Како су лекари пијавице користиле за лечење болести?
ВЕЉКО ЂОРЂИЋ
Нови Сад
Болеснима су видари пуштали крв користећи пијавице још у старом Египту: ово се сматра једном од најстаријих медицинских пракси. Касније ју је у стару Грчку увео лекар Хипократ (460–370. г. п. н. е.), а потом и римски лекар и филозоф Гален (129–216). Полазило се од претпоставке да четири основна телесна сока – крв, слуз, црна и жута жуч – морају да буду у равнотежи да би се одржало здравље. Тако се, рецимо, сматрало да пацијент чија је кожа црвена због грознице има превише крви, па се пуштањем животворне течности тежило поновном уједначавању телесних сокова. Без обзира на то да ли се лечило кожно обољење, упала грла, гихт или чак дечија парализа, пијавице су често биле на лекарском столу.
Терапија пијавицама примењивала се и у средњем веку, да би у 16. столећу понајвише Европљани њену учинковитост све више доводили у питање. Пијавице се, међутим, и данас користе у медицини. Од пре четрдесетак година на многим одељењима пластичне хирургије оне извлаче вишак крви и спречавају да се накупи око рана, чиме се побољшавају резултати лечења.
Постоји ли безбедан начин да се пређе преко клизаве површине и избегне пад?
ВЕЛИБОРКА
Ниш
Истраживања Института за биолошке науке у Калифорнији показала су да људи одржавају равнотежу на клизавим површинама упрежући групе посебних неурона РОР-алфа у кичменој мождини. Они, наиме, обрађују велике количине података у вези с осећајима и надражајима, а до њих стижу право с коже, из ћелија, унутрашњег уха и очију. На основу тога, у свакој секунди начине стотине мајушних исправки положаја који тело заузима у простору.
Најбољи начин да се избегну клизање и пад јесте да се опонашају прави мајстори овог заната – пингвини. Кад ходамо, центар масе тела померен је за половину ширине корака од вертикале између стопала, зато што масу тела носе оба стопала. Ако на леду почнемо да се гегамо попут пингвина, читава маса тела ослањаће се само на једно стопало, што ће знатно смањити могућност да се оклизнемо.
Сањају ли људи који су у коми?
ДРАГАН ОДАЛОВИЋ
Гроцка
Пацијенти у коматозном стању чине се потпуно несвесним. Не одговарају на додире, звукове и друге надражаје, немогуће их је пробудити. Праћењем њихових можданих таласа примећено је да нема уобичајених сигнала својствених циклусу сна и будног стања. Дакле, закључак је да оне највероватније не сањају.
С друге стране, неки људи које су се пробудили из коме причали су да су искусили снове у које је продрло понешто из спољног света. Други су пак сведочили о ноћним морама које се настављају унедоглед.
Напослетку, чини се да пре свега од узрока коме зависи да ли ће пацијент сањати или не. Ако су визуелни центри у можданој кори веома оштећени, снови ће бити заувек изгубљени. Ако су пак оштећени центри за примање звучних надражаја, човек у коми неће моћи да чује гласове у сну.
Да ли бисте написали нешто о биљци рабарбари?
СВЕТЛАНА из Инђије
У питању је вишегодишња зељаста биљка пореклом из Азије, препознатљива по крупним зеленим листовима и стабљикама чија боја може бити зелена, љубичаста или црвенкаста. Ситни цветови (зелени, бели, црвенкасти) скупљени су у веће групе. Листови садрже отрове, због којих не могу да се користе у исхрани, али стабљике су јестиве и хрскаве попут целера, киселкастог укуса. У кулинарству се најчешће употребљавају за припрему слаткиша као што су џем, мармелада, пите, колачи, а могу се додавати и у супе, умаке, салате и друга слана јела.
Ова биљка није захтевна за узгој и прилично је отпорна на ниске температуре. Сади се у пролеће или јесен, а стабљике се беру тек сваке друге године.
Зашто Сунце не привуче планете?
Верни читалац из Београда
Планете се не приближавају Сунцу и неће се стопити с њим – зато што се крећу пребрзо. Гравитациона сила вуче планете ка врелој звезди, али се оне истовремено крећу и око ње. Овакво бочно кретање потире привлачне силе које делују на планете, те се оне не крећу ка Сунцу. У ствари, планете непрекидно пониру ка својој звезди и за то време је стално премашују. Без Сунца и његове привлачне силе Земља би одавно завршила плутајући по свемиру.
С друге стране, ако би изненада застака, наша планета би убрзо нестала, стопивши се са Сунцем. Овај механизам може да се дочара и великом опругом која се окреће око једног свог краја, док се на други крај окачи терет. Ако се терет заврти довољно брзо, опруга ће се растегнути толико да неће моћи да се сабије и привуче терет. Међутим, како терет буде успоравао, опруга ће се све више сабијати и привлачити га обртној тачки.
Да ли у свим рибама и шкољкама има живе?
ИРЕНА ДАШИЋ
Неготин
Присуство живе у океанима утростручило се од времена Индустријске револуције, која је започела средином 19. века, и то захваљујући рударству и сагоревању фосилних горива. Многа морск и океанска бића упијају тај тешки метал из воде и, што је најстрашније, више нема начина да га избаце.
Количина живе у рибама зависи од њихове врсте. Дуговечне грабљивице као што су туне и сабљарке обично је садрже понајвише, пре свега због тога што, осим што је упијају из воде, уносе живу и с пленом. Најмање овог течног метала има у врстама које живе краће и налазе се при дну ланца исхране. Такве су остриге и шкампи.
Зашто нам се чини да је љута храна врућа?
БОГДАН ШОБИЋ
Петровац на Млави
Капсаицин, састојак љутих папричица, једно је од неколико сродних једињења која се називају капсаициноиди. Ове супстанце се везују за пријемнике у устима и на језику, препознају топлоту и шаљу мозгу сигнал скрећући му пажњу на то да се температура променила.
Само је случајност у природи утицала на то да имамо механизам путем којег љута храна превари мозак и натера га да помисли да нам је у уста доспело нешто вруће. Можда би неко помислио да би избегавање овакве хране значило еволутивну предност, али њено уношење заправо користи људском телу. Познато је да капсаициноиди повећавају снагу и смањују апетит, као и да подстичу обилније лучење пљувачке, што олакшава унос и варење благе хране каква је, на пример, пиринач. Љутина папричица смањује друге болове тако што појачава лучење ендорфина, хормона који делује као природно средство против болова и ствара осећај пријатности.
Можете ли да објасните како дрвеће утиче на загађење ваздуха?
ФИЛИП МАЈКОВИЋ
Лозница
Однос између дрвећа и загађености ваздуха веома је сложен. Честице које лебде у загађеном ваздуху задржавају се на лишћу. Одређене гасове загађиваче (рецимо, азот-диоксид) упијају стоме – сићушни отвори на листовима који омогућавају биљци да дише, а тиме пречишћавају ваздух и, у мањој мери, снижавају степен загађености.
С друге стране, дрвеће и друго растиње понекад и смањује проток ваздуха у непосредној близини, спречавајући да се загађени ваздух ношен ваздушним струјама брзо разнесе по већим површинама, чиме би се и смањило загађење. На пример, високо дрвеће с густим крошњама засађено поред пута понаша се као нека врста крова или тунела одакле тешко могу да побегну издувни гасови које ослобађају возила. Како би се побољшао квалитет ваздуха – нарочито у градовима – урбанисти морају добро да промисле о местима на којима ваља садити дрворед.