Ко је дошао на замисао да испитује настанак земљотреса?
ВУКАШИН
Суботица
С наглим и изненадним поремећајима у Земљиној кори, померањем и потресањем тла човек се суочава од свог постанка. Зашто и како се то дешава, хиљадама година није могао да открије.
Спознаја да се Земљине плоче померају, укљешћују и затим изненада исклизавају, тарући се једна о другу и стварајући снажне вибрације подстакла је енглеског геолога Шона Мичела (1724–1767) да 1760. године изнесе смелу тврдњу да су потреси таласи који настају услед померања стења хиљадама метара испод површине. Ако већ не могу да се зауставе, било би добро да се бар забележе и испитају као знак упозорења, сматрао је Мичел.
Стотинак година касније, 1855. године, италијански физичар Луиђи Палмијери (1807–1896) изумео је уређај за проучавање тих таласа – сеизмограф. Имао је клатно и графички је бележио таласе испод површине тла.
По узору на првобитни, касније су направљени и остали сеизмографи. И начин рада им је готово истоветан. Проучавања су показала да се таласи земљотреса појављују као површински и унутрашњи. Пролаз кроз унутрашњост својеврсна је речица, па због тога унутрашњи таласи први стижу до сеизмографа. Снага којом они потискују оне површинске до уређаја показује колико је далеко извор, односно епицентар земљотреса.
Данас постоје стотине сеизмолошких станица на свим континентима и оне осетљивим уређајима могу да открију и земљотресе на великим удаљеностима.
Зашто имамо живце у зубима?
Ивана
Крагујевац
Да зуби у горњој и доњој вилици немају живце не бисмо осетили да су се додирнули нити колико их снажно треба притискати током жвакања. Ово својство било је далеко важније у прадавна времена, када су рибе и гмизавци могли да се без удова ослоне само на своје чељусти да би зграбили плен.
Пошто су зуби тврди и несавитљиви, изразито осетљив живац у средини сваког од њих бележи и најмањи притисак. Али, ако се живац нађе незаштићен и изложен спољашњим утицајима, последица је зубобоља.
Како људи могу да буду тако непоколебљиво убеђени да су их отели ванземаљци?
Александар
Београд
Само у САД четири милиона људи тврди да су их отели ванземаљци и у то су непоколебљиво уверени. Истраживање научника са Харварда показало је да „отети” веродостојно испољавају све посттрауматске симптоме као да су заиста искусили тако нешто. Под условом да не лажу, можда су у ствари доживели нешто што научници називају „снена парализа”. У питању је позната медицинска појава.
Нормалан сан човека доводи до губитка свесних покрета који се враћају током буђења. Међутим, понекад покрети нису сасвим усклађени, па је буновна особа кратко време непокретна. То стање праћено је осећајем немоћи и тескобе, а често и умишљањем да се око особе која спава крећу или стоје човеколике прилике, уз нејасни, брундави звук. Истраживање које су јапански научници спровели још 2001. године показало је да 40 одсто људи бар једном искуси овај ужасан осећај. С друге стране, испитивања „отетих” особа показала су да они снажно верују у паранормалне појаве и да имају рупе у памћењу. То би, све заједно, могло да објасни њихову тврдоглаву убеђеност да су их отели ванземаљци.
Да ли само људи истребљују друге животињске врсте?
Бобан, Горњи Милановац
Никако. До пре два милиона година уопште ноје било људи на планети, тако да су све врсте које су настале пре тога изумрле услед неких других чинилаца. На масовна истребљења, као што су она до којих је дошло на крају палеозоика (раздобља перма) и на крају периода креде, утицала је нека природна катастрофа попут удара астероида у Земљу.
Ипак, највећи део еволутивног напретка заснован је на такмичењу између неке животиње и њених блиских рођака, након чега ти рођаци бивају истребљени. Ми смо еволуирали од примата који су настали еволуцијом од четвороножних сисара, који су потекли од риба, које пак воде порекло од бескичмењака. И у данашње време постоје представници свих ових животиња, али не и одређене врсте које су биле наши директни преци.
Занима ме каква је то животиња квага.
Александар из Ваљева
Квага (Equus quagga quagga) изумрла је животињска врста. Кад су европски природњаци и истраживачи доспели до равница Јужне Африке, наишли су, између осталог, на животиње веома налик једна другој: зебре и кваге. За разлику од зебри, кваге су углавном имале смеђе-беличасте пруге само на предњем делу тела, а остатак је био махом смеђих тонова. Досељеници из Холандије немилице су ловили кваге, које су на крају изгубиле битку и нетрагом нестале с лица Земље.
Последњи примерак у дивљини угинуо је 1878. године. Иако су власници зоолошких вртова покушавали да гаје кваге у заточеништву, ове животиње нису добро подносиле такве услове. Последња квага у кавезу угинула је 12. августа 1883. године.
Која земља има најдужу обалу на свету?
Дина
Нови Сад
Најдужу обалу на свету нема земља која је највећа по површини (Русија), она која има највише становника (Кина) или нека која је у потпуности окружена морем (Аустралија). Првак света без премца јесте друга највећа земља на свету, Канада, чије су обале изузетно разуђене. Рачунајући морску обалу око копна и острвâ, канадски Завод за статистику бележи 243.042 километра обале, док други (мање ажурни) извори мере 202–265.000 километара. У сваком случају, с обзиром на то да је велик део канадске обале окренут према Северном полу, засигурно се мења и промениће се дужина обале због виших нивоа океана, које узрокују климатске промене у свету.
Да ли је муња наизменична или једносмерна струја?
Горан
Ниш
Муње су, углавном, једносмерна струја. Постоји неколико врста муња. Облак–земља; облак–земља–облак; облак–облак; земља–облак. Овде су муње сврстане по опадајућој учесталости појављивања. Тако је, бар, према већини истраживања.
Муње су сложена појава, одигравају се брзо и тешке су за проучавање. Носилац наелектрисања најчешће је негативан (вероватно електрони), али код неких муња очигледно се ради о позитивном наелектрисању. Фотографије снимљене врло брзим фото-апаратима показују да некада постоји „водећа” муња која дође до земље, али као да је не додирне, а затим се појави повратна муња земља–облак, чија је путања, како изгледа, предодређена водећом муњом. У овом случају могло би да се говори о муњи са наизменичном струјом, али са само једним циклусом. Нека истраживања муња укључују снимање и проучавање грмљавине, што може да пружи занимљиве, али не увек и разумљиве податке.
Занима ме ко су, у ствари, делије?
Ненад, Инђија
Турска реч делија означава јунака, силовитог човека, који се у бојевима истиче храброшћу и неустрашивошћу. У турској царевини делије се појављују на прелазу из 15. у 16. век. У турској феудалној држави имале су врло значајну улогу – представљале су елитну коњицу. Један део ове коњице регрутован је од словенског живља с Балканског полуострва. Поред тога, делије су биле телесна стража турских великодостојника. Заповедник делија звао се делибаша. Од ове речи изведена су бројна презимена врло честа у нашим крајевима: Делић, Делалић, Делибашић... Најчешће од ових презимена је Делић, заступљено код Срба, Хрвата, Црногораца, Бошњака. У Београду постоји и Делијска чесма, смештена усред Кнез Михаилове улице.