Одакле потиче израз „лабудова песма”?
ЛАБУД ЛАЗАРЕВИЋ,
Младеновац
Израз „лабудова песма” користи се у многим културама за последње достигнуће или неку значајну ствар коју уради нека особа пре него што умре или заврши професионалну каријеру. Ова синтагма води порекло још из времена античке Грчке, а у радовима ондашњих писаца и филозофа усталила се у трећем веку пре нове ере.
У грчкој митологији лабуд се повезује са Аполоном, богом музике, поезије и, уопште, уметности. Због тога се лабуд сматрао оличењем склада и лепоте, а због способности да се оглашава, Грци су му приписали и песму. Платон је забележио да Сократове речи да „лабудови певају у младости, али не тако лепо као пред смрт”. Аристотел је пак у „Историји животиња” записао да су лабудови „музикални и да запевају како им се приближава смрт”.
Ипак, врста лабудова најраспрострањенија у Европи, црвенокљуни лабуд (лат. Cygnus olor), не испушта никакав звук на самрти, па је донекле збуњујуће одакле старим Грцима сазнање о лабудовима који певају пред крај живота. Ипак, ову недоумицу можда може да реши податак да је једна врста ових птица, жутокљуни лабуд (лат. Cygnus cygnus), испушта различите звуке пре него што му плућа откажу и умре. Можда су Сократ, Аристотел и друштво налетели управо на оваквог лабуда и ту добили надахнуће за чувени израз...
На часовима информатике учили смо о будућности технологије. Пошто је у неким фабрикама све роботизовано и технологија све више напредује, да ли то значи да ће се број незапослених повећавати и шта би то изазвало у свету?
НИКОЛА МЛАДЕНОВИЋ,
Ниш
За губитак посла проузорокован напретком технологије у енглеском језику постоји израз „technological unemployment”. На српски би ова појава можда могла да се преведе као незапосленост због технологије. Мада можда делује као да је ово брига новијег датума, познато је да се страхови од тога да ће људи изгубити послове због машина јављају још од времена старе Грчке.
Страхови и бриге о томе да ће радна места попунити машине, а људи постати ''технолошки вишак” увек су се појачавали после великих економских промена. Тако се у новијој историји први пут озбиљније о овоме причало током Индустријске револуције, средином 18. века у Енглеској. Тада је парна машина почела да замењује људску радну снагу.
Данас више нема спора да напредак технологије узрокује губитак радних места радника који махом обављају физичке послове. Што се тиче тога каква нас будућност чека у погледу робота на радном месту, научници су се поделили у два табора. „Оптимисти” верују да напредак технологије води ка губитку неких радних места, али да нема бојазни на дуже стазе. „Песимисти” тврде да ћемо (у даљој будућности) сви, мало-помало, изгубити своје послове, које ће преузети машине.
Због чега људи мисле да је скупља ствар квалитетнија од оне која кошта мање (уколико говоримо о истој врсти робе, примера ради, о намештају)?
ПАВЛЕ,
Суботица
Појаву о којој говориш последњих деценија проучавала је и економија, а управо јој је ова наука и дала назив – „Чивас регал ефекат”.
„Чивас регал” је широм света позната врста вискија која се од 1801. године производи у шкотском граду Кит, у северном делу земље. У другој половини 20. века, како тврде поједини извори, „Чивас регалу” је опала продаја, а у седишту предузећа нису имали појма како би то могли да поправе. Одлучили су да удвоструче цену једне флаше, а да притом ништа не ураде с пићем! И трик им је успео – људи су почели више да купују управо ову врсту вискија, јер су се водили рачуницом „чим је скупљи, мора да је бољи”. Оно што је упалило њима, осамдесетих година прошлог века, покушала су још нека предузећа са својим производима.
Људи широм света имају навику да висину цене неког производа повезују са његовим квалитетом, тврде економисти. Дакле, по тој рачуници, што је производ скупљи, то је бољи.
