Зашто убоди оса и пчела толико боле?
МИЛИЦА
Ивањица
Зато што при убоду ови инсекти убризгавају отров. Њихови отрови се хемијски веома разликују, али и један и други имају пептиде – полимерске ланце аминокиселина – чија је улога кроз еволуцију искључиво била да другим животињама проузрокују што више бола.
Осе и пчеле које живе у друштвима својим отровом бране кошницу, док оне које живе усамљеничким животом њиме паралишу плен. Отров медоносне пчеле садржи пептид мелитин, који непосредно разбуђује пријемнике за бол у кожи.
Шта је карафиндл?
МАРКО ЈЕВРЕМОВИЋ
Београд
Овај неизоставни део сваког ресторанског и кафанског стола у свакодневном језику назива се и карафингла. Обично се састоји од држача са постољем на коме се налазе две посуде или бочице – једна са сирћетом, а друга са уљем. Посуде најчешће имају капаљке или поклопце са дозаторима захваљујући којима се из њих лакше и прецизније течност сипа. Могу бити од различитих материјала, најчешће од стакла, али и од керамике, кристала или порцелана, док је држач обично од метала. Неретко се у склопу овог комплета налазе и сланик и биберник, као и посуда за чачкалице.
Шта би се догодило ако бисмо јели само месо?
САШКА
Нови Сад
Краткорочно гледано, не би се догодило ништа. Током истраживања спроведеног 1928. године под надзором групе њујоршких истраживача, двојица здравих мушкараца годину дана јела су искључиво месо. Резултати тог огледа показали су да након 365 дана пилетине, телетине, свињетине, рибе, дивљачи и бројних других врста меса нису примећене никакве негативне промене на било ком систему органа тих испитаника. Данас постоји такозвана „месна дијета”, чији заговорници тврде да помаже у мршављењу и повољно делује на органе за варење.
Међутим, дугорочна исхрана искључиво месом доводи до мањка влакана, што оштећује цревну микробиотику, а због високог уноса засићених масти повећава и ризик од кардиоваскуларних обољења. Бројна истраживања показују да коришћење биљака у исхрани штити од многих болести, између осталих и оних најтежих, те дугорочно гледано исхрана која би се састојала само од меса вероватно не би била превише здрава.
Да ли би климатске промене могле да претворе Земљу у Венеру?
МИЛАН ИЛИЋ
Чачак
Атмосфера Венере сачињена је од 96 одсто угљен-диоксида, који на површини ове планете изазива моћно дејство стаклене баште. Због тога се температуре на Венери крећу око 450 степени Целзијуса. У Земљиној атмосфери у овом тренутку угљен-диоксид чини свега 0,0432 одсто укупне количине гасова, док осталих гасова стаклене баште има тек у траговима.
Иако се присуство тих штетних гасова повећава због сагоревања фосилних горива, ми смо и даље прилично далеко од паклених температура Венере. Чак и када бисмо сагорели све залихе фосилних горива на Земљи, просечна годишња температура порасла би за „свега” десет степени Целзијуса. У поређењу са Венерином врелином то је прилично скромно, али би и такво повећање температуре код нас ипак имало кобне последице, настале би нове пустиње, изумирао би биљни и животињски свет и море би се подигло за 65–70 метара.
Зашто и како добијамо морску болест?
ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ
Сврљиг
„Забавник” је више пута писао о морској болести (стручној званој кинетоза), која, у најкраћем, настаје због сукоба наших чула. Дакле, када смо на броду или у возилу, наше средње ухо, које управља равнотежом, опажа да се крећемо, док очи, ако гледају у нешто статично, шаљу мозгу знак да мирујемо. Због ових противречних података мозак се збуњује, помишља да смо се отровали и да нам се привиђа, па покреће сложен спасилачки одговор.
У можданом стаблу налази се посебна зона (подручје пострема) задужена да препозна отрове. Као заштитну меру против њих, мозак покреће рефлекс повраћања како би избацио штетне материје из организма. Затечени сигналима, неурони се надражују, што често изазива поспаност, јер нас љуљање несвесно подсећа на боравак у мајчиној утроби и колевци.
У уху се налазе мали сензори – полукружни канали уртикулус и сакулус – који тачно препознају да ли се крећемо праволинијски, укруг или се љуљамо. Када мозак изда знак за опасност, пљувачне жлезде луче више течности како би обложиле и заштитиле грло и уста од стомачне киселине. На крају, мишићи стомака и дијафрагма снажно се згрче не би ли избацили отров.
Иначе, научници су открили да нам мучнину много пре изазива љуљање лево-десно него поскакивање горе-доле!
Каква је разлика између речи кале, хисар, и паланка?
Небојша Невестић
Трстеник
У османском градитељству постојале су три врсте утврђења. Кале је назив за већу тврђаву изграђену од чврстог материјала, попут камена и опеке, са кулама и бедемима. Пример таквог утврђења је Калемегдан.
Хисар на турском дословно значи утврда, тврђава, док на арапском означава и опсаду. У градитељству, обично је то било мање утврђење од камена или опеке, са једном кулом или често без иједне. Називи кале и хисар често се употребљавају као синоними. Речју паланка означавало се мање, знатно брже подизано утврђење од дрвета, земље и другог слабијег материјала. Паланке су се градиле дуж важних путева, попут Цариградског друма.
Да ли морске животиње могу да добију декомпресиону болест?
ЈЕЛИСАВЕТА
Нови Бановци
Ако рониоци с велике дубине пребрзо изроне на површину, услед нагле промене притиска могу да оболе од декомпресионе болести. Она настаје када азот растворен у крви створи мехуриће пре него што се преко плућа избаци из тела. Тада долази до болова, оштећења ткива, а у тешким случајевима и до смрти.
Морске животиње, међутим, ову опасност углавном избегавају захваљујући посебном механизму. Како би открили о чему је реч, научници су, користећи компјутерску томографију, проучавали тела морских сисара у посебним коморама под притиском. Открили су да под високим притиском на великим дубинама долази до такозваног пасивног колапса плућних алвеола.
Под притиском воде ваздух се из алвеола, у којима се иначе одвија размена гасова, потискује у горње дисајне путеве ојачане хрскавицом, где размене гасова са крвљу нема. Тако се током зарона привремено прекида апсорпција азота у крвоток, па се спречава стварање опасних мехурића. Ипак, савремена истраживања показују да и морски сисари могу да оболе од декомпресионе болести уколико због стреса или буке (попут буке војних сонара) пребрзо и у паници изроне,
ВЕЉКО
Београд
Древне цивилизације које су прве мериле проток времена, попут вавилонске, усредсредиле су се на далеко веће мерне јединице – године, дане и часове. Њихово трајање израчунавале су на основу астрономских посматрања – пратећи излазак и залазак Сунца, кретање Месеца и положај Сунца на небу током године. Појава првих часовника омогућила је да се време дели и на мање делове. На латинском су се они називали pars minuta prima, „први веома мали део”, односно минут, и pars minuta secunda, „други веома мали део”, то јест „секунда”.
Угледајући се на Вавилонце (који су се угледали на Сумерце) и њихов сексагезимални бројевни систем (заснован на броју 60), учењаци су касније поделили сваки час на 60 минута, а сваки минут на 60 секунди. Тако је секунда одређена као „шездесети део шездесетог дела сата”, односно 1/3600 сата. Онда су уследиле друге дефиниције према соларном дану и тропској години, а данас секунду одређујемо као 9.192.631.770 периода зрачења (радијације) које одговара прелазу између два хиперфина нивоа основног стања атома цезијума 133 на нула степени келвина ,