Када је обављен први разговор мобилним телефоном?
МАРТА ВУКОВИЋ,
Бар
Прошло је нешто више од 42 године од дана кад су људи први пут причали користећи мобилне телефоне сличне оним какве данас познајемо. Био је трећи дан априла 1973. године, када је Мартин Купер (рођен 1928), инжењер у америчком телекомуникационом предузећу „Моторола” узео један од тек направљених преносних телефона и изашао на улицу. Био је то прототип модела „ДинаТАК 8000Х”, прве справе ове врсте која је ушла у широку продају.
Купер је из Њу Џерзија, где је било седиште предузећа, дошао до њујоршког Менхетна, одакле је окренуо број на свом радном месту. За разлику од првих позива „обичним” телефоном или првог послатог телеграма, садржај првог разговора мобилним није остао забележен. За историју, ту је само сећање Мартина Купера, а он је рекао да се разговор одвијао отприлике овако.
„Зовем те да проверим да ли се мој позив добро чује тамо код тебе” – рекао је Купер једном запосленом у седишту предузећа.
„Добро је, можеш да се вратиш” – одговорио му је дотични.
Био је ово први корак у развоју мобилних телефона. Од тог разговора до масовне употребе мобилних телефона прошло је скоро три деценије.
Занима ме како је настао израз „дедлајн” који се често користи у новинарству?
МИЛОМИР М.
Београд
Код нас се, како у новинарству, тако и у другим делатностима, углавном користи израз „рок”, док је „дедлајн” чешћи у земљама у којима је енглески језик званично средство споразумевања.
Настанак израза „дедлајн” (deadline) забележен је у Сједињеним Америчким Државама у 19. веку, прецизније за време Грађанског рата (1861–1865). Био је то сукоб у коме је тaкозвани Југ (државе Конфедерације) тежио да се отцепи од Севера или Уније. Разлог су били различити погледи на ропство. Северњаци су га укинули, а Јужњаци су желели да се оно настави. Током овог рата, као и током многих других, основани су логори за заробљенике. У њима су, најчешће на шест метара од ограде, биле исцртане линије на земљи, које затвореници нису смели да пређу. У супротном, стражари су их убијали. Ове линије цртане су да се утамничени не би приближили зиду како би га прескочили или ископали тунел испод њега. По завршетку рата израз је ушао у новинарство, вероватно да би се истакла озбиљност рока до кога мора да се заврши писао. Ипак, данашњи „дедлајн”, колико год озбиљан био, не подразумева и могућност да се добије метак.
Имам мачку код куће и, кад ме гледа, понекад почне да трепће. Зашто то ради?
ДАНИЦА,
Смедерево
Можда на први поглед мачке не изгледају као животиње које показују осећања, али истина је да оне то чине скоро свакодневно. Посебно знају да буду нежне према власницима.
Начин на који мачка показује човеку да га воли јесте то што га дуго посматра и жели да се њен поглед сретне с нашим. Оне то раде само са особама које воле и којима верују. Кад се погледи сусретну, мачка ће трепнути неколико пута. Оно што је код људи пољубац, то су код маца ови трептаји.
Поред ових благих трептаја очима, мачке приврженост могу да покажу на још неколико начина. Надалеко је познато да воле да преду. Миран, ритмичан звук који испуштају при удаху и издаху значи задовољство и срећу што је поред вас.
Значајно је и кад се трља челом о вашу руку или неки други део тела. Тај додир подстиче лучење хормона среће, ендорфина, код вашег љубимца, али и код вас.
Сигуран знак љубави и привржености јесте и благи трзај врхом репа. Кад вам се приближи подигнутог репа, чији се врх благо трза, знајте да вам и на тај начин исказује љубав.
Недавно сам се вратио из САД, где нисам могао да се навикнем на то да Американци фудбал зову сокер. Да ли знате зашто користе тај назив за ову игру?
ВЕЉКО ПРОДАНОВИЋ,
Нови Сад
Становници Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда и Јужноафричке Републике за игру код нас познату као фудбал користе реч сокер, или то чине они малобројни из тих држава који показују занимање за овај спорт.
Реч сокер настала је у Енглеској отприлике средином 19. века, а први ју је поменуо (бар тако каже легенда) оксфордски студент Чарлс Ветфорд Браун. Како су, по предању, енглески студенти у то доба волели да на крају речи додају наставак „ер”, Браун је на позив својих пријатеља да заједно играју „рагер” (мислећи на рагби), одговорио да он више воли „сокер”. Тако је настала реч коју су за фудбал користили енглески виши слојеви. Данашње име у то време користили су сиромашнији, али је оно ипак превагнуло. Важно је напоменути да је у то доба постојало више игара које су се на енглеском говорном подручју називале фудбалом, између осталог и рагби.
Како је у САД прво широко распрострањен постао фудбал који се играо и рукама и ногама (данас познат као амерички фудбал), а наш „европски” је стигао касније, морао је да се задовољи старим именом.
Волим да гледам бејзбол и приметио сам да само у овом спорту тренери носе дрес, баш као и играчи. У осталим спортовима они углавном носе „одела”, па ме занима зашто то није случај и овде?
