Због чега је шведски брод „Васа” потонуо непосредно по испловљавању из луке Стокхолма?
ВУК МИХАЈЛОВИЋ,
Аранђеловац
Шведски ратни брод „Васа” грађен је током 17. века, од 1626. до 1628. године. Велики труд стокхолмских бродоградитеља није уродио плодом, пошто је брод који је у та давна времена сматрам поносом Шведске потонуо на првом путовању, и то после само 1.300 метара!
Пловило је пало у заборав све до краја педесетих година прошлог века, кад је његова олупина, прилично очувана, пронађена недалеко од луке у главном граду Шведске. На површину је извучен 1961. године, кад је и утврђен разлог његовог брзог потонућа.
У потпалубљу брода пронађена су два метра које су користили радници. Један је био подељен шведским стопама (дугачка је 30,5 центиметара), док је други имао амстердамске стопе (28 центиметара). Пошто су на трупу брода радили и мајстори из иностранства, али и домаћи, и то свако на различитој страни, дошло је до кобне грешке у мерењу, пошто је једна страна била дужа и тело брода било је асиметрично. „Васа” је потонуо пошто радницима није пало на памет да се договоре којим ће метром мерити дужину. Њихову грешку нико није на време уочио.
Како то да ако на уво ставимо неку велику шкољку можемо да чујемо хук таласа?
ВАЛЕНТИНА ПЕТРОВ,
Шабац
Можда ће ово бити откриће које може да разочара, али када на уво прислонимо неку велику шкољку, то што чујемо није хук океана. Оно што заиста чујемо јесте звук који производи наше тело, али је толико тих да у нормалним околоностима на њега на обраћамо пажњу.
Даби смо чули тај звук потребно нам је нешто што ће послужити као резонатор и, у овом случају, појачати звуке нашег тела. То може да буде и шкољка. Она, са својим оштрим завојима, постаје савршен појачивач звука који прави наше тело, било да чујемо како крв тече кроз главу или можда чујемо звук ваздуха који улази у њу.
То што чујемо звук океана кад принесемо шкољку увету плод је случајности. Сличан хук можемо да чујемо и ако принесемо неки други предмет који нема везе с морем. Чак и да ставимо обичну стаклену чашу на уво, чућемо „морске таласе”...
Занима ме зашто је такозвана шпанска грозница добила то име а није потекла из Шпаније?
ГВОЗДЕН,
Смедерево
Шпанска грозница или „шпански грип” био је једна од најсмртоноснијих пандемија грипа на нашој планети. Појавио се у јануару 1918. године и у три таласа се ширио планетом све до децембра 1920. године. Однео је животе између 50 и 100 милиона људи, више од свих погинулих током Првог светског рата. Према мишљењу научника, почео је у Француској.
Ова пошаст појавила се пред крај Првог светског рата, дотада највећег војног сукоба у историји човечанства. Да би се колико-толико одржао морал преживелог становништва, вести о учинку грипа и броју смрти које је изазвао биле су строго цензурисане у Немачкој, Великој Британији, САД и Француској.
Међутим, Шпанија је у Великом рату остала неутрална, и у њој није било потребе за оваквом врстом цензуре. Шпанске новине тако су доносиле праву слику с терена, па се у остатку света створила слика да је та земља нарочито тешко погођена овом болешћу. Отуда и назив болести. „Шпанска грозница” се у Шпанији није звала шпанска, већ „напуљски војник”, према лику из једне, тада познате, оперете.
Које је најдуже време између рођења близанаца?
ВЕРИЦА ЈОВИЋ,
Ниш
Близнакиње Ејми и Кејти Елиот из Ватерфорда, града на источној обали Републике Ирске, данас имају две године, а њихово рођење било је дуго и драматично. Иако су близнакиње, разлика између њих је чак 87 дана, или више од два и по месеца!
Њихова мајка Мери Џонс Елиот пре тога је имала двоје деце, трудноћа с близнакињама текла је добро све до 23. недеље, кад јој је позлило на послу. На путу до болнице пукао јој је водењак и морала је хитно да иде на порођај. Старија девојчица Ејми се родила, док је Кејти остала у мајчином трбуху. Све до 27. августа 2013. године, кад је и она дошла на свет.
Обе бебе данас су живе и здраве, а њихов случај је светски рекорд у времену између рођења близанаца.Претходна највећа разлика није била много мања. Две бебе из Пенсилваније у САД, крајем 1995. и почетком 1996. године, једна за другом дошле су на свет после 84 дана.
Како животиње осете да се спрема земљотрес?
