Које све боје љубичица постоје?
МАЈА МИЉЕВИЋ,
Шабац
Дивље љубичице које су се пре два месеца угнездиле међу грмље, на чистинама и рубовима шума да би најавиле пролеће, нису само љубичасте. Уз топлију, влажну земљу и Сунчеве зраке јављају се и оне беле, плаве, жуте, крем или двобојне. За неколико стотина врста љубичица заједничко је то што већином расту на северној полулопти Земље, имају пет латица и срцасто лишће, ређе округло или дугуљасто. Свакој од њих прија светло и умерено влажна земља.
Собне другарице шумских, узгојене афричке љубичице, нису део исте приче с обзиром на то да не припадају истом биолошком реду. Оне на прозорским даскама и у вртовима могу да цветају у било које доба године, а њихове свиленкасте латице су тамноплаве, црвене, беле, ружичасте и вишебојне (нека од постојећих боја с белим рубовима). И једнима и другима име је дато из очигледног разлога – најчешћа боја међу љубичицама јесте љубичаста. Па чак и међу њиховим хибридима као што је дан и ноћ, који је створен укрштањем три врсте дивљег цвећа.
Колико калорија човек мора да сагори да би смршао један килограм?
Тамара, Чајетина
Између 7.000 и 7.500 калорија. Али да би их човек сагорео све одједном потребан је огроман напор. Особа од 60 килограма морала би читава 24 часа да вози бицикл! Жељен и трајан учинак најлакше се постиже постепено. Ако, рецимо, уносите 1.300 калорија дневно, а сагорите 1.800, значи да сваки дан потрошите 500 калорија из залиха. На тај начин се један килограм телесне тежине губи за 15 дана.
Да ли је истина да је на олимпијским играма наступио пливач који пре тога никада није ни видео базен олимпијских размера?
МИЛОРАД Ч,
Београд
Занимљива прича пливача Ерика Мусамбанија Малонге (рођеног 1978. године) и његове колегинице Поле Бариле Болопе (1979) могла би да се сврста у нашу чувену рубрику „Веровали или не”!
Екваторијална Гвинеја, држава из средишњег дела Африке, добила је позив да своје пливаче пошаље на Олимпијске игре 2000. године, које су се одржавале у аустралијском граду Сиднеју. У мају те године на државном радију објављен је позив Олимпијског комитета Екваторијалне Гвинеје у коме се траже момци и девојке који ће као пливачи представљати ову земљу на Олимпијским играма. На оглас су се јавили већ поменути Ерик и Пола. Пошто је било само двоје заинтересованих, једини услов да би постали чланови олимпијске репрезентације био је да докажу како знају да пливају!
Провера се одржала у базену једног хотела у главном граду Малабоу. Обоје су прошли пробу, али је невоља била што у читавој земљи није било пливалишта олимпијских димензија (50 х 25 м). Двоје заљубљеника у пливање такав базен су први пут видели када су дошли у Сиднеј.
Ериков и Полин резултат био је, очекивано, најслабији на Играма, али њих двоје дали су све од себе напорно вежбајући неколико месеци пред почетак такмичења. У том раду водила их је чувена олимпијска мисао која каже да није важно победити, већ учествовати.
Ко је најмлађи добитник Нобелове награде?
СВЕТЛАНА, Крагујевац
То је Малала Јусуфзаи, пакистанска ученица и борац за права жена, која је 2014, са 17 година, добила Нобелову награду за мир. Пре ње је скоро цео век рекорд држао енглески физичар сер Вилијам Лоренс Браг (1890–1971). Он је 1915. године поделио Нобелову награду с оцем Хенријем (1862–1942), а добили су је за „заслуге у анализи грађе кристала помоћу икс-зрака”. Имао је 25 година.
Нашао сам на интернету да осим витамина од А до Е, постоји и витамин Ка. Молим те да ми одговориш да ли постоје и витамини Ф, Г, Х, И, Ј, и, ако их нема, зашто витамин Ка није добио назив Еф?
Томаш Млинарић из Сврљига
Почетком 20. века научници су приметили да одређене врсте хране помажу приликом спречавања у то време опаких болести какве су, рецимо, биле скорбут, рахитис или берибери. Истраживањем су схватили да у тој храни постоје органска једињења која тело не може само да произведе, а потребна су му да би правилно радило, те су одлучили да их сва разврстају под називом витамини. Замисао о коришћењу слова абецеде потекла је 1916. године од Корнелије Кенеди, студента постдипломских студија хемије на Универзитету у Висконсину. Није прошло дуго, а већ је било довољно откривених витамина да заузму половину слова абецеде. Примећено је и то да многи од њих уопште нису важни за здравље људи: витамин Ј, на пример, био је веома важан за заморце, витамин Л утицао је на лучење млека код пацова, а витамин П био је од пресудног значаја за боју латица цвећа. Развојем науке стручњаци су почели да откривају и везе међу витаминима те су одлучили да неке витамине придруже другим витаминима (нарочито је занимљив комплекс витамина Бе чија група данас броји више чланова), док су неке једноставно избацили с листе.