НИКОЛА ВУЧЕВИЋ,
Петроварадин
Тренери у различитим спортовима (нарочито ако је реч о професионалним тимовима) све више воде рачуна да током утакмица изгледају елегантно, па тако често можемо да их видимо поред аут-линије у оделима, неретко и са краватама. Међутим, ова појава није узела маха и у бејзболу, америчком спорту распрострањеном и у Средњој Америци, као и у Јапану.
Обичај да тренер бејзбол екипе носи дрес као и играчи потиче из времена када је тренер био тек један играч (најчешће и капитен) који је са клупе водио саиграче. Како је постојала потреба да и он током меча уђе у игру, морао је да има дрес. Ова потреба је развојем и професионализацијом игре постајала све ређа, тренер није више био и играч, али је обичај ношења дреса опстао.
У америчком бејзболу се веома држи до прошлости и неписаних правила, па је можда и то објањење зашто су тренери наставили да носе играчке дресове, иако им није изричито забрањено да носе одело. Тако су чувени тренери у овом спорту, Американци Кони Мек (1862–1956) и Берт Шотон (1884–1962), носили одела током утакмица, али њихов пример нису следили и остали.
С обзиром на то да сам велика спавалица, занима ме како настају снови.
АНЂЕЛА НЕШИЋ,
Ниш
Снови, били они лепи или кошмарни, настају када доспемо до такозване РЕМ фазе спавања. То време нашег одмора, чији назив има енглеско порекло (од rapid eye movement – брзо мрдање очима), одликује се тиме што је наш мозак тада исто толико активан да нам се чини да смо будни, а уколико сте видели некога у РЕМ фази, могли сте да приметите да му се очне јабучице стално померају. Снови могу да настану и током других фаза сна, али је већа вероватноћа да их тада нећемо упамтити. Током сна наш мозак напорно ради.
Сновима се бави наука по имену онеирологија, али колико год да су они честа појава, још не постоји коначан одговор на питање о њиховом настанку. Једино је сигурно да је то начин на који наша подсвест покушава да нам помогне да схватимо и лакше прихватимо све што видимо и научимо током дана. Дакле, оно о чему дању размишљамо имаће велики утицај на оно што ноћу сањамо.
Иако се снови већ дуго проучавају, и даље постоје недоумице о њиховом смислуо, а многи тврде да њима можемо да предвидимо будућност. И док смисао својих снова свако мора сам да нађе, сигурно је да они не могу да кажу ништа о томе шта нас чека. Кад нам се оствари нешто што смо сањали, одмах заборавимо на петсто других снова који се нису остварили. Уколико нам се и догоди нешто о чему смо некад давно сањали, реч је о такозваној статистичкој случајности...
Некада давно сам чула да је кромпир ушао у широку употребу у Француској у 18. веку и да је за тај догађај везана једна анегдота. Можеш ли ми рећи шта се тада догодило?
БОЈАНА МИЛАНОВИЋ,
Чачак
Антоан Огистен Пармантје (1737–1813) био је француски фармацеут који је био у војсци за време Седмогодишњег рата. Овај сукоб, који је трајао између 1755. и 1764, вођен је између неколико европских земаља, а на супротним странама нашле су се Француска и Пруска. Како је Парментје допао у пруско заробљеништво, имао је прилику да види како се у тој држави узгаја кромпир и за шта све та биљка може да буде корисна. Исто поврће, које је у Европу стигло из Јужне Америке у другој половини 16. века, у Француској се тада користило само за храну животињама.
Парментје је у заробљеништву схватио све његове предности, као и то колико кромпир може да допринесе људској исхрани, па је по повратку кући покушао у то да убеди и земљаке. Како му они нису баш веровали, одлучио се за мали трик. На својим пољима кромпира јужно од града Лиона поставио је наоружане стражаре, како би околним сељанима указао да ту расте нешто вредно. Истовремено им је рекао да прихвате сваку врсту мита од сељака који ће желети да сазнају шта се ту налази. План му је упалио, мештани су почели да ваде кромпир, стражари су „жмурили на једно око”, а ова биљка ускоро се нашла на свим француским јеловницима.
Имамо једну породичну недоумицу, па се надамо да нам можеш помоћи. Моја мама и ја мислимо да је исправно рећи „прехладићу се и прехладиће се”, док мој очух тврди да је исправно „прехладићу, прехладиће”. Он је много тврдоглав и не жели ни да помисли да није у праву. Како чита Забавник од малих ногу, сигурно ће послушати ваш суд. Молим те, помози нам!
ВЕЉКО ЛАЗИЋ,
Нови Београд
Ваша породична недоумица нема један одговор, већ два. Начин на који глагол прехладити користите ти и твоја мама је исправан, али је исто тако правилно и то што каже твој очух. Међутим, све зависи од начина на који се он употребљава.
Уколико је неко болестан, тада је исправно прехладити се, на пример: ја сам се прехладио, ти си се прехладио, можеш да се прехладиш...
Кад се прехладити употребљава без повратне заменице себе или се, тада се говори о нечему што може да буде изложено деловању хладноће. Тако може да се каже: прехладио је стомак, прехладићеш бубреге и слично. Можда можете да пробате да се усагласите о каквој врсти прехладе је реч.
Без обзира на начин коришћења глагола, чувајте се прехладе у месецима који долазе.