Која је брзина мириса?
Ана
Београд
То зависи од осетљивости нечијег носа и брзине струјања ваздуха. Мирис се састоји од ароматичних молекула које неколико милиона пута у секунди „ћушну” молекули ваздуха који се крећу великом брзином. Тако се ароматични молекули шире на све стране. Неки оду даље и брже од осталих. Довољно је свега неколико секунди да молекули допру с једног на други крај просторије по којој се људи ужурбано крећу. Ако је некоме нос изузетно осетљив на мирисе, како пријатне, тако и непријатне, осетиће то одмах. А особа која је мање осетљива на мирисе, у просторији где готово нема струјања ваздуха, неће сатима осетити никакву промену.
Од када људи знају за маслац?
Милица
Ниш
Маслац је један од најстаријих и најраспрострањенијих састојака људске исхране. Занимљиво је да се у старим временима у неким деловима света није употребљавао за исхрану. На пример, у Индији су га приносили као жртву боговима. Ни стари Грци, а ни Римљани, нису га јели већ су га користили као лек, нарочито за ране на кожи, а чађ, нагоретину од маслаца, као лек за очи. Поред тога, њим су мазали тело и косу и – како говоре стари списи – учинак је био изванредан. Била је то савршена крема.
Пре више од три века у Шпанији маслац је могао да се нађе искључиво у апотекама. Јели су га малобројни, односно они који су схватили да у кулинарству заузима посебно место. У неким старим куварским књигама, осим маслиновог уља, помиње се и маслац. Иначе, маслац су први почели да производе у данашњој Скандинавији.
Маслац је веома хранљив и лако се вари. Ипак, у желуцу остаје довољно дуго и даје телу снагу за физички и умни напор. Прави се на следећи начин: са свежег млека скине се павлака, односно кајмак. Павлака се пастеризује да би се уништиле бактерије, а затим бућка како би се сакупиле капљице из којих се издваја млаћеница, безмасни део павлаке. У још неумућени маслац сипе се вода и бућка како би из њега изашли последњи остаци млаћенице. Када се вода оцеди, маслац је готов. На крају се пропусти кроз пресу да би био без грумуљица. Тада се пакује и хлади.
Напишите нешто о Курилским острвима.
АЛЕКСАНДРА
Ниш
Курилска острва (године 1945. припала су Совјетском Савезу, данас Русији, а дотле су била у поседу Јапана) раздвајају Охотско море и Тихи океан. Простиру се у дужини од 1.210 километара од полуострва Камчатка до јапанског острва Хокаидо. У архипелагу је 36 острва већих површина, 20 мањих и мноштво стена. Њихова укупна површина износи 15.600 квадратних километара. Јапанци их називају Чишима рето, односно „хиљаду острва”, указујући тако на њихово мноштво.
Сва су вулканског порекла. На њима је 160 вулкана, од којих 40 још ради. Из њихових кратера избијају дим и водена пара која се у хладном ваздуху брзо згушњава и претвара у облаке. На језику Аина, староседелаца ових острва, кури значи „облак, магла”, док на руском језику куритсја значи „пушити се, димити се”, па би, у преводу, то била „острва која се пуше”.
Руси су острво Шумпу угледали први пут 1697. године, али су се искрцали и проучили најсевернија острва Курилског архипелага тек 1711. године, када тамо није било Јапанаца. Картирање и проучавање архипелага настављено је без јапанског протеста до 1800. године. Тад Јапанци на острво Итуруп шаљу педесет војника који руше руске крстове, белег руског поседа, и 1802. године насељавају јужна острва. Пред Други светски рат овде је живело 17.000 Јапанаца, док су Аини пресељени на острво Шикотан. На „Генералној карти Руског царства” из 1745. године сва Курилска острва су у његовим границама. На тој карти називи острва су руски: Красногорск, Столобовој, Кривој, Брат, Сестра... Садашње називе дали су углавном Аини. Кунашир, најјужније острво архипелага, на њиховом језику значи „црно острво”. Итуруп или Еторофу, највеће у архипелагу, значи „медуза”, острво Уруп на нашем језику означава рибу. Руси и Јапанци и данас се споре око тог подручја.
Зашто неке рибе пливају у јатима, а неке не?
