Чула сам да астероид В612 из „Малог принца” заиста постоји. Да ли је то тачно?
ЂУРЂА ДУЛОВИЋ,
Улцињ
У унутрашњем делу главног појаса астероида између Марса и Јупитера збиља постоји В612. Међутим, његово име није претходило чувеној књизи Антоана де Сент Егзиперија, већ обрнуто. Ово небеско тело пречника два километра откривено је тек 15. октобра 1993. године, пола века по објављивању књиге. Чак ни тада астероид није назван В612, већ 46610 Besixdouze. Како је онда то дом Малог принца? Број 46610 јесте B612, али у сложеном хексадецималном запису (систему писања са 16 цифара, односно десет арапских бројева и великих и малих слова абецеде од А до Ф). Значење потцртава и чињеница да се на француском Besixdouze изговара „бе сис дуз”, што значи „бе-шест-дванаест”.
У питању је опклада па молим за одговор: да ли азијски слонови имају кљове?
МИЛОШ,
Београд
Милоше, не знамо с ким си се кладио ни шта је предмет опкладе, али знамо да азијски слонови имају кљове. Макар неки од њих.
Азијски слон (Elephas maximus) настањује, како му име каже, азијски континент, тачније његов јужни и западни обод, као и источни део. Због великог пространства у коме живи научници су ову врсту слонова поделили на три подврсте: сриланчански слон (Elephas maximus maximus), индијски слон (Elephas maximus indicus) и суматрански слон (Elephas maximus sumatrans).
Што се тиче женки, оне (без обзира којој подврсти припадају) немају кљове. Када говоримо о мужјацима, група с острва Сри Ланка нема ове израслине. Друге две групе, као и њихови сродници из Африке (лат. Loxodonta africana), имају кљове.
Што се тиче слоновских кљова, оне овим великим животињама служе за више ствари: за одбрану или напад, за копање или као помоћ док сурлом померају неки предмет.
Да ли је истина да се некада за трансфузију уместо крви користила вода из кокосовог ораха?
Раденко, Нови Бановци
Вода из кокосовог ораха не може да замени крв, али јесте истина да је богата натријумом и калијумом, што је по саставу чини сличном физиолошком раствору. Кад није било других могућности, британским и јапанским рањеницима у Другом светском рату убризгавали су у крвоток воду из кокосовог ораха како би им надоместили електролите. Иста пракса постојала је и у Камбоџи током диктатуре Црвених Кмера (1975–1979). Тада се сматрало да је необучена сестра која интравенозно даје воду из зеленог кокоса злочинац против човечности. Електролити су растворене соли, присутне и у крвној плазми, у чијем недостатку тело слаби. Данас коришћење воде из кокосовог ораха уместо физиолошког раствора није препоручљиво, осим у неким ванредним околностима.
Шта се деси с овцом ако се никада не шиша?
Милица, Београд
Руно ће наставити да расте и расте. На развој домаћих оваца утицао је човек, створивши животињу од које ће добијати вуну током читаве године, док дивље овце мењају крзно у складу с временским приликама. Запуштена овца могла би после неког времена да доживи топлотни удар и угине. Прошле године у Аустралији ухваћен је један одбегли ован по имену Крис који није шишан бар пет година. Била су потребна петорица радника да га ослободе вишка руна, а кад су завршили посао, измерили су 40-45 килограма вуне. То је највећа количина добијена од једне овце .
Занима ме зашто ватра пуцкета? Мислим да је то због ваздуха који се ослободи приликом сагоревања дрвета, али бих волео да ми то потврдиш.
Срдачан поздрав!
Милош Станковић
Ватра настаје услед хемијске реакције кисеоника и горива, рецимо дрвета или бензина. На срећу, неће свако гориво одмах букнути у пламен чим дође у додир с кисеоником, већ мора да буде загрејано до такозване „температуре паљења“ како би његово сагоревање почело. Претпостављамо да под „пуцкетањем ватре” мислиш на пуцкетање дрвета (када се запали бензин или гас, они не пуцкетају). Температура паљења дрвета је око 150 степени Целзијуса. Током сагоревања оно се разлаже на гасове (дим), гар (облик угљеника, односно угаљ) и пепео (несагорели минерали), а почиње када испарљиви гасови достигну температуру од 260 степени.
Кад се цепаница стави на ватру она, дакле, почиње да гори. Унутар дрвета налазе се мали џепови испуњени течношћу (водом или биљним соковима), те ватра почиње да загрева и њу. С обзиром на то да су температуре које владају у запаљеном дрвету далеко више од њихове тачке кључања, течности се одмах претварају се у пару. Пара остаје заробљена у дрвету и почиње да притиска зидове шупљине у којој се налази. На крају, зидови попуштају и пуцају, ослобађајући гас у ватру, као и звук који ми поистовећујемо са пријатним летњим вечерима поред логорске ватре у некој шуми или кампу, уз гитару и добро друштво.
