Који Србин је први стекао титулу доктора медицине?
ТЕОДОРА
Нови Београд
Јован Апостоловић (око 1730–1770) био је први српски доктор медицинских наука. Рођен у Будиму у угледној породици, Апостоловић је после основног школовања у родном граду завршио реторику и филозофију на лицеју у Пожуну (данашња Братислава). После тога се у Халеу посветио студијама медицине. Године 1757. успешно је одбранио докторску тезу „Како психичке трауме утичу на људски организам”, писану на латинском.
Апостоловић је једно време радио у Будиму као приватни лекар, а потом је именован за градског физикуса (надзорног лекара) у Новом Саду, где је и преминуо 1770. године.
Ко је дошао на замисао да испитује настанак земљотреса?
ВУКАШИН
Суботица
С наглим и изненадним поремећајима у Земљиној кори, померањем и потресањем тла човек се суочава од свог постанка. Зашто и како се то дешава, хиљадама година није могао да открије.
Спознаја да се Земљине плоче померају, укљешћују и затим изненада исклизавају, тарући се једна о другу и стварајући снажне вибрације подстакла је енглеског геолога Шона Мичела (1724–1767) да 1760. године изнесе смелу тврдњу да су потреси таласи који настају услед померања стења хиљадама метара испод површине. Ако већ не могу да се зауставе, било би добро да се бар забележе и испитају као знак упозорења, сматрао је Мичел.
Стотинак година касније, 1855. године, италијански физичар Луиђи Палмијери (1807–1896) изумео је уређај за проучавање тих таласа – сеизмограф. Имао је клатно и графички је бележио таласе испод површине тла.
По узору на првобитни, касније су направљени и остали сеизмографи. И начин рада им је готово истоветан. Проучавања су показала да се таласи земљотреса појављују као површински и унутрашњи. Пролаз кроз унутрашњост својеврсна је речица, па због тога унутрашњи таласи први стижу до сеизмографа. Снага којом они потискују оне површинске до уређаја показује колико је далеко извор, односно епицентар земљотреса.
Данас постоје стотине сеизмолошких станица на свим континентима и оне осетљивим уређајима могу да открију и земљотресе на великим удаљеностима.
Зашто имамо живце у зубима?
Ивана
Крагујевац
Да зуби у горњој и доњој вилици немају живце не бисмо осетили да су се додирнули нити колико их снажно треба притискати током жвакања. Ово својство било је далеко важније у прадавна времена, када су рибе и гмизавци могли да се без удова ослоне само на своје чељусти да би зграбили плен.
Пошто су зуби тврди и несавитљиви, изразито осетљив живац у средини сваког од њих бележи и најмањи притисак. Али, ако се живац нађе незаштићен и изложен спољашњим утицајима, последица је зубобоља.
Како људи могу да буду тако непоколебљиво убеђени да су их отели ванземаљци?
Александар
Београд
Само у САД четири милиона људи тврди да су их отели ванземаљци и у то су непоколебљиво уверени. Истраживање научника са Харварда показало је да „отети” веродостојно испољавају све посттрауматске симптоме као да су заиста искусили тако нешто. Под условом да не лажу, можда су у ствари доживели нешто што научници називају „снена парализа”. У питању је позната медицинска појава.
Нормалан сан човека доводи до губитка свесних покрета који се враћају током буђења. Међутим, понекад покрети нису сасвим усклађени, па је буновна особа кратко време непокретна. То стање праћено је осећајем немоћи и тескобе, а често и умишљањем да се око особе која спава крећу или стоје човеколике прилике, уз нејасни, брундави звук. Истраживање које су јапански научници спровели још 2001. године показало је да 40 одсто људи бар једном искуси овај ужасан осећај. С друге стране, испитивања „отетих” особа показала су да они снажно верују у паранормалне појаве и да имају рупе у памћењу. То би, све заједно, могло да објасни њихову тврдоглаву убеђеност да су их отели ванземаљци.
Зашто ледени брегови имају плавичасте нијансе?
ДРАГОСЛАВ
Ниш
Провидан лед, као и бистра вода, понекад има плавичасте нијансе зато што делимично упија боје с црвеног краја спектра беле светлости. Обично видимо беле ледене брегове јер се светлост распршава из мноштва ситних мехурића ваздуха заробљених у леду.
Плавичасте нијансе изазване су поновним смрзавањем отопљене воде која испуњава пукотине. У том поступку нестају мехурићи ваздуха, а унутрашњост брега испуњава слој чистог леда. Догоди се да прашина која се уздиже с копна падне на површину глечера и ту остане заробљена. Отуда потичу мрке нијансе које могу да се виде на плутајућим сантама.
Занима ме каква је то животиња квага.
Александар из Ваљева
Квага (Equus quagga quagga) изумрла је животињска врста. Кад су европски природњаци и истраживачи доспели до равница Јужне Африке, наишли су, између осталог, на животиње веома налик једна другој: зебре и кваге. За разлику од зебри, кваге су углавном имале смеђе-беличасте пруге само на предњем делу тела, а остатак је био махом смеђих тонова. Досељеници из Холандије немилице су ловили кваге, које су на крају изгубиле битку и нетрагом нестале с лица Земље.
Последњи примерак у дивљини угинуо је 1878. године. Иако су власници зоолошких вртова покушавали да гаје кваге у заточеништву, ове животиње нису добро подносиле такве услове. Последња квага у кавезу угинула је 12. августа 1883. године.
Која земља има најдужу обалу на свету?
Дина
Нови Сад
Најдужу обалу на свету нема земља која је највећа по површини (Русија), она која има највише становника (Кина) или нека која је у потпуности окружена морем (Аустралија). Првак света без премца јесте друга највећа земља на свету, Канада, чије су обале изузетно разуђене. Рачунајући морску обалу око копна и острвâ, канадски Завод за статистику бележи 243.042 километра обале, док други (мање ажурни) извори мере 202–265.000 километара. У сваком случају, с обзиром на то да је велик део канадске обале окренут према Северном полу, засигурно се мења и промениће се дужина обале због виших нивоа океана, које узрокују климатске промене у свету.
Да ли је муња наизменична или једносмерна струја?
Горан
Ниш
Муње су, углавном, једносмерна струја. Постоји неколико врста муња. Облак–земља; облак–земља–облак; облак–облак; земља–облак. Овде су муње сврстане по опадајућој учесталости појављивања. Тако је, бар, према већини истраживања.
Муње су сложена појава, одигравају се брзо и тешке су за проучавање. Носилац наелектрисања најчешће је негативан (вероватно електрони), али код неких муња очигледно се ради о позитивном наелектрисању. Фотографије снимљене врло брзим фото-апаратима показују да некада постоји „водећа” муња која дође до земље, али као да је не додирне, а затим се појави повратна муња земља–облак, чија је путања, како изгледа, предодређена водећом муњом. У овом случају могло би да се говори о муњи са наизменичном струјом, али са само једним циклусом. Нека истраживања муња укључују снимање и проучавање грмљавине, што може да пружи занимљиве, али не увек и разумљиве податке.