„Чивас регал ефекат” ипак не може да прође баш сваки пут. Његова делотворност, показала су истраживања, већа је кад купац не зна много о производу који купује (на пример, о вискију или вину), док је у приликама кад је добро упознат с већином одлика неког производа, врло вероватно да ће се пре одлучити за квалитетнију, а не обавезно скупљу ствар.
Да ли је истина да су у Европи некада живели лавови?
МАКСИМ ЈОВАНОВИЋ,
Бајина Башта
Мада данас може да изгледа готово невероватно, лавови су некада заиста живели на Старом континенту. Постоје археолошки налази који потврђују да је подврста лавова позната поd латинским именом Panthera leo europaea насељавала просторе данашње Грчке, средишње Немачке, Азербејџана, Грузије и Јерменије. Претпоставља се да су „краљеви животиња” шетали и просторима Шпаније, Португала, јужне Француске, Италије, па чак и Балкана, навраћајући и у неке области данашње Србије.
Ово се није догађало само у праисторији, већ постоје писани трагови да су лавови били у шумама док су људи живели свој живот у градовима античке Грчке. Чувени историчар Херодот (484–425. г. п. н. е) и филозоф Аристотел (384–322. г. п. н. е) забележили су да је лавова у Грчкој још било у њихово време, а животиње су преживеле све до 100. године пре наше ере, када су их људи истребили. Сасвим убичајена појава лавови су били око 480. године пре наше ере, када је персијски војсковођа Ксеркс (519–486. г. п. н. е) у походу кроз античку Македонију налетео на неколико ових животиња.
Можда са данашње тачке гледишта време старе Грчке може да делује бајковито или идилично, али сигурно је да није било тако. Ако ни због чега другог, онда због тога што је, ако одете на излет ван града, могао да вас заскочи – лав!
Драги Забавниче,
Шта је то „неспавачка елита”?
ДАНИЦА,
Београд
Пре тачно пет година, у априлу 2011. године, научници су закључили да постоје људи који могу да живе без икаквих последица по здравље иако спавају само четири или пет сати током ноћи. Ова група названа је „неспавачка елита”, вероватно зато што су од ретких који имају ту привилегију да им, шта год да раде, треба много мање времена за одмор него другим људима.
На истраживању спроведеном на једној породици из Калифорније, утврђено је да мајка и кћи (које припадају овој „елити”) имају ретку мутацију гена hDEC2, коју други чланови породице нису имали. Њих две могле су да буду будне готово двадесет сати дневно, ураде многе ствари, а да се уопште нису осећале уморнима нити је такав ритам оставио трага на њима!
Од тада је покренуто више истраживања на ову тему с циљем да се открије да ли су за припадање „елити” заслужни само гени или се чланом ове групе може постати ако се неспавање вежба.
У сваком случају, процењује се да само једна до три особе од стотину могу да се сврстају у ову групу. Међу њеним познатим члановима највероватније су били италијански уметник и проналазач Леонардо да Винчи (1452–1519) и амерички научник и политичар Бенџамин Френклин (1706–1790), док су близу уласка били британски председници владе Винстон Черчил (1874–1965) и Маргарет Тачер (1925–2013). Двојац некадашњих британских премијера ипак не може да се сврста овде, јер је познато да су током дана знали да неко време одремају и тако надокнаде непроспавану ноћ.
Можете ли да напишете нешто о цркви Арача, о којој се код нас мало зна?
ДАНИЈЕЛА,
Сента
У банатској равници, између Новог Бечеја и Новог Милошева, у пољу међу кукурузима, налази се Арача, стара и помало и тајновита црква, односно остаци некадашње богомоље.
Ова грађевина романичког стила једна је од ретких те врсте у нашој земљи, а као споменик културе од изузетног значаја води се од 1990. године. Пре тога, 1948. године, стављена је под заштиту државе.
