Можеш ли нешто да напишеш о старој индијској цивилизацији Харапа?
ВЕСНА
Нови Сад
На тлу данашње Индије цивилизација Харапа цветала је током хиљаду година, од 2700. до 1700. године пре наше ере. После освајачких похода ратничких племена нестала је не само са лица Земље, већ и из људског сећања. Заборав је трајао све до двадесетог века, када је археологија почела да открива њене величанствене остатке.
Дакле, пре пет хиљада година на подручју данашњег Синда и Пенџаба, у широким, плодним равницама доњег Инда, уз обиље падавина и богатство шума, живео је отмен и културан народ. Ово раздобље индијске прошлости познато је као цивилизација Харапа. Њој је претходила култура о којој знамо веома мало. На подручју које се простирало од обале Макран до Катијавара, и на север до подножја Хималаја, нађени су детаљни докази о материјалној култури Харапа. Истоветне земљане посуде нађене су у области облика великог неправилног троугла (чије су стране износиле 950 пута 700 пута 500 миља). И куће су биле одређене величине и облика, зидане од печене цигле. Нађени печати имају угравиране јединствене симболе и писмо које ни до данас није растумачено. Постојао је и јединствен систем мера. На удаљености од око пет стотина километара постојала су два велика града. Највероватније је да су то била два главна града царства. Ова велика држава била је два пута већа од старог Египта. Две главне метрополе биле су Харапа, на северу, и Мохенђо-даро, на југу. Занимљиво је да су ти градови подигнути по истим урбанистичким плановима и у исто време .
Хтео да бих да знам нешто више о стрипском јунаку Конану Варварину.
ДУШАН
Земун
Конан Симеријанац, моћни ратник који је правду схватао врло једноставно, „живео” је у Хиборијанском добу, непосредно после потонућа Атлантиде. Он се непрестано борио против разних непријатеља, без обзира да ли су то били људи или чудовишта. Морао је такође да се супротставља најмоћнијим чаробњацима. Али из свих битака углавном је излазио као победник.
Овог храброг ратника створио је амерички писац Роберт Е. Хауард још почетком тридесетих година двадесетог века. Конан је у почетку био само књижевни лик, а кратке приче о његовим пустоловинама објављиване су у магазину „Чудне приче”. Једини роман о Конану који је написао Роберт Хауард „У часу змаја” (с промењеним насловом „Конан Освајач”) изашао је из штампе 1950. године, после смрти писца. Недавно је објављен и овде, у издању „Страхора”.
Следећих педесетак година многи писци наставили су да измишљају нове Конанове догодовштине, а почетком седамдесетих, Симеријанац је ушао и у стрип. Издавачка кућа „Марвел”, позната по Спајдермену, Халку и Сребрном Летачу, објавила је неколико стрипских албума чији је главни јунак Конан. Коначно, 1982. године, амерички редитељ Џон Милијус снимио је играни филм „Конан Варварин”, с Арнолдом Шварценегером у насловној улози. Ово дело је убрзо постигло огроман успех, а опште је мишљење да ниједан глумац никада није толико личио на јунака стрипа као Шварценегер на Конана.
На овим просторима много је издавача објављивало Конанове авантуре у стрипу, али се истичу издања београдског „Дарквуда”.
Молим вас да напишете нешто више о сликарском правцу који се зове макјајоло.
СОЊА СТАНКОВИЋ
Овај сликарски правац (итал. macchiaiolo) настао је у Фиренци крајем 1862. године. Његов настанак приписује се неколицини тосканских и наполитанских сликара друге половине 19. века који су тежили ослобођењу од „илустровања” историјске анегдоте и успостављању сликарства импресије помоћу мрља боја (лат. machia – мрља).
Већ од средине 19. века састаје се група фирентинских сликара у кафани „Микеланђело” и расправља о начелним ставовима у уметности. После 1855. године неки од њих почињу да траже нове сликарске изразе. Макјајоло се од свих уметничких струјања у 19. веку највише приближио француском импресионизму, уз сачувана месна, италијанска обележја.
Најпознатији представници овог правца су: Серафино де Тиволи (1826–1892), Ђовани Фатори (1825–1908), Телемако Сињорини (1836–1901), Силвестро Лега (1826–1895), Ђузепе Абати (1836–1868), Ђовани Болдини (1842–1931.
Како ради течност за уклањање рђе?
ДАВИД
Сремчица
Како механичко одстрањивање рђе абразивним средством не уклања само оксидисано гвожђе већ и „здрав” метал, користе се хемијска средства за њено уклањање, а то су најчешће – киселине. Највећи број течности (или гелова) за уклањање рђе садржи фосфорну киселину. Она је прилично блага и неће изазвати додатна оштећења, а очишћени метал ће привремено бити заштићен од брзог поновног оксидисања због танког слоја фосфата гвожђа који остаје на његовој површини. Зато се понекад као замена користе газирани напици попут коле, који садрже фосфорну киселину (у мањој мери него средство за уклањање рђе).
Производи „благонаклонији” према природи уместо фосфорне садрже лимунску или сирћетну киселину, с тим што ове блаже киселине имају спорије дејство. Могуће је хемијско уклањање рђе и без киселине: поступком који се зове хелација. Течности за уклањање рђе такве врсте садрже хелационо средство које се везује за јоне гвожђа, али оно може да разбије само слабије везе молекула гвожђа и кисеоника, а не може ништа јачим везама два молекула гвожђа. Због тога су ови производи безбедни за предмете с деловима који нису од метала, а сам метал не могу да оштете и ако остане предуго у њима.
