном реком. Напредовала је полако, још осећајући последице шока и болове. Притом, имала је само једну ципелу.
   Ипак, касно поподне, после напорног пробијања кроз густо растиње, открила је речицу која лењо вијуга кроз прашуму. Она је постала њен путоказ.
   Наредних неколико дана Јулијана је изгубила појам о времену. Хаљина јој се претворила у рите, а гола леђа су јој, услед изложености сунцу, била малтене спржена. Ипак, највеће невоље су јој задавале муве и комарци. У први мах то није схватила, али кад год би је мува убола, испод њене коже јој полагала јаја, која су се брзо претварала у ларве.
   Неколико пута Јулијана је чула авионе како ниско круже изнад крошњи. Једном је кроз грање угледала елисе. Почела је да му маше и зове у помоћ, али пилоти нису могли ни да је виде, ни да је чују. Одлетели су даље у потрази за несталим авионом, оставивши Јулијану да беспомоћно јеца.

Трећег или четвртог дана остала је без слаткиша – неприметно су испадали кроз процеп на кесици. Требало јој је много снаге и воље да не посегне за сумњивим сочним бобицама.
    Ларве мува у леђима, сада већ порасле до једног центиметра, храниле су се њеним мишићима, отворивши живе ране. Успела је да сломи прстен да би, док се одмара, могла да ишчепрка неке од тих паразита. Али, било их је превише.
   Када је избила на већу чистину поред обале реке Шебоније, по слободном понашању дивљих животиња схватила је да у близини нема насеља. Није имала другог избора него да прати брзу реку што дуже може. Понекад је ходала или пузала дуж обале, пливала, пуштајући да је матица носи као комад стабла. Била је свесна да отровне раже вребају у муљу, али није одустајала.
   Превалила је више од двадесет километара. А онда је угледала мали чамац привезан уз обалу и стазу која води у шуму. Ту је кроз растиње уочила колибу, у њој стари бродски мотор и канту бензина увијену у велики комад најлона. Међутим, и даље ни трага од људи. Те ноћи, Јулијана се покрила најлоном и први пут после авионске несреће спавала мирно, заштићена од комараца и других инсеката.

Сутрадан је села крај чамца да размисли о свему што ју је снашло. Није могла да га украде, а ни мотор не би умела да користи. С друге стране, нема смисла да ту чека док се власник врати. Ако већ није заувек нестао у прашуми...

Управо се спремала да настави своје усамљеничко путовање кад је иза себе зачула шум. Окренувши се, угледала је три младића који су искрсли из шуме. Тог 4. јануара 1972. године, први пут после једанаест дана, чула је људски глас – један од тројице је узвикнуо: „Ко си ти?!”
    Била је сигурна да је спасена.