Не зна се тачно када ју је и ко подигао. Претпоставља се да је саграђена око 1230. године на месту још старије цркве. За време владавине Угарске, током које је подигнута, рушена је и пљачкана неколико пута, а обновљена је 1370. године, по наредби мађарске краљице Јелисавете Котроманић (1340–1387). Око 1417. дошла је у посед деспота Стефана Лазаревића (1377–1427), а касније је власник земље око цркве постао деспот Ђурађ Бранковић(1377–1456), који је посед поклонио једном мађарском племићу. Турци су је спалили 1551. године и од тада није обновљена.
Ову грађевину одликује, за наше крајеве, необична архитектура прожета раскошним материјалом и бројним украсима. Тајна је ко би овако здање, које подсећа на велике катедрале, сазидао усред равнице, у пустари, далеко од градова. Можда један од одговора може да буде податак да су недалеко одатле, на обалама Тисе, нађени остаци светилишта из предхришћанских времена, па је само место сматрано значајним још пре устоличења хришћанства. Можда су они који су градили Арачу били руковођени управо тиме...
Драги „Забавниче”,
Верујем да једино ти можеш тачно да ми одговориш на када је и коме издата прва казна за прекорачење брзине. Унапред хвала,
МИРКО А.,
Београд
Данас, кад се широм света дневно напише неколико стотина хиљада казни за различите саобраћајне прекршаје, ретко ко се сећа човека који је први морао да плати казну за несавесно понашање на путу.
Зна се пак да прва казна за прекорачење брзине чије је постојање остало забележено потиче с краја 19. века, тачније из 1896. године. На дан 26. јануара Волтер Арнолд из села Ист Пекам у грофовији Кент (данас југоисточни део Лондона) ухваћен је у прекорачању брзине. Он је свој ауто возио 13 километара на час, на путу где је највећа дозвољена брзина била 3.22 километара на сат. Полицајац који је уочио прекршај стигао је Валтера на свом бициклу (!) и наплатио му казну од једног шилинга (плус додатни трошкови).
Арнолдова „вртоглава” брзина друмовима грофовије Кент није га много коштала, а с обзиром на то да му је донела место у историји аутомобилизма, цена је била свакако занемарљива. О Арнолду се, осим овог прекрашаја, не зна готово ништа, а он је и данас најпознатија особа из Ист Пекама.
Волим кошарку, па ме занима ко је био први страни играч који је играо за неки клуб у нашој земљи?
ДУДА,
Београд
До распада СФР Југославије и нестанка њене кошаркаше лиге (по многима, најјаче у Европи током осамдесетих и почетком деведесетих година века за нама) правило је било да клубови могу да региструју страног играча само за утакмице у европским такмичењима. Како није било лако да се једна постава уиграва за домаће, а друга за међународне утакмице, тимови нису често доводили странце. Поред тога, постојао је велики број квалитетних домаћих играча.
Ипак, три америчка кошаркаша тада су играла за домаће клубове, а први је 1974. године дошао Американац Даглас Ричардс који је обукао дрес „Задра”. Он је за Задране играо шест месеци, а током учешћа у Купу шампиона имао је запажен учинак. Занимљиво је да је реч о белцу, с обзиром на то да нам из Америке углавном стижу тамнопути кошаркаши.
Већ идуће године у „Партизан” је стигао афроамерички центар Роберт Бач Тејлор (1951) који се није показао, а они који га се сећају памте га по фризури „Џими Хендрикс”. Баћа, како су га назвали „партизанаовци” играо је свега неколико утакмица за њих, а навијачи су спевали песму њему, Драгану Кићановићу и Дражену Далипагићу у част: „Кића, Праја, Баћа – ко све то плаћа?”. Како се годинама касније открило, Баћа уопште није играо за неке велике паре. Средином 1990. године у редове „Југопластике” (тада „ПОП 84”) дошао је крилни центар Ејви Лестер (1967), кога су љубитељи кошарке у Сплиту због висине прозвали „Анте Лустер”. „Анте” је био и најуспешнији странац у домаћој кошарци, пошто је са Сплићанима постао првак Европе 1991. године.