Да ли заиста може да се умре од смеха?
МИОДРАГ,
Лозница
Израз „умрети од смеха” најчешће се користи за нешто што је толико духовито да изазива неконтролисан смех који може да доведе до кашља и краткорајног недостатка ваздуха. Мада сви који употребљавају овај израз не мисле на буквалну смрт, историјски извори забележили су и неколико случајева када је особа заиста умрла од пуно смеха. Један пример из Старе Грчке још је занимљивији, пошто се особа о којој је реч смејала сопственој шали!
Грчки филозоф Хрисип из Солија (280–207. п. н. е.) запамћен је у историји као један од очева стоичке школе филозофије. Овај правац био је неколико векова међу најутицајнијим у грчко–римском свету, а његова основна начела су, између осталих, да човек треба да живи у складу с природом и да су од речи важнија дела. Хрисип је остао познат и зато што је, према једном запису, умро од смеха у 73. години. Кад је једног дана попио мало више вина, видео је магарца како једе смокве. Повикао је: „Дајте му сад мало вина да спере укус из уста” и почео гласно да се смеје својој шали, што је по њега било кобно. Према другом извору, умро је истог дана, али само због тога што је превише попио и онесвестио се.
Последњи забележен пример да је неко умро од смеха потиче из 2003. године. Тада је преминуо Дамноен Сен Ум, продавац сладоледа са Тајланда.
Због чега је шведски брод „Васа” потонуо непосредно по испловљавању из луке Стокхолма?
ВУК МИХАЈЛОВИЋ,
Аранђеловац
Шведски ратни брод „Васа” грађен је током 17. века, од 1626. до 1628. године. Велики труд стокхолмских бродоградитеља није уродио плодом, пошто је брод који је у та давна времена сматрам поносом Шведске потонуо на првом путовању, и то после само 1.300 метара!
Пловило је пало у заборав све до краја педесетих година прошлог века, кад је његова олупина, прилично очувана, пронађена недалеко од луке у главном граду Шведске. На површину је извучен 1961. године, кад је и утврђен разлог његовог брзог потонућа.
У потпалубљу брода пронађена су два метра које су користили радници. Један је био подељен шведским стопама (дугачка је 30,5 центиметара), док је други имао амстердамске стопе (28 центиметара). Пошто су на трупу брода радили и мајстори из иностранства, али и домаћи, и то свако на различитој страни, дошло је до кобне грешке у мерењу, пошто је једна страна била дужа и тело брода било је асиметрично. „Васа” је потонуо пошто радницима није пало на памет да се договоре којим ће метром мерити дужину. Њихову грешку нико није на време уочио.
Како то да ако на уво ставимо неку велику шкољку можемо да чујемо хук таласа?
ВАЛЕНТИНА ПЕТРОВ,
Шабац
Можда ће ово бити откриће које може да разочара, али када на уво прислонимо неку велику шкољку, то што чујемо није хук океана. Оно што заиста чујемо јесте звук који производи наше тело, али је толико тих да у нормалним околоностима на њега на обраћамо пажњу.
Даби смо чули тај звук потребно нам је нешто што ће послужити као резонатор и, у овом случају, појачати звуке нашег тела. То може да буде и шкољка. Она, са својим оштрим завојима, постаје савршен појачивач звука који прави наше тело, било да чујемо како крв тече кроз главу или можда чујемо звук ваздуха који улази у њу.
То што чујемо звук океана кад принесемо шкољку увету плод је случајности. Сличан хук можемо да чујемо и ако принесемо неки други предмет који нема везе с морем. Чак и да ставимо обичну стаклену чашу на уво, чућемо „морске таласе”...
Занима ме зашто је такозвана шпанска грозница добила то име а није потекла из Шпаније?
ГВОЗДЕН,
Смедерево
Шпанска грозница или „шпански грип” био је једна од најсмртоноснијих пандемија грипа на нашој планети. Појавио се у јануару 1918. године и у три таласа се ширио планетом све до децембра 1920. године. Однео је животе између 50 и 100 милиона људи, више од свих погинулих током Првог светског рата. Према мишљењу научника, почео је у Француској.
Ова пошаст појавила се пред крај Првог светског рата, дотада највећег војног сукоба у историји човечанства. Да би се колико-толико одржао морал преживелог становништва, вести о учинку грипа и броју смрти које је изазвао биле су строго цензурисане у Немачкој, Великој Британији, САД и Француској.
Међутим, Шпанија је у Великом рату остала неутрална, и у њој није било потребе за оваквом врстом цензуре. Шпанске новине тако су доносиле праву слику с терена, па се у остатку света створила слика да је та земља нарочито тешко погођена овом болешћу. Отуда и назив болести. „Шпанска грозница” се у Шпанији није звала шпанска, већ „напуљски војник”, према лику из једне, тада познате, оперете.
Шта означавају звездице изнад грбова фудбалских клубова?
