У последње време сви помињу неке хипстере, а мени никако није јасно шта је то. Једни кажу да они прате одређену моду, други да имају посебан начин живота, трећи да хипстера има само у Америци... Да ли би „Забавник” могао да ми објасни како да препознам хипстера?
ЗДРАВКО, Чачак
Израз „хипстер” није тако свеж као што мислимо. Скован је у САД још четрдесетих година прошлог века, а односио се на младе људе који прате савремену џез сцену. Придев „хип” означава нешто што је модерно, у тренду, а провобитни „хипстер” био је неко ко слуша најновију музику, облачи се по последњој моди, посећује најбоље џез клубове, користи посебан жаргон... Реч је привремено пала у заборав, да би последњих година почела поново да се користи, али у готово супротном значењу. Данашњи хипстер воли ретро-моду (старе наочаре, шешире, кравате, ешарпе, велике слушалице, кариране кошуље, излизане фармерке), вози бицикл, носи браду и бркове и презире главне токове културе. Допадају му се независни филмови, музика која није на топ-листама, уметнички перформанси, необична јела, путовања странпутицом... Другим речима, све што није извикано и модерно хипстеру је занимљиво и забавно, осим технологије, будући да већина њих има паметне телефоне и користи друштвене мреже. Таквих особа нема само у САД, већ у градовима широм света, поготово у велеградима у којима се мешају различити културни утицаји. Још један очигледан знак распознавања хипстера јесте тај што никад неће признати да је хипстер. За њега је то увредљиво, као да си му налепио етикету, а хипстери се диче тиме да су другачији од осталих.
Одакле потиче веровање да децу доносе роде?
МИЛАНА ПАВЛОВИЋ,
Рума
Роде су птице из породице Ciconiidae, а већина је за њих сазнала још у раном детињству. Ове птице биле су предмет најчешћег одговора на питање: одакле долазе бебе? Уколико смо имали ову недоумицу, добијали смо одговор: доносе их роде. После тога, све нам је било јасно.
Претпоставља се да је прича о родама које доносе децу потекла из средњовековне Немачке. Роде су селице, па су у јесен напуштале немачке крајеве и одлазиле на југ. Враћале су се у пролеће, током марта и априла. Бебе које се роде у марту или априлу вероватно су зачете негде средином претходне године, у јуну или близу тог месеца.
У то време бракови су се често склапали око 21. јуна, који је на северној Земљиној полулопти најдужи дан у години. За овај дан су, још од давних времена, везане различите прославе, као и венчања. Кад би супружници обавили брачне дужности, остајало им је да чекају девет месеци на долазак наследника или наследнице. Рођење великог броја деце у то време поклапало се с повратком рода и тако је, највероватније, почела прича о бебама које доносе ове птице.
Чувени дански писац Ханс Кристијан Андерсен (1805–1875) у својим бајкама помиње децу коју доносе роде. Његово дело помогло је да се ова прича за децу прошири светом.
Драги „Забавниче”,
Чула сам да је чувена енглеска списатељица Агата Кристи посетила мој град. Да ли можеш да напишеш нешто о том догађају?
АЛЕКСАНДРА,
Ниш
Агата Мери Клариса Кристи (1890–1976) пуно је име познате британске списатељице, ауторке великог броја детективