Мало-мало па чујем о земљи Лапонији. Уз помоћ атласа покушала сам да нађем ту земљу, али узалуд. Занима ме да ли заиста постоји или је плод нечије маште? Молим те да ми што пре одговориш, у питању је опклада, и то озбиљна.
ЈОВАНА БОШКОВИЋ Београд
Мада је у нашем језику, у жаргону, за оног склоног заборављању обичај да се каже да је „лапонац”, извесно је да Лапонија постоји. Истина, није посебна држава, угнездила се у европском леденом појасу, тамо где поларни круг сече најсеверније крајеве Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Њени становници, који сами себе називају Самерци, а за Норвежане су Лапонци (синоним за номаде), слободно – без пасоша – у племенима крстаре подручјима четири државе, траговима својих стада ирваса.
Иако немају државу, имају држављанство оне земље у којој, без обзира на то што су номади, проводе највише времена. По неким статистичким подацима, у Норвешкој их је највише – 25.000, у Шведској 17.000, Финској 4000 а у Русији око 2000.
Историчари су утврдили да је њихова прапостојбина Урал, гранични планински венац између Европе и Азије. Одатле су кренули почетком леденог доба с крдима ирваса која су се повлачила са севера, упоредо с повлачењем леда. Од те далеке праисторије они су верни пратиоци ирваса, те не чуди што их и данас зову народом ирваса. Зими су у подножју планина, а за кратког лепог времена, због испаше, бораве у горама, углавном у брвнарама и шаторима.
Својевремено, до 17. века, њихови (племенски) богови били су – како је то и одговарало начину живота – сунце, гром и ветар, а потом су стигли мисионари и све их покрстили. Иако се – ходајући за стадима ирваса – и даље уздају у звезде као непогрешиве часовнике и небо као поуздану временску прогнозу, на тим својим путевима изградили су и мноштво лепих и пригодних храмова. Живе од продаје својих рукотворина по околним градовима, добро обучени пси су дадиље деци, а зима је прилика да се сретну са својим раштрканим сународницима.
И мало њих пати од заборавности, бар тако сведоче научници који су се бавили проучавањем њиховог начина живота.
Чула сам да код нас постоји музеј хлеба. Занима ме, ако је то истина, где се налази и да ли може да се обиђе.
ЈАСНА ВУКАДИНОВИЋ Ниш
У сремском селу Пећинци, 42 километра од Београда, налази се први српски и други у свету Музеј хлеба. Основао га је Слободан Јеремић Јеремија још 1995. године као породични музеј, и за посетиоце је прави доживљај. Љубазни домаћин сваког посетиоца прима срдачно, као драгог госта. Кад год дођете, добро сте дошли, пошто је музеј део домаћинства.
Четрдесетак година Јеремија је обилазио села и најудаљеније крајеве Србије, фотографисао, сликао и сакупљао, да би од заборава сачувао и оно чиме се земља обрађивала и чиме се хлеб месио. У Музеју хлеба данас има више од две хиљаде предмета, подељених у четири збирке. Обилазак музеја или (како тамо кажу) пут земље, „хлеба до неба”, почиње целином посвећеном обради земље. Следи део приче који чине предмети за прераду пшенице и кукуруза, као и предмети за припремање хлеба. Главни део музеја чини збирка од 96 обредних хлебова разврстаних у групе: хлебови за новорођенчад, божићни, васкршњи, славски, сватовски, жетвени, литургијски и хлебови за умрле. Ту су и Јеремијине слике из циклуса „Земља” с мотивима српских села које, поред ликовне, имају и етнографску вредност.
Занимљивост овог музеја је и у томе што изложени предмети могу слободно да се узму у руке и разгледају, а машине ће, на захтев посетиоца, показати како се то ради(ло) да би хлеб стигао на трпезу. Ту је својеврсна порука да се „цео људски живот заправо одвија између два хлеба: хлеба за новорођенче и хлеба за умрлог”.
На који начин бука лоше утиче на човека?