НЕЦА,
Београд
Уколико се мало боље загледамо у дресове фудбалских клубова широм планете, можемо да видимо да све више њих изнад грба имају једну или више звездица. У последњих двадесет година ова мода у свету фудбала узела је маха а, као и многе друге модне новости, и звездице су на дресове први ставили Италијани. Све је почело 1958. године када је славни „Јувентус” из Торина изнад свог грба ставио једну звездицу да би тако обележио десету титулу првака државе.
Овај систем од тада су полако почели да преузимају и други клубови, а постало је убичајено да се десет државних титула обележи једном звездицом. Такво је правило на снази углавном само у Европи (с изузетком, на пример, Турске, где се звездица добија после пет трофеја). На другим континентима звездица се „окачи” често већ после прве титуле. Постоје и примери кад звездице у грбу не значе и број трофеја, већ нешто сасвим друго. Уругвајски „Пењарол” из Монтевидеа има 11 звездица које представљају 11 фудбалера у тиму.
У Суперлиги Србије правило је, као и у осталим европским лигама, да клуб стави једну звездицу после десет титула. Београдски „Партизан” и „Црвена звезда” тако изнад својих грбова имају по две звездице. И по једну у самом грбу.
Како животиње осете да се спрема земљотрес?
РАЋА,
Пирот
Свакоме ко је имао мало више додира са светом животиња (макар само током повремених одлазака у село) познато је да се пред неку временску непогоду, попут олује, све животиње негде сакрију и умире. Сличну појаву приметили су и научници Универизитета Англија Раскин у источној Енглеској. Њихови истраживачи посматрали су животиње у Националном парку Јаначанга, у далеком Перуу. Тамо су приметили да се, пре свега птице, неколико дана пред земљотрес умире и не напуштају гнезда. Животиње које су до тада надлетале национални парк или чепркале по земљи у потрази за храном одједном су престајале то да раде. У природи би завладао потпуни мир.
Седам дана касније земљотрес се заиста и догодио, а енглески научници су забележили да се умиривање птица поклопило с променама у јоносфери, делу Земљине атмосфере 50 километара изнад њене површине. У том појасу налази се много наелектрисаних честица које лако проводе различите врсте таласа. Промене у јоносфери, још раније је утврђено, утичу на понашање људи и животиња, а код ових других подстичу збуњеност или немир, због којих онда не напуштају гнезда.
Померања испод површине Земље, објаснили су научници, утичу на то да се честице из јоносфере спусте у ниже слојеве. Животиње то осете и, док опасност не прође, не мрдају.
Зашто су стари Египћани имали обичај да брију обрве?
АДАМ,
Обреновац
Цивилизација древног Египта била је веома развијена, а вероисповест становника у долини Нила садржала је многе култове. Један од најраспрострањенијих био је култ мачке, сматране отелотворењем богиње Баст. Средиште њеног култа био је град Бубастида, недалеко од ушћа Нила у Средоземно море. У том граду (али и у другим) свештеници су гајили мачке у храмовима, а овде је током истраживања у 19. веку откривено и велико гробље мумификованих мачака.
Пошто су ове животиње биле обожаване, у многим кућама су чуване као кућни љубимци. Када би угинуле, а пре него што би биле подвргнуте мумификацији, сви укућани би, у знак жалости, бријали обрве. То је био јасан знак да жале за својом мачком, као што је данас у нашој култури ношење црнине јасан показатељ да је преминуо неко близак.
Истраживања на већ поменутом гробљу мачака открила су и како је изгледао последњи опроштај с овим кућним љубимцима–божанствима. Поред њиховим мумификованих тела у гробнице су се спуштале посуде с млеком и мумификовани мишеви, да мачке ни на оном свету не би остале гладне.
Какв су невоље натерале виолинисту Никола Паганинија да објављује писма која му је слала мајка?
ЈУЛИЈАНА,
Београд
Николо Паганини (1782–1840), чувени италијански виолиниста, још за живота стекао је славу, што се великим уметницима не дешава често. Његова виртуозност на овом инструменту постала је легендарна током наступа које је одржавао широм Италије, али и Старог континента. Поред тога што је свирао, и сам је компоновао музичка дела за виолину. Тако велика даровитост није могла, наравно, никога да остави равнодушним. Многи су га обожавали и клицали му, али је било и оних који су му завидели. Вероватно су ови други покренули гласине да је Паганинијева даровитост плод тога што је он „ђавољи син” или да је, макар, за толику славу продао душу ђаволу! У сваком случају, то нису чиста посла...
У Италији с почетка 19. века лако је могла да прође прича да је неко стварно ђавољи син. Пошто су такве гласине Николу правиле све више невоља, одлучио је да покуша да докаже како његов отац није ђаво, већ обичан човек. Учинио је то тако што је објавио неколико писама своје мајке, у којима она преноси шта је рекао Николов отац, шта мисли о томе како Николо треба да располаже новцем, кад ће да се ожени и слично. Дакле, приче о људским (а не ђавољим) темама...