Да ли је истина да су неке врсте алигатора способне да намаме свој плен?
ЈАНКО,
Неготин
Амерички алигатор (лат. Alligator mississippiensis) живи, како му и име вели, у Сједињеним Америчким Државама, тачније у оним јужним: Флориди, Мисисипију, Луизијани... Слови за веома опасну грабљивцу, пошто се храни другим животињама, а не преза ни да нападне људе. Поред меса, примећено је да припадници ове врсте воле и понеку воћку, најчешће је реч о плодовима дивљег грожђа.
Ипак, пре три године уочено је да су ове опасне грабљивице, често способне да и сатима у миру вребају плен, унапредиле начин лова. У доба године кад у америчким мочварама чапље свијају гнезда, амерички алигатори научили су да на главама сасвим мирно држе по неколико гранчица, главни материјал за чапљина гнезда. Кад птице угледају гранчицу, слете да је покупе, а алигатор креће у муњевит напад.
Углавном, алигатори су постали први рептили који су научили да користе неко оруђе (гранчице) да би постигли циљ (ухватили чапљу)! Донедавно се сматрало да су од животиња за тако нешто способни само мајмуни и вране. Тако од 2013. године (кад је ово први пут уочено) имамо доказ о занимљивом развоју рептила и њиховој употреби оруђа. Слично понашање забележено је и код индијских крокодила (лат. Crоcodylus palustris), који се користе сличним триком кад желе да ухвате неку птицу.
Занима ме зашто кажемо „(х)ало” кад се јављамо на телефон. Како је настао тај обичај?
Миленко, Неготин
Човек коме се приписује изум телефона, Александар Бел, надао се да ће људи корисити морнарски повик „ахој”, али та замисао никад није заживела. Да се јављамо са „(х)ало” (од енглеског поздрава hello) предложио је чувени научник Томас Алва Едисон (1847–1931). Међутим, он је у почетку телефон доживљавао као направу која ће се користити искључиво у пословним просторима.
„Мислим да нам неће ни требати звоно на телефону, јер ’(х)ало’ може да се чује и са раздаљине од десет метара”, написао је пријатељу, извесном Дејвиду, шефу телеграфске службе у Питсбургу. Према Едисоновој замисли, линија би била стално отворена, а кад би неко пожелео да телефонира са сарадником на другом крају собе викнуо би му „Хало!” уместо „Дигни слушалицу!”. Још неко време телефонске службе су се двоумиле између „(х)ало” и пословичног „Изволите?”, али је до почетка 20. века кратак поздрав свуда ушао у употребу.
Да ли је истина да је током историје било више покушаја да се забрани кафа?
МИЛИЦА СТЕФАНОВИЋ,
Нови Сад
Покушаја да се забрани пијење кафе у прошлости било је макар пет, а први се догодио у арапском граду Меки 1511. године. Тамошњи шеик плашио се да се групе мушкараца који су често и дуго испијали кафу у ствари припремају да га збаце са власти, па је донео указ којим је кафа штетна јер „подстиче радикалне замисли и доколичарење”.
Покушај да се кафа забрани у Еворпи у 16. веку кренуо је од католичког свештенства које је желело напитак да прогласи „сатанским”, али је све брзо пало у воду пошто је папа Климент Осми (1536–1605) пробао кафу и рекао да је одлична. Чак се и нашалио да би је требало крстити. Претпоставља се да су се кафетерије рашириле Европом управо због овакве (папске) изјаве. Много озбиљнији по овом питању био је Мурат Четврти (1612–1640), турски владар који је по доласку на власт 1623. године запретио озбиљним казнама за пијење кафе.
Кад је шведски краљ Густав Трећи (1746–1792) забранио кафу, наредио је да се она точи убицама у затвору и да морају да је пију док не умру. Наредио је и да испред њихових ћелија стоје лекари и воде рачун о томе колико је шоља кафе потребно да их докрајчи. Затвореници су се сладили, а лекари досађивали.
Последњи познат покушај забране кафе догодио се 1777. године у Пруској, кад је краљ Фридрих Велики (1712–1786) прогласио пиво „бољим од кафе” у нади да ће његови поданици, као и он, дан почињати доручком уз пиво, уместо уз кофеин.