Милица из Новог Пазара
Бројни нежељени звуци чују се свакодневно у нашој околини, нарочито у граду. Често нисмо свесни свих опасних дејстава буке и тога да је нелагодност коју осећамо потекла управо од ње. Последице буке уочавају се као нервоза, лоше памћење и кратак сан, иако ћемо их најчешће приписати другим утицајима. Неће утицати лоше само на слух, већ и на целокупно здравље човека. Јаки звуци градског саобраћаја могу једној особи да сметају, док ће за другу бити потпуно прихватљиви. Стога се каже да је утицај буке на човека веома субјективан. Некада и најмањи звуци могу да оставе трајне последице иако тога нисмо свесни, али ни потпуна тишина није препоручљива. Под одређеним условима тишине успећемо да чујемо чак и куцање срца и проток крви. На буку су осетљивије жене.
Да ли морске птице пију слану воду?
Маја, Зрењанин
Морске птице могу да пију слану воду без сметњи. Често је и воле више него слатку. У ствари, неке птичје врсте присиљене су да је пију јер друге нема. Утврђено је да морску воду пију пингвини, једна врста галебова и морске ласте. Неке врсте пингвина пију и слану и слатку воду, али уочено је да младунцима више прија слана.
Ипак, велика количина соли не смета овим птицама. Природа је свима који живе далеко од извора слатке воде подарила жлезде с „филтерима” који издвајају со из крвотока и потом је избацују из организма у виду течности.
Молим вас да напишете нешто о себореји.
ДЕЈАН
Топола
Себореја је кожна болест која настаје због претераног лучења лојних жлезда, па се зато тако зове (лат. sebum – лој + rhea – лучење). Постоје два облика те болести – масна и сува себореја. Масна себореја јавља се на лицу, око носа и на челу у облику масних љуспица, а сува на косматом делу главе, власишту, и изазива опадање косе (ћелавост). Себореја се чешће јавља код мушкараца него код жена, а узрок њеног настанка није познат.
Шта подразумева израз „снежна фауна”?
Дејан Здравковић
Снежном фауном називају се животиње које живе у области вечитог снега , у поларним крајевима или на високим планинама где стално влада ниска температура и несташица хране. Оне су прилагођене оскудним животним условима, имају збијено тело, густо крзно или перје, кратке удове и реп да би се што више ограничио губитак телесне температуре. Најпознатији припадници снежне фауне су: бели медвед, поларна лисица, алпски зец, алпска кокошка. На самом леду живе и неки инсекти, попут скокуна и ледене буве.
Ко је био Ефијалт?
Марија, Обреновац
Ефијалт се сматра једним од највећих издајника у повести који је 480. године пре наше ере довео Персијанце иза леђа бранилаца Термопила. Наиме, да би осветио пораз свог оца цара Дарија на Маратону, десет година раније, нови персијски цар Ксеркс кренуо је с огромном војском и бродовима на слободну Хеладу. Прву већу победу однео је преваром у Термопилском кланцу, затим спалио Атину и разорио Платеју, пре него што је доживео пораз у поморској бици код Саламине.
Термопилски кланац, узан пролаз између Егејског мора и планине Ете, бранио је легендарни спартански краљ Леонида с око пет хиљада бораца. Кланац је био практично неосвојив, али су Персијанци победили захваљујући лукавству и издаји. Нашли су Ефијалта који је непроходним, уским стазама провео персијске освајаче.
Изненађен издајом, храбри Леонида отпустио је све разочаране војнике и оне који нису могли да се распореде на тако малом простору. Задржао је само 300 својих Спартанаца и око 1.000 савезника и с њима се борио до последњег. Њихова последња порука била је:
„Путниче, јави Атини да смо сви изгинули бранећи њене законе.”
Може ли човек да „подешава” откуцаје срца?
Јован
Барајево
Срце, шупаљ мишићни орган између плућних крила, истискује крв из леве преткоморе преко главне жиле куцавице – аорте – у артеријски крвоток и даље, по свим крвним судовима, а из десне преткоморе шаље у плућа, ради прочишћавања, односно ослобођења од угљен-диоксида и примања свежег кисеоника.
Пошто непрекидно „пумпа” крв, срце се грчи и опушта. Код човека који мирује откуцава од 60 до 80 пута у минуту. Истраживања показују да на тај устаљени пулс појединци могу благо да утичу. Како је то могуће доказати? Човек се прикључи на апарат који бележи и најмање промене у раду срца и, ако се сасвим усредсреди на рад овог органа, може да га успори или убрза. Овом вежбом с временом утиче на откуцаје свог срца техником која је у медицини позната као „биофидбек”.