У једном од претходних бројева прочитао сам причу о Карољу Домержу, који је могао да поједе много тога. Читајући, сетио сам се да је и у нашој земљи некада постојао човек с невероватним апетитом. Можете ли да напишете нешто и о њему?
СРЛЕ,
Београд
Бранко Црногорац (84) некада је широм бивше Југославије (али и изван њених граница) био познат по надимку Карели и могао је да поједе буквално шта је хтео, баш као и пољски војник о којем смо писали у броју 3326, од 6. новембра. Овај сада већ времешни господин живи у Апатину, на северу Бачке, где проводи пензионерске дане.
Још као дечак Бранко је остао без родитеља, па је младост провео у сиротишту. После Другог светског рата био је утамничен на Голом отоку, а одатле је стигао на радну акцију изградње ауто-пута Београд–Ниш. Био је ударник у новосадској радној бригади „Слободан Бајић” и зарадио надимак Булдожер. Кад се радна акција завршила, преселио се у Апатин, оженио се, запослио и добио кћерку.
Први пут је приметио да његов желудац „није обичан” још 1956. године, а скраћено му је служење војног рока у тадашњој ЈНА зато што је за један оброк појео 30 порција пасуља и шест векни хлеба! То је био само почетак, а према његовим тврдњама, током живота појео је 25.000 сијалица, 6.000 грамофонских плоча, 25.000 тањира, 9.000 конзерви, око 15.000 виљушака и кашика, као и 30 килограма ексера!
Овакво медицинско и природно чудо привукло је пажњу већег броја људи, па је Карели наступао на различитим приредбама широм ондашње Југославије. Каже да је хтео да поједе и целог „фићу”, али није могао да нађе спонзора за тај подухват. Ипак, они који га памте, знају да је за два дана појео бицикл, а једна педала задала му је велике невоље. Тада је први пут морао да иде на операцију, којих је имао шест, четири на желуцу. Током година медицинских захвата лекари су открили да има невероватно јаку желудачну киселину која може да разгради све осим злата.
Данас овај дека живи тешко с малом пензијом недовољном за лекове који су му потребни. Теже од тога му пада, како сам каже, што су га готово сви заборавили. Тек понекад га посете новинари.
Ипак, његов лик и дело остали су заувек овековечени, на филмском платну и у песмама. Појављивао се у неколико дела новосадског редитеља Желимира Жилника, док га „Атеист реп”, музичка група из највећег града Војводине, спомиње у својој песми „Блу трабант”.
Драги „Забавниче”,
Можеш ли да ми помогнеш да се ослободим нервозе?
МИЛУН,
Београд
Савремени начин живота с много стреса код много људи доводи до нервозе. Одговоре нашег организма на стресне прилике веома тешко је контролисати. Ипак, постоје начини да се нервоза избегне.
Ујутру се будите лагано, не скачите одмах из кревета. Довољно сна и буђење натенане важни су за добар дан. Кад зазвони будилник, полако се расаните и устаните у наредних десет минута. Испланирајте дан да бисте имали довољно времена за туширање, здрав доручак и кафу.
Паузу на послу боље је да искористите тако што ћете прошетати у неком оближњем парку слушајући музику или појести сендвич него да покушавате да „на брзину” слистите обилан оброк. То ће стомак теже сварити и онда ће се стварати беспотребна нервоза.
Правилно дисање важно је за мир у организму, а није га тешко научити. Седите на столицу и опустите се. Удахните дубоко и држите ваздух три секунде, затим издахните. Поновите то 12 пута.
За смирење и отклањање нервозе добар је и чај од кантариона. Две кашичице сушеног листа ове биљке прелијте кључалом водом. Процедите чај и пијте у малим гутљајима после десет минута.
Ко је први смислио увођење летњег и зимског рачунања времена?
ТЕОДОРА ПАВЛОВИЋ,
Београд
Џорџ Вернон Хадсон (1867–1946), астроном с Новог Зеланда, предложио је 1895. године да се уведе зимско и летње рачунање времена како би се што боље искористило време у ком има дневног светла, али и због уштеде енергије. Ипак, ова замисао није била само његова, већ се јављала и раније.
Бенџамин Френклин (1706–1790), амерички научник и државник, био је свестрана личност, а поред велике улоге коју је имао у стварању и развоју САД, понекад би нашао и време да напише који ред „за своју душу”.
Тако је у делу „Економски пројекат”, објављеном 1784. године, Френклин тобоже писао „уредницима ’Париске ревије’” предлажући им да главни град Француске могже да стекне велику добит од тога што би се његови становници будили чим би грануло сунце уместо да спавају до поднева. Како би се то спровело, ваља опорезовати оне који држе затворене жалузине, смањити продају свећа и будити грађане звоњавом црквених звона и пуцњима из топова. Тако би на најбољи начин била искоришћена дневна светлост, а штедело би се на свећама, односно стварању вештачке светлости.
Бенџамин Френклин је тако, премда у шали, први смислио како најбоље искористити дан. Други су се сетили да само ваља померити казаљке на часовнику.
Често од старијих људи чујем израз „Сунце ти калајисано”. Шта он значи и зашто је у њему Сунце калајисано?