Да ли је истина да је холандска ратна морнарица успела да један свој брод преруши у острво?
МАРКО ПРИМОРАЦ,
Зрењањин
Почетком Другог светског рата, у луци Сурабаја на индонежанском острву Јава, био је усидрен „Абрахам Крејнсен”. Овај миноловац припадао је холандској краљевској морнарици и имао је задатак да проналази и уништава подводне мине. Почетком 1942. године, кад је јапанска флота напала и поразила савезничке снаге недалеко од Индонезије, „Абрахам Крејнсен” је добио наређење да се, са осталим претеклим бродовима, повуче у Аустралију. Да ствари буду теже по Холанђане, друга два брода која је требало да крену заједно с миноловцем нису испловила. Посада је тако остављена без заштите, на (не)милост јапанским авионима. Против њих Холанђани нису могли да се бране, пошто нису имали одговарајуће оружје.
Тада је неком из посаде пало на памет да брод преруши у тропско острво! Холанђани су исекли дрвеће са обале, донели много лишћа, грања и другог зеленила и све то поређали по броду. Делове које нису успели да покрију тропским растињем обојили су тако да личе на стене. Прерушени, кренули су према Аустралији, пловећи само ноћу и близу обала. Дању је овај необичан брод мировао и уклапао се у околни тропски предео. До обала западне Аустралије допловио је 20. марта 1942. године, успут избегавши све опасности.
Од чега је настао први организам, кад је то било, под каквим околностима и условима се то догодило и како је даље текла еволуција?
Петар Живаљевић,
Нови Сад
Велики делови процеса током којег је од неживе материје настала жива, односно живот на Земљи, још увек су обавијени велом тајне и научници једино могу да праве различите претпоставке. С друге стране, утврђено је да је наша планета стара око 4,5 милијарди година, а у Аустралији су пронађени окамењени трагови колонија модрозелених бактерија стари око 3,4 милијарде година. На основу тога што су те бактерије веома сложене – имају ћелијске зидове и ДНК – научници су закључили да су прве живе ћелије морале да настану далеко раније, пре око 3,8 милијарди година. Што се тиче тога како су настале прве ћелије – нарочито оне које могу да се умножавају, односно оне које имају ДНК – постоји неколико теорија.
Највећи број научника слаже се да су прве живе ћелије морале да настану у води, близу топлих извора, где постоји повољна температура и велика количина органских молекула који су током реакција могли да се комбинују. Такође, преовлађује и мишљење да су прве живе ћелије које су могле да се умножавају имале РНК, а не ДНК молекуле. У данашње време научници се труде да у лабораторијским условима дочарају услове који су владали у раном степену стварања наше планете, те да комбиновањем различитих органских молекула проникну у тајну стварања првих „живих” ћелија, као и стварања РНК ланаца. Засад ти покушаји остају без значајнијих резултата. Наравно, има и оних који сматрају да су први облици живота на нашу планету стигли из свемира, ношени неким астероидом или кометом.
Када је еволуција у питању, научници још нису начисто с тим да ли је живот какав данас познајемо настао „из првог покушаја” или је током развоја више пута нестајао и поново настајао. Дакле, драги Петре, с обзиром на то да још не постоје поуздани закључци, можеш да се и сам бациш на посао!
Да ли мобилни телефон, пошто упадне у воду, може да се осуши и како?
ДРАГАН, Деспотовац
Чак и кад вам се телефон скваси, није све изгубљено. Могуће га је вратити у „живот”, али морате да будете веома брзи. Не постоје тачна мерења која би нам рекла после колико је времена проведеног у води телефон заувек „мртав”, али то вероватно не може да буде дуже од неколико минута. Иако је искушење велико, не треба укључивати телефон и проверавати да ли ради. Могло би да дође до кратког споја који ће га трајно оштетити. Мокар телефон ваља што пре раставити: извадите батерију, меморијску и СИМ картицу и обришите их папирним убрусом.
Међутим, ако је телефон био у морској води, мораћете поново да га потопите, и то у изопропил-алкохол. После тридесет минута телефон би требало да буде потпуно очишћен од соли. Никако не треба да користите фен, рерну или јако сунце за сушење, јер би топлота могла да „спржи” неке важне делиће. Не вреди ни да га остављате да се осуши природним путем, јер би метални делови могли да зарђају. Најбоље је да и телефон и батерију сместите у кесу сировог пиринча који ће извући влагу у року од 24 часа. Друга могућност је да га затворите у посуду пуну кесица са силицијумом, какве обично добијемо у џеповима нове одеће, али мало ко има потребну количину при руци.