Колико речи за снег имају Ескими?
ЛЕОН
Нови Сад
За одговор на ово питање треба прво утврдити ко су „Ескими”. Углавном се у њих убрајају Инуити и Јупици (или Јупити) са североистока Сибира и крајњег севера Северне Америке. Овим народима су блиски и Алеућани, мада се они обично не убрајају међу Ескиме.
Нове речи, које би се у другим језицима могле разложити на синтагме или чак зависне реченице, у њиховим језицима граде се од ограниченог броја коренова и наставака. Различити језици и дијалекти из ескимско-алеутске породице углавном имају само три корена за снег. Али заиста постоји велик број сложеница које описују снег или лед. Проста разлика је између снега који пада и снега који је већ на земљи (ово је већ изражено у корену), али сложеница може описати и нешто што је много ближе одређено: на пример, снег који је добар за прављење иглоа, или лед који није још довољно очврснуо.
Лингвисти се условно слажу да ескимски језици имају педесетак речи које описују снег или лед.
Зашто ми се увек приспава кад читам ноћу?
Нађа
Требиње
Узрок поспаности уз књигу вероватно највећим делом вуче из радњи и понашања који немају никакве везе с књигом која нам је у руци. Али, наравно, једино доступно решење тог питања налази се у ученим претпоставкама. У игри је неколико чинилаца. У кревету читамо у (полу)лежећем положају, веома нам је удобно и топло смо ушушкани. Читање, такође, скреће наше мисли с оних тема које нас можда притискају преко дана, а које могу да отежају падање у сан. Истина је да исто то може да уради друштвена мрежа, емисија или филм, али читање књиге (или оне електронске) не излаже очи плавој светлости коју емитују телевизори, рачунари и телефони. Према неким лекарима, узрок може да буде и напрезање. Иако читање углавном није велико напрезање, на крају дугог дана би могло да благо преоптерети уморан мозак, који ће потражити спас у сну.
Да ли је истина да постоје пчеле без жаоке?
Ивана, Панчево
Такве пчеле постоје и познате су као аустралијске пчеле без жаоке јер живе у многим пределима источне Аустралије. Мало су дуже од четири милиметра, црне су и имају густе беле длачице по лицу и с обе стране трупа, а неке и жуте тачкице на средини леђа. Бар десет врста ових пчела живи у приобалном подручју Аустралије, од Квинсленда на северу, до Новог Јужног Велса на југу. Неке се могу наћи и у тропском, северном делу Аустралије.
Кошнице ових пчела, у којима обитава око 15.000 јединки, значајно се разликују од станишта пчела за које ми знамо. Највећа разлика је у томе што пчеле без жаоке не складиште полен и мед у уобичајено шестоугаоно саће, већ за то користе групице јајоликих посуда. Кад се оне напуне, пчеле их запечате, а затим на њима или око њих граде друге.
Да ли је тачно да постоји врста шећера која се користи и као лек?
АНЂЕЛИЈА
Земун
Тачно је. То је грожђани шећер познат под именом гликоза или глукоза. У људском телу он може да настане из других шећера, али може и да се уноси. Поред тога што се употребљава због хранљивости (један његов грам даје око четири калорије), грожђани шећер се користи као раствор против хипогликемичког шока (недостатка шећера у крви).
Глукоза се такође употребљава код неких слабости крвотока, после крварења, за побољшање рада јетре и код још неких поремећаја здравља. У те сврхе раствори грожђаног шећера обично се убризгавају у вену.
Могу ли људи да живе под водом?
МИЛЕНА ДРАЖИЋ
Београд
Људи би сасвим сигурно могли да живе под водом ако би морали – на пример, у случају планетарне поплаве, али не тако што би им се тела променила. Појава шкрга, израштаја међу прстима налик на пачје ноге или било какве промене плућа тако да дуже задржимо дах под водом није немогућа. Али, морало би да прође ко зна колико векова за такве еволутивне промене.
Чак и да се те промене десе нагло и вештачки, хируршким или генетским путем, то би и даље било знатно скупље, дуготрајније и сложеније за цело човечанство него да се направе подводне насеобине и подморнице. Тако би се прилагођавање људске врсте подводном животу свело превасходно на замашне технолошке промене.
Шта можете да ми кажете о египатском богу Серапису?
Душан
Врање
После смрти Александра Великог 356–323. п. н. е.), један од његових генерала, Птоломеј Први Сотер (Спаситељ), основао је краљевство у Египту. Био је то сасвим нови тип уређења друштва, зато што је требало спојити египатске обичаје с културом придошлица – грчком. Један од начина на који се то испољило било је кроз религију и такозване синкретичке богове, оне који су настали спајањем елемената грчких и египатских божанстава. Тако је настао Серапис; већ његово име је спој имена египатских богова Озириса и Аписа. С грчке стране је попримио одлике божанстава смрти и плодности сродних Озирису – Хада, Деметре и Диониса. Иако је проглашен једнаким Апису, приказан је с људском а не животињском главом (Апис је имао главу бика). Птолемеј Први узео га је као заштитника своје династије. Лични однос фараона и бога био је сасвим природан у Египту. Култ Сераписа надживео је нестанак краљевства (после самоубиства Клеопатре Седме, 30. године пре наше ере). Највећи и најзначајнији храм посвећен Серапису (Серапеум) налазио се у Александрији, у којој је основао и библиотеку. Руља коју је предводио александријски патријарх Теофил уништила је Серапеум и његову библиотеку крајем 4. века. Према писаним изворима, последњи остаци зграда из комплекса храма уклоњени су у 12. веку, кад је Египат освојио Саладин.
Зашто се шпагети ломе на више делова?
Мирјана
Нови Пазар
На питање које може да се учини бесмислено покушавали су да одговоре многи, па и амерички фитичар и нобеловац Ричард Фејнмен (1919–1988). То су покушала и двојица француских физичара јер решење овог задатка нема велики значај за гастрономију, али има за нове материјале у грађевинарству који треба да издрже снажне потресе тла у случају земљотреса. Дакле, Базил Одоли и Себастијан Никурш са Универзитета у Паризу показали су помоћу сложених једначина зашто се потпуно савијен шпагет не ломи на два дела, као што би се очекивало, већ на три до десет делова.
То се догађа због еластичних таласа који приликом ломљења путују дуж тестенине. Еластични таласи који се створе првим ломом иду даље дуж делова шпагета повећавајући закривљење тих делова и доводећи до даљег ломљења. Њихова теорија потом је потврђена и фотографским снимцима.
Да ли су у Другом светском рату коришћени пси с експлозивом прикаченим на тело, за уништавање непријатељских тенкова?
Милош
Крагујевац
Остало је забележено да су у Другом светском рату Совјети наводно увежбавали псе камиказе. Током обуке стављали су храну испод тенкова и тако покушавали да науче псе да, оног тренутка кад осете глад, треба да потраже храну испод овог оклопног џина. У неколико наврата тако увежбане псе, који би на себи носили експлозив, Совјети су пуштали у борбу. Али, немачки тенкови углавном су као гориво користили бензин због чега су „мирисали” другачије од руских дизелаша. Уместо да јуре ка немачким, пси су хрлили ка погрешним тенковима, па се од оваквог покушаја борбе брзо одустало.