Чула сам за народни музички инструмент кавал, али о њему не знам много. Молим вас да ми га опишете.
СНЕЖАНА
Нови Сад
Кавал је стари дрвени дувачки инструмент. Израђује се најчешће од јасена или дрена, а може бити и од шљиве, зове, бадема, шимшира, абоноса и ружиног дрвета. Отворен је на оба краја. С предње стране има седам рупа, а на полеђини једну, за палац. У близини доњег отвора налазе се још четири, у народу познате као „ђавоље рупе”. Према предању, ђаво је желео да уништи божанствен звук овог инструмента и зато је направио ове рупе. Оне, међутим, нису нарушиле лепоту звука, већ су га оплемениле.
Некада је кавал био пастирски инструмент, а данас се на њему изводе народне песме и игре. Иако има своје место и у ансамблу, кавал је најчешће соло инструмент. На њему се свира и у пару, што се назива езгија. Једини је стари дувачки инструмент уз чију пратњу се пева. Од 2012. године свирање на кавалу налази се на Листи нематеријалног културног наслеђа Србије.
Да ли је тачно да се неке бебе рађају са зубима?
НЕБОЈША
Мостар
Две врсте зуба ничу преурањено: натални су присутни при рођењу, а неонатални су избијају у првих месец дана бебиног живота. Обично су то два доња средишња секутића. Ова ретка појава понекад се везује за одређена медицинска стања, али се у већини случајева јавља код потпуно здравих беба. Рани млечни зубићи ретко стварају сметње; ипак, вађење се препоручује ако отежавају дојење или ако је зуб толико лабав да постоји опасност да ће га новорођенче, уколико испадне, прогутати и загрцнути се.
Желео бих да сазнам нешто више о дуријану, који многи називају „смрдљиво воће”.
МИЛОШ ЛАКОВИЋ
Краљево
Ова биљка је веома цењена у југоисточној Азији, где се назива краљем воћа. Тајланд је један од њених највећих извозника. Постоји тридесетак познатих врста дуријана, од којих неке рађају јестиве плодове. Они су и те како – до три килограма тежине, а укус многи описују као слаткаст, док је за друге оштар и слан.
Дуријан је препознатљив по љусци прекривеној бодљама и по врло реском и неугодном мирису, који се пореди с мешавином терпентина, трулог лука и отпадних вода. Зато је и добио надимак „смрдљиво воће”. Штавише, смрад је толико јак да је у неким деловима света забрањено уносити дуријан у јавни превоз, хотеле и на аеродроме.
Која је најскупља кафа на свету?
НЕНАД
Крупањ
Најскупља кафа на свету зове се Kopi luwak и производи се у Индонезији. Позната је и као „цибеткина кафа”. Њена висока цена последица је необичног начина производње. Азијске цибетке, које по изгледу подсећају на мачке, у прашумама се хране бобицама кафе. Како сваре меснати део плода, а тврда зрна остају несварена, сакупљачи их издвајају из измета, обрађују и продају.
У пробавном систему цибетки налазе се посебни ензими који утичу на укус зрна. Захваљујући томе, као и чињеници да се годишње произведе тек мала количина ове посебне кафе, цена по килограму креће се између 650 и 1700 долара. Иначе, Индонежани пре доласка холандских освајача нису пили кафу. Нови господари земље направили су засаде кафе за своје потребе, док их је домаће становништво обрађивало.
Како је настао карат, мера за драгоценост?
НАТАША
Земун
У давна времена семенке рогача служиле су као тегови за мерење скупоцених предмета. Управо од грчке речи за рогач – kerátion – настао је назив за јединицу мере која се и данас користи за злато и друге драгоцености.
Подела злата на 24 карата, која потиче још из античких и средњовековних обичаја, и данас се користи за одређивање његове финоће. Она се изражава бројем делова чистог злата у укупно 24 дела. Тако, на пример, осамнаестокаратно злато садржи 18 делова злата и шест делова примеса.
Када је реч о драгом камењу, карат је некада означавао масу која је износила између 187 и 215,99 милиграма. У 19. веку у употреби је био међународни карат од 205 милиграма. Данас је, међутим, метрички карат стандардизован и износи 200 милиграма.
Која се то битка назива Даном харинги?
ЕНА
Нови Бечеј
Огромна јата харинги насељавају северне воде Атлантског океана и Северно море. Мада делују безазлено, ове рибе су одиграле кључну улогу у једној од најнеобичнијих битака Стогодишњег рата (1337–1453), који су водиле Енглеска и Француска.
Све се одиграло 12. фебруара 1429. године, али не на мору, него на прашњавом путу код села Руврај у близини Орлеана. Енглеска војска је опседала Орлеан, а како се ближио васкршњи пост, из Париза им је послат конвој од око 300 кола пуних хране – претежно буради с усољеним харингама. Међутим, Французи су, уз помоћ шкотских савезника, решили да га пресретну.
Видевши да је надјачан, енглески војсковођа сер Џон Фастолф наредио је војницима да од запрежних кола направе кружно утврђење. Када су Французи напали, Енглези су их засули стрелама из заклона од буради. Утом је бурад попуцала, а хиљаде усољених харинги расуле су се по пољу. Поприште битке данима је мирисало на рибу, па је тако овај сукоб остао запамћен као „Дан харинги” и „Битка за харинге”.
Ко се први досетио да аутомобилске гуме напуни ваздухом?
БИЉАНА
Нови Сад
Прве пнеуматичке гуме (испуњене сабијеним ваздухом) осмислио је и произвео Шкот Роберт Вилијам Томсон 1847. године. Четрдесетак година касније, 1886. године, направљен је први аутомобил, али је прошло још скоро десет година пре него што су се овакве гуме нашле на једном.
Године 1895. произвођач бициклистичких гума, Парижанин Едуар Мишлен, ставио је гуме испуњене ваздухом на свој аутомобил којим се такмичио у трци Париз–Бордо–Париз. Колико је овај изум у то време био непоуздан, најбоље показује податак да је на стази дугој нешто више од 1200 километара морао да замени гуме чак 22 пута – у просеку на сваких 54,5 километара.
Зашто је сабљасти тигар имао велике очњаке?
НИКОЛА
Јаково
Данашњим дивљим мачкама очњаци попут оних код сабљастог тигра потпуно су сувишни – не лове оне слонове. Плена средње величине, попут газела, има у изобиљу, а такав плен је лакше савладати.
Али замислимо да током наредних хиљада година клима постане хладнија. У таквим условима, биљоједима средње величине било би тешко да преживе. Мале животиње скривале би се у својим јазбинама, док би крупне, захваљујући телесној маси, лакше одолевале хладноћи.
Месоједи, попут медведа, тада би били приморани или да спавају зимским сном или да лове у суровим условима. Сваки пут када предатор улови слабијег члана крда, он учествује у еволуцији – наредне генерације тих животиња су крупније, снажније и издржљивије.
На крају, зверима преостаје само једно – да се суоче са дивовима као што су мамути или длакави носорози. Да би велике мачке имале икакву шансу против таквих грдосија, природа им је подарила неопходно оружје – очњаке дуге попут сабљи.