ЕНА МИЈАТОВИЋ,
Параћин
Ова узречица још може да се чује у различитим крајевима наше земље, најчешће од старијих људи. Премда понеко израз „Ссунце ти калајисано” одређује и као псовку, пре ће бити да је ток тек грдња коју људи знају да упуте ономе ко их изнервира.
Тако се помињање „Сунца калајисаног” најчећше догађа када нас неко „подбоде” неком доскочицом или досетком која нам се баш и не допадне. или када учини нешто што нам измами мрк поглед. Према једној причи, наше сунце калајисано заправо је облик јапанског израза „Сунце ти излазеће”. Ово излазеће, тако својствено за Јапан, код нас је замењено калајисаним, вероватно у времену кад се посуђе штитило од рђе тако што се премазивало калајем. Тај премаз био је веома сјајан, па је вероватно могао да подсети чак и на сјајно Сунце.
Зашто воће брже сазри ако расте близу јабуке?
МАРКО П.,
Подгорица
Кад је у питању узгајање воћа, прави мајстори тог заната знају да, уколико нека воћка треба што пре да сазри, најбоље ју је посадити у близини дрвета јабуке.
Још од давнина је познато да ће јабуке помоћи да друго воће раније доспе за бербу, а сада се зна и зашто је то тако. Ова воћка производи гас етилен, једини биљни хормон у гасовитом стању. Етилен има јак физиолошки учинак на друге биљке, па им тако помаже да се брже развију и сазру.
Сличан учинак као јабука, мање је познато у нашим крајевима, има и киви, који на исти начин може да помогне да воће у његовој близини почне раније да добија праву боју, укус и мирис. Ову моћ јабуке приметили су и продавци воћа, па плодове других сорти убраних пре времена стављају у складишта заједно с јабукама како би брже могли да их изнесу на тезге.
Етилен се иначе јавља у биљним ткивима која старе, а ослобађа се и у ово доба године, кад лишће опада.
Зашто су за боје на семафору одабране баш црвена, жута и зелена?
ИГОР ПЕРОВИЋ,
Шид
Данашњи семафори у друмском саобраћају најчешће имају три боје, а обичај да су то баш црвена жута и зелена преузет је од сличних система за регулисање железничког промета.
Тридесетих година 19. века на железницама (најпре у САД) постало је уобичајено да се различитим бојама машиновођама даје до знања кад треба да покрену, а када да зауставе своју композицију. Првобитна замисао била је да знак за заустављање буде црвене боје (већ вековима та боја означава опасност), зелена је означавала опрез, док је бела значила да је пролаз слободан.
Тај начин рада није се показао као најбољи, пошто бела боја није увек била уочљива и због ње је често знало да дође до судара возова с трагичним последицама. Тада је донета одлука која је на снази и данас. Зелена је „прекомандована” и почела је да означава слободан пролаз, док је жута уведена као знак опреза зато што се јасно разликовала од друге две боје.
Са железничких пруга семафори су прешли на улице средином 19. века у Лондону како би се увео ред у све већу гужву и невоље у саобраћају кочија и коњских запрега.
Да ли је тачно да су у британској војци бркови некад били обавезни?
НЕВЕН,
Сомбор
Више од пола века, између 1860. и 1916. године, сви чланови војске Велике Британије били су обавези да носе бркове. Таква, данас помало и луцкаста одредба, била је део Краљевских прописа, наредби и правила дисциплине у британским оружаним снагама. Под бројем 1.695 јасно je писало:
„Длаке на глави морају да се одржавају и да буду кратке. Оне на бради и испод усана морају да се брију, али не и оне изнад горње усне.”
Тако су британски војници могли до миле воље да пуштају бркове, а само правило преузето је крајем 18. века од Француза, чији војници су такође били у обавези да пуштају не само бркове него и браду. Казна за непоштовање ове наредбе у Енглеској била је чак и одлазак у затвор!
Енглези су овај поступак објашњавали тиме да војници с брковима изгледају више застрашујуће од оних који их немају, а то је било нарочито важно за трупе које су у то време биле у Индији (где се недостатак бркова код мушкараца сматрао знаком незрелости) и у арапским земљама, у којима се бркови и брада повезују с тим колику појединац има моћ. Енглези су од овог правила одустали 1916. године.
Зашто знакови опасности, као и упозорења на путу, увек имају црвену боју?
МАТИЈА Б.
Суботица
Више је разлога због којих саобраћајни знаци опасности на путу имају црвену боју на ивицама. Први, а вероватно и најважнији, јесте видљивост. Ова јарка боја најбоље се види и када није леп дан, односно кад је због мећава, магле или дима смањена видљивост.
Други разлог је оптичке природе. Пријемници за црвену боју груписани су у средишњем делу нашег ока, тамо где се стварају оштрије слике. Због тога што се налазе баш ту, ми црвену боју видимо раније и боље од неких других.
Још један разлог за црвену боју на овим знацима јесте њено симболичко значење. Она је боја крви, али и ватре, две ствари које су у нашим умовима снажно повезане са опасношћу.
Све ово су добри разлози зашто знаке опасности треба бојити у црвено. Међутим, ово правило не важи у свим државама света. Највеће одступање од правила „црвене опасности” може да се види у Кини, где ова врста саобраћајних знакова има жуту боју са црним ивицама.