РАЋА,
Пирот
Свакоме ко је имао мало више додира са светом животиња (макар само током повремених одлазака у село) познато је да се пред неку временску непогоду, попут олује, све животиње негде сакрију и умире. Сличну појаву приметили су и научници Универизитета Англија Раскин у источној Енглеској. Њихови истраживачи посматрали су животиње у Националном парку Јаначанга, у далеком Перуу. Тамо су приметили да се, пре свега птице, неколико дана пред земљотрес умире и не напуштају гнезда. Животиње које су до тада надлетале национални парк или чепркале по земљи у потрази за храном одједном су престајале то да раде. У природи би завладао потпуни мир.
Седам дана касније земљотрес се заиста и догодио, а енглески научници су забележили да се умиривање птица поклопило с променама у јоносфери, делу Земљине атмосфере 50 километара изнад њене површине. У том појасу налази се много наелектрисаних честица које лако проводе различите врсте таласа. Промене у јоносфери, још раније је утврђено, утичу на понашање људи и животиња, а код ових других подстичу збуњеност или немир, због којих онда не напуштају гнезда.
Померања испод површине Земље, објаснили су научници, утичу на то да се честице из јоносфере спусте у ниже слојеве. Животиње то осете и, док опасност не прође, не мрдају.
Зашто су стари Египћани имали обичај да брију обрве?
АДАМ,
Обреновац
Цивилизација древног Египта била је веома развијена, а вероисповест становника у долини Нила садржала је многе култове. Један од најраспрострањенијих био је култ мачке, сматране отелотворењем богиње Баст. Средиште њеног култа био је град Бубастида, недалеко од ушћа Нила у Средоземно море. У том граду (али и у другим) свештеници су гајили мачке у храмовима, а овде је током истраживања у 19. веку откривено и велико гробље мумификованих мачака.
Пошто су ове животиње биле обожаване, у многим кућама су чуване као кућни љубимци. Када би угинуле, а пре него што би биле подвргнуте мумификацији, сви укућани би, у знак жалости, бријали обрве. То је био јасан знак да жале за својом мачком, као што је данас у нашој култури ношење црнине јасан показатељ да је преминуо неко близак.
Истраживања на већ поменутом гробљу мачака открила су и како је изгледао последњи опроштај с овим кућним љубимцима–божанствима. Поред њиховим мумификованих тела у гробнице су се спуштале посуде с млеком и мумификовани мишеви, да мачке ни на оном свету не би остале гладне.
Какв су невоље натерале виолинисту Никола Паганинија да објављује писма која му је слала мајка?
ЈУЛИЈАНА,
Београд
Николо Паганини (1782–1840), чувени италијански виолиниста, још за живота стекао је славу, што се великим уметницима не дешава често. Његова виртуозност на овом инструменту постала је легендарна током наступа које је одржавао широм Италије, али и Старог континента. Поред тога што је свирао, и сам је компоновао музичка дела за виолину. Тако велика даровитост није могла, наравно, никога да остави равнодушним. Многи су га обожавали и клицали му, али је било и оних који су му завидели. Вероватно су ови други покренули гласине да је Паганинијева даровитост плод тога што је он „ђавољи син” или да је, макар, за толику славу продао душу ђаволу! У сваком случају, то нису чиста посла...
У Италији с почетка 19. века лако је могла да прође прича да је неко стварно ђавољи син. Пошто су такве гласине Николу правиле све више невоља, одлучио је да покуша да докаже како његов отац није ђаво, већ обичан човек. Учинио је то тако што је објавио неколико писама своје мајке, у којима она преноси шта је рекао Николов отац, шта мисли о томе како Николо треба да располаже новцем, кад ће да се ожени и слично. Дакле, приче о људским (а не ђавољим) темама...
Драги „Забавниче”,
Веома сам стидљива особа. Можеш ли да ме посаветујеш како то да превазиђем?
МАРЈАН,
Добановци
Стидиљивост често делује као велика невоља, али уз труд, рад на превазилажењу исте и време, сви тренуци несигурности могу да остану за нама.
Пет ствари свако може да уради да би савладао стидљивост. Ујутро станите испред огледала и понављајте „осећам се и изгледам одлично”. Чините то док сами себе не уверите да је то баш тако. Обуците се најбоље што можете. Људи су сигурни у себе ако сматрају да изгледају добро.
Макар једном дневно учините нешто ризично. Кад научите да се носите са мањим, знаћете да се суочите и с већим страховима. Свако преузимање ризика повећава самопоуздање.
Уколико учествујете у некој групној расправи, добро би било да осталима поменете вашу стидљивост. Можда ће вас они подстаћи да учествујете у расправи и тако се отворите. У супротном, могли би да помисле да вам је досадно и да не желите да учествујете.
Уколико вас неко одбије (на пример, не жели да изађе с вама), не очајавајте и не гледајте себе лоше због тога. То што се некоме не допадате јесте нормално, и вама се неке особе допадају, а неке не. Заборавите то и идите даље.
Можда и најважније, бавите се оним што вас усрећује, била то шетња, фудбал, кување или медитација. Истражујте и нове ствари, то сигурно отклања стидљивост.