Занима ме како су настале тепих-ливаде на висоравни Митровац на Тари.
ЖЕЉКО
Нови Београд
У резервату природе „Црвени поток” на висоравни Митровац налази се занимљива појава названа тепих-ливада. Реч је о делу шуме у средишту резервата на Тари, који чува растиње из леденог доба.
Тресетиште тепих-ливада настало је задржавањем воде из оближњег потока, због непропусне подлоге. Недостатак кисеоника, већа количина воде и ниске температуре онемогућиле су распадање биљних остатака и довеле до његовог таложења. У хладној и влажној клими расту беле маховине, које одумирањем стварају наслаге белог тресета. Таложење ове подлоге почело је крајем леденог доба.
Тепих-ливаде, мада старе више хиљада година, и даље расту један милиметар годишње.
Да ли људи алергични на пеницилин смеју да једу буђаве сиреве?
БОЈАНА
Јагодина
Пеницилин се прави од гљивице Penicillium chrysogenum. Плаве пруге на плавим и другим буђавим сиревима настају од буђи гљивица Penicillium, али другог соја који се зове Penicillium roqueforti. Уз то, за производњу сирева не користи се екстракт буђи као за израду пеницилина, већ читава плесан, са свим другим материјалима који улазе у њен састав. Због тога је могуће бити алергичан на лек, а без икаквих последица уживати у плеснивом сиру.
Ипак, постоје људи који су алергични и на лек и на сир.
Како то да се лешинари не отрују трулим
месом угинулих животиња?
Павле, Београд
Стомачна киселина лешинара снажнија је готово десет пута од наше. Она толико успешно разара бактерије да је измет лешинара – бактериолошки и хигијенски гледано – далеко здравији од меса које једу. Лешинари имају веома значајну улогу у природи зато што смањују број неких заразних бактерија и вируса. Ипак, није им довољан само јак стомак. Кад бактерије почну да се множе у лешу који трули, почињу и да луче хемијске отрове које желудачна киселина не може да уништи. Да би превазишли ову nevoљu и домогли се њима укусног залогаја, лешинари отрове из хране упијају преко ткива које им се налази у грлу, а потом их побију уз помоћ антитела која имају у крви.
Ко су били улани?
Дејан
Ниш
Улани су били врста лаке коњице, са копљима као главним оружјем. То је разлог што се у неким државама називају и копљаницима, односно, лансерима. Верује се да су настали под турским утицајем у 13. веку. Од 16. века у Пољској се сматрају националном коњицом. Већина европских армија почетком 19. века организује их у редовне јединице. По тактичкој намени слични су хусарима, увежбани за брзе маневре, ударе по боку и леђима непријатеља. Претпоставља се да назив потиче од турске речи oglan (момак), или татарске uhulan – храбри ратник.
Зашто мачке толико воле кутије?
ТЕОДОРА
Неготин
Позната је интернетска шала да постоји само једна савршена замка за мачке: празна картонска кутија. Искуство с домаћим мачкама свих раса доказује да у овој шали има истине, а слично понашање се примећује и код неких великих мачака попут тигрова, лавова и пума (не у дивљини, наравно).
Иако мачке не могу да нам кажу како се осећају, ветеринари и стручњаци за психологију животиња процењују њихово психичко стање по томе како стоје, како се крећу, како реагују на околину, како се оглашавају. Кад се осећају угрожено, мачке ће природно потражити скровиште – у крајњој нужди ће преврнути посуду с посипом и завући се испод ње.
Као већина животиња, мачка се осећа сигурно кад је скривена и у затвореном простору. Такав простор је такође згодан за напад из заседе, што је главни вид лова код мачака. Габријела Смит с Универзитета у Бечу покренула је студију о реакцијама мачака на „илузорне” кутије, уз помоћ јавности. Наиме, знало се да ће се мачке сместити и у кутију која не постоји, што је све више људи примећивало због ознака за раздаљину исцртаних због држања одстојања током пандемије. Позвала је људе да направе квадрате на поду и такозване Канижине контуре – геометријске слике од одвојених низова, које око тумачи као целину. Мачке су радо бирале и једну и другу врсту дводимензионалне „кутије”, што значи да вероватно и оне тумаче облике Канижиних илузија као целину.
Како је река Млава добила име?
Душанка
Ћуприја
Млава је планинска река у источној Србији. Извире из Жагубичког врела и после 122 километра улива се у Дунав. О настанку њеног имена постоје два тумачења. Оба су потекла из народа.
Житељи овог краја, поносни на лепоту своје речице, називали су је мала вода, односно мала ава, како се овде каже за воду. Временом се то претворило у једну реч Малава, а потом, ради лакшег изговора, у Млава.
По другом извору, такође из овог дела Србије, назив реке није потекао због њене бистре воде, већ због њене сурове бујице. С пролећа или јесени, када се корито реке напуни отопљеним снегом или јесењим кишама, мала река постане моћна и опасна. Великом брзином надошла вода сурвава се низ планину и пред собом носи и меље све или, како то народ овог краја каже, млави. Тако је, прича се у народу, река добила име Млава.
Да ли је истина да је „луди краљ Џорџ” патио од порфирије?
Марко
Нови Сад
Уврежено је веровање да је Џорџ Трећи (1738–1820), први краљ Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, патио од порфирије, штавише од облика ове болести који одликују поремећаји у крви (понекад још звана „болест вампиризма”). Како се даље тврди, та болест је узроковала његове душевне тегобе. За ову тврдњу су највише одговорни мајка и син Ајда Мекалпајн и Ричард Хантер, британски психијатри који су опширно писали о њој педесетих и шездесетих година прошлог века. Мада је порфирија често наследна болест, овако су избацили историју душевних обољења из родослова владајуће династије.
Њихови закључци јесу засновани на очуваним описима и извештајима краљевских лекара, али каснија истраживања доказала су да нису нимало поуздани. Мекалпајнова и Хантер бирали су само симптоме који су одговарали дијагнози коју су желели да поставе, док су остале остављали по страни. Краљ је свакако патио од телесних болести током живота и немогуће је потврдити дијагнозу душевне болести с ове раздаљине. Међутим, према постојећим описима епизода високе махнитости и потпуне повучености, вероватније је да је краљ патио од биполарног („манично-депресивног”) поремећаја.
Да ли је тачно да су у британској војсци бркови некад били обавезни?
Павле, Сомбор
Више од пола века, између 1860. и 1916. године, сви припадници војске Велике Британије били су у обавези да носе бркове. Ова одредба била је део Краљевских прописа, наредби и правила службе у британским оружаним снагама. У њој је јасно писало: „Длаке на глави морају да се одржавају и да буду кратке. Оне на бради и испод усана морају да се брију, али не и оне изнад горње усне”.
Правило је преузето у другој половини 18. века од Француза, чији су војници такође били у обавези да пуштају не само бркове него и браду. Казна за непоштовање ове наредбе у Енглеској била је чак и одлазак у затвор. Објашњење за ову наредбу било је да војници с брковима делују више застрашујуће од оних који их немају. Енглези су од овог правила одустали 1916. године.