Да ли хипноза у медицини може да замени анестезију?
УРОШ
Краљево
У прошлости нису постојали сигурни и делотворни анестетици, посебно не за сложене медицинске случајеве. Због тога су многи научници прибегавали другим начинима да заштите пацијента од болова. Међу њима је и хипноза, коју с медицином први повезује шкотски хирург и природњак Џејмс Брејд (1795–1860), уводећи појам хипнотерапије. Француски хирург Жил Жермен Клоке (1790–1883) наводно је први применио ову технику, при операцији тумора дојке. Он је тврдио да је хипноза корисна за ублажавање болова, за сузбијање грчева у пробавном систему и током опоравка након захвата.
Данас је хипнохирургија званични појам и означава хирургију у којој се пацијент успављује уз помоћ хипнотерапије. Врше се и „операције” под хипнозом, али нема доказа да она помаже у управљању болом.
Зашто су жене на ренесансним сликама увек имале дугу косу?
Милица
Нови Сад
Опште је познато да је коса вековима предмет многобројних друштвених полемика. У ренесансним уметничким делима жене је неретко красила бујна, дуга и здрава коса. Да ли је разлог томе уметничка машта или пресликавање стварности? Коса је као мерило лепоте први пут детаљно описана у Овидијевом делу „Умеће љубави” (Ars Amatoria) из другог века. Ренесанса је обновила та мерила, те их је у сликарству редовно примењивао познати сликар Сандро Ботичели. Познато Ботичелијево дело је слика „Идеални портрет жене”. На њему је приказана жена плаве, дуге, таласасте и уплетене косе, са мноштвом бисера. Мало је рећи да се његов труд исплатио и да је убрзо коса са његових слика постала предуслов женске лепоте и ондашње италијанске моде. Међутим, Црква је овакве промене често сузбијала, а од жена се захтевало да се покрију. Зато можемо рећи да стварност није иста као на слици, да жене нису заиста имале косу какву је Ботичели сликао и да су жене са слика пре плод уметникових идеала него приказ стварности.
Зашто се зуби не обнављају као нокти и коса?
МИЛИЦА
Суботица
Коса и нокти су, у основи, једноставне беланчевинасте грађе које излазе из фоликула длаке и лежишта нокта. Зуб је, по својој природи, много сложенији. Додуше, неке животиње – на пример, коњи – имају зубе који се обнављају да би се надокнадило трошење изазвано жвакањем траве. Коњски зуби састоје се од чвршћих и мекших слојева, који су водоравно поређани. Мекши слојеви се брже троше, а тврђи остају да обезбеде чврстину угриза. И ајкулини зуби се обнављају. Они који отпадну замењују нови који израсту иза њих.
Људски зуби нису намењени убијању плена и преживању чврстих биљних влакана, па се зато мењају само једном.
Шта доводи до настанка поларне светлости?
ЛАНА ТОМАШЕВИЋ из Горњег Милановца
Поларна светлост, позната као аурора бореалис на северној хемисфери и аурора аустралис на јужној хемисфери, природни је производ међусобног дејства соларних честица са Земљином атмосфером, специфично према магнетном пољу. Цео процес почиње на Сунцу, где се емитује Сунчев ветар и избацују честице са површине. Када стигне до Земље, његови електрони и протони се сударају с атомима и молекулима у горњој атмосфери, што производи сасвим магичан призор. Електрони који се сударе са молекулима кисеоника стварају зелену и црвену, док судари са молекулима азота производе плаву и љубичасту светлост. Интензитет и боје поларног светла зависе од врсте честица које учествују у процесу, висине на којој долази до судара и геомагнетних услова. Поларне светлости су најчешће видљиве током зиме, пре свега, у близини поларних области као што су Скандинавија, Канада, Аљаска и Антарктик. Овај природни догађај није само предиван за посматрање, већ игра и важну улогу у научном истраживању односа између Сунца и планете Земље.