ЉУБИЦА, Чачак
Пливање у јатима је тактитка која има многе предности: умањује се рањивост када је у питању напад грабљивица, доступност партнера за парење је већа, а смањен је и отпор воде приликом пливања већом брзином. Такође, рибе које пливају у јатима под извесним околностима лакше налазе храну, али то не важи у свакој прилици. Исхрана је и главни разлог због којег неке рибе пливају саме.
Када се нека риба храни пленом који је непрекидно у покрету, а уз то је и мањи од ње, пливање у јату лов чини лакшим. То је због тога што плен који избегне уста једне рибе из јата, лако може да заврши у устима рибе која плива одмах поред. С друге стране, ако је плен усамљен и добро скривен, или ако се одређена риба храни биљкама, онда су друге рибе само непотребна конкуренција и далеко је делотворније хранити се сам.
Зашто нам је теже да видимо сопствене грешке у писању?
Косана
Суботица
Често се цитира библијска мудрост о трну и балвану, али обневиделост на сопствене грешке у писању више има везе с тим како људски мозак обрађује податке. При писању, било руком или преко тастатуре, наш мозак обликује мисли и претаче их у реченице, што захтева више „процесорске моћи” па је више усредсређен на мисли него на физички чин писања или куцања. Пишемо с лакоћом зато што је мозак већ савладао ту вештину, и може да је пусти да делује такорећи самостално, без јачег надзора. Кад после писања погледамо текст, биће нам теже да уочимо ситне грешке и пермутације слова зато што нам је текст већ познат – знали смо га и пре него што је записан. Читаоци као и професионални читачи – коректори, лектори и уредници – имају предност у откривању словних грешака јер им је наш текст сасвим нов. Кад ми напишемо „то је нов тескт” наш мозак предвиђа сваку следећу реч и лако нам је да превидимо грешку. То не значи да писац не може сам да открије словне грешке у свом тексту, само мора да чита спорије и позорније.
Од чега се састоји слонова кост?
Тихомир, Батајница
Хемијско објашњење гласи да је слоновача калцијум-фосфат који се кристалише у минерал познат као апатит. У њен састав улазе још и мало калцијум-карбоната (кречњака) и неких беланчевина које служе као везивно ткиво. Слонови користе кљове да би се бранили, а у појединим случајевима и да нападну. Кљове су некада биле нормални секутићи, али су се временом развиле у најзапаженије обележје слона. Ми можемо да видимо само један њихов део. Код одраслих мужјака оне су дугачке два-три метра.
Шта се налази у млечним производима на којима је означено да имају нула одсто млечне масти? Чиме је млечна маст надокнађена?
НЕНАД
Београд
У свежем млеку има око 4,5 одсто млечне масти. Наравно, зависно од краве, тај постотак може да буде и већи. Током производње ради се такозвана стандардизација, свођење масти на одређену количину. Млечна маст се одваја, односно смањује. Одузимањем масти повећава се удео осталих састојака – пре свега воде, затим беланчевина, лактозе, минерала. У млеку које садржи нула одсто млечне масти има више воде него у оном маснијем.
Колико врста пчела живи у Србији?
СЛОБОДАН
Бор
Не зна се тачан број пчелињих врста која живе у Србији и другим балканским земљама, зато што ове земље још заостају у истраживању и узорковању врста. Јужнији (и топлији) делови Европе су нарочито богати по броју ендемских и придошлих врста пчела а нарочито Иберијско, Апенинско и све јужно од Балканског полуострва. Стога ентомолози (биолози специјализовани за инсекте) сматрају да је Балканско полуострво једнако богато пчелињим врстама.
У свету је описано преко 20.000 врста пчела, а једна десетина њих живи у Европи: нешто мање од 2.000 описаних врста и подврста. Најпознатија нам је „домаћа” медоносна пчела (Apis mellifera), која спада у ретке одомаћене врсте бескичмењака. Први пут је „припитомљена” у старом Египту, а из Европе се проширила широм света с почетком раздобља европске колонизације.
Скоро десет одсто врста дивљих пчела је веома угрожено у Европи. Иако се често говори о угрожености пчела, ретко се помишља на усамљене и друге немедоносне врсте пчела које су најугроженије и најмање запажене јер не доносе изравну корист људима. Као и други дивљи инсекти, ове пчеле су важни опрашивачи и угрожавају их пре свега крчење природе и загађење воде, земље и ваздуха. Ендемске врсте пчела могу да буду угрожене и великим променама у флори. Због тога се као појединачни чин очувања предлаже сађење пре свега ендемских врста биља у баштама и парковима.