Сличан начин за уклањање рђе је електролиза. Овде се зарђали предмет потапа у воду у којој је растворен натријум-бикарбонат. Негативна електрода се прикључује на зарђали предмет, а позитивна на „жртвено” парче метала. Протоком електрицитета из батерије стимулишу се јони гвожђа као у хелацији, и рђа се на крају поступка налази на површини воде као црвенкаста жабокречина.
Због чега међу гудачким инструментима посебно место припада онима са ознаком „Страдивари”?
ВАСА
Оџаци
Сви врсни гудачи тврде да музика има посебан звук ако је одсвирана на неком од инструмената који су настали у радионици италијанског чудотворца Антонија Страдиварија (1644–1737). Исто мишљење имају и данашњи произвођачи гудачких инструмената који најсавременијим техникама покушавају да проникну у тајну „Страдиваријевих руку дела”.
Рођен у Кремони средином седамнаестог века, Страдивари је занат градитеља гудачких инструмената изучавао у радионици тада познатог мајстора Николе Аматија, врсног стручњака за израду виолина. Учећи од најбољег, Антонио Страдивари је већ 1700. године направио свој први модел виолине. И одмах је био јединствен и по изгледу и по звуку.
И сви остали инструменти које је изградио били су такви – јединствени по избору и квалитету дрвета, посебној припреми, изради, савршено усклађених пропорција, одређеног ручно припремљеног лака пробраног састава златножуте боје с црвенкастим преливима. Звук који је из њих излазио имао је посебну пуноћу.
Страдивари је своје умеће и вештину пренео синовима који су наставили његов посао на исти начин.
Зна се да је непоновљиви мајстор за живота израдио више од 1.100 инструмената, највише виолина – око 600, затим 50 виолончела, 12 виола...
Да ли глумци и глумице пуше праве цигарете у филмовима и ТВ серијама?
ИСИДОРА
Краљево
У време када је дуванска индустрија почела да осваја тржиште, један од најбољих начина да се рекламира био је управо на великом платну или на телевизији. Познати реквизитер Џеф Бучер, који је радио у више америчких филмова („Реквијем за снове”, „Рвач”), објаснио је да је некада било довољно да се позове произвођач и да за потребе снимања добију колико год пакета цигарета или дувана да затраже.
Трајало је то до деведесетих година прошлог века, до када су глумци и глумице пушили праве цигарете. Како је у то време све више почела да се буди свест о штетности дувана, уведена је забрана да се овај по здравље штетан производ појављује у филмовима и серијама, па су реквизитери морали да се сналазе. Као једна од дозвољених замена за прави дуван почеле су да се употребљавају биљне цигарете које не садрже никотин. Оне су за Џефа Бучера увек биле најбољи избор. Осим тога, често се користе електронске цигарете. Понекад их глумци само држе у руци, а да у сцени не повуку ниједан дим.
То нарочито важи за децу глумце. Натали Портман имала је 12 година када се појавила у филму „Леон: Професионалац” (1994), па су се њени родитељи побринули да направе договор према коме јој је било дозвољено само да држи упаљену цигарету у руци, као и да са њом није смела да се појави у филму више од пет пута.
Када је први пут употребљена реч „џамбо” за оно што је велико?
НИКОЛА
Шабац
Назив „џамбо” као синоним за велико први је употребо Томас А. Едисон (1847–1931), проналазач сијалице. Али прича почиње 1882. године кад је у Лондону прорадила прва електрична централа, а одмах затим и друга у Перл стриту у Њујорку.
Иако није био проналазач динама и трансформатора, Едисон је, уз помоћ ових уређаја, успео да у Њујорку успостави електричну мрежу која је својим генераторима од 90 киловата могла да осветли сваку четврт. Ови генератори, за оно доба велике снаге, одмах су добили надимак „џамбо” – по имену чувеног слона из зоолошког врта у Лондону, који је касније постао звезда познатог америчког циркуса „Барнам”. „Џамбо” је тако прерастао у назив за све што је велико и снажно, па је 1968. године тако прозван и први „боинг 747”.
Да ли дужина сна утиче на телесну тежину?
МИЛИЦА
Ниш
Узрока за повећање или губљење телесне тежина има много. Првенствено су то начин живота и исхране. Али, код неких особа ни дужина сна није занемарљива. Стручњаци су утврдили да, супротно очекивањима, мање сна доноси вишак килограма.
Гојазности су склоније ноћобдије него они који спавају седам до девет сати. Само четири сата сна повећава опасност од гојења за 70 одсто, а сат дуже смањује на 50 одсто.
Разлог се крије у поремећају узајамног деловања два хормона – лептина и грелина, који утичу на апетит. Хормон лептин у мозгу ствара осећај ситости, а грелин глади. Захваљујући њима, када су усклађени, човек зна кад и колико треба да једе.
Недовољно сна „подсећа” хормоне на праисконски нагон за одржањем, потиснуто наслеђе из прадавних времена цивилизације када се људски организам прилагођавао променама у природи. За време летњих месеци, дугих сунчаних дана и кратких ноћи хране је било у изобиљу, па се јело више како би се створила резерва за дугу и хладну зиму. Дакле, човек је јео кад је имао шта и спавао када није било хране.
Тако, мимо човекове воље, мало сна неминовно наводи хормон лептин да у мањим количинама стиже у крв, а грелин подстиче да изазива осећај глади. Због тога ноћобдије и у глуво доба посежу за храном и гоје се, јер се све што поједу претвара у залихе.