Зашто се у већини земаља за главни град Аустрије каже Виена, а ми кажемо Беч?
Слађана из Београда
Иако би неко можда помислио да је у питању врло интересантна језичка загонетка, одговор је заправо врло једноставан. Вративши време уназад, приметићемо да смо многе речи позајмили из језика суседних земаља, а Беч је управо једна од њих. Стара легенда каже да смо назив Беч прихватили из мађарског назива „Bécs”, међутим то није цела прича. Према подацима из „Енциклопедије британике” из 1911. године, Беч је заправо била реч јужнословенског порекла, која је била назив за огромну аварску тврђаву која се налазила на истоименом подручју. На говорном пордучју Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске одомаћио се назив Беч. Изненађујуће, у Северној Македонији користи се назив Виена. Главни разлог зашто користимо овај назив јесте географски положај и његов утицај на развој нашег језика. Беч није једини топоним са оваквим специфичностима ̶ по сличној аналогији у употреби су називи Солун/Тесалоника и Пекинг/Беиђинг.
Да ли шимпанзе могу да комуницирају знаковним језиком?
Немања из Ужица
Неретко нас мајмуни изненаде сложеним понашењем и необичним могућностима. Међутим, да ли је могуће да чак и они науче и употребљавају тако сложену радњу као што је знаковни језик?
У првобитним истраживањима испитано је да ли шимпанзе могу да усвоје енглески језик. Тај правац истраживања је неславно окончан. Међутим, дошло се до закључка да шимпанзама не недостаје интелигенција, већ способност вербалне комуникације. У следећој фази научници су покушали да шимпанзу, по имену Вашо, науче основама знаковног језика. Резултат је био позитиван, а она је научила многобројне знакове, па се сматра првом животињом која је користила знаковни језик. Након ње, на ред долази горила Коко која је правила комбинације више знакова, чиме је формирала просте реченице. Научници су рекли да је била изузетно изражајна, а да је врхунац тога била комуникација са другом горилом, Мајклом. Наводно, њега је Коко научила знаковном језику и комуницирали су нама непознатим знацима.
Многи научници сматрају овај пројекат успешним, док други сумњају у његове резултате. Људи који одбацују резултате овог огледа сматрају да су животиње једноставно опонашале људе, да ту није било употребе интелигенције. Ово питање је и даље предмет расправа.
Да ли је тачно да ламе пљују када се наљуте?
ДУШАН
Ниш
Узнемирене или преплашене ламе бране се тако што пљуну човека који им се замерио. А кад ова животиња, која изгледом подсећа на овцу укрштену с камилом, избаци стомачне сокове и непогрешиво нациља човека, несрећнику ништа друго не преостаје него да сместа потражи купатило, скине сву одећу и брже-боље спере с тела ту неподношљиво смрдљиву и лепљиву течност.
Срећа је што ламе веома ретко показују ову своју особеност. Иначе, није неуобичајено да се међусобно споразумевају тако што једна другу „запљуну”, али том приликом не користе стомачне излучевине, већ обичну пљувачку.
Постоји ли савршен шаблон по којем може да се направи песма која ће се допасти апсолутно свима? Има ли неки начин да се удовољи свачијем укусу?
Немања, Београд
Најједноставнији одговор би био „Не”, јер се свакоме свиђају различити елементи другачијих жанрова, који се не би уклопили поштовањем правила компоновања и хармоније. Укус публике повремено се мења. Сваке деценије се промени омиљени популарни жанр. Зато не постоји песма која ће одговарати сензибилитету сваког појединца, односно савршена песма која ће заувек бити радо слушана, али је могуће створити песму која ће неколико недеља бити на врху светских ранг-листа. Тренутно најомиљенији жанр варира у различитим државама, али на светском нивоу влада поп-музика. Својствен јој је брз ритам, симпатичан текст, мелодија коју не можеш да престанеш да певушиш и рефрен који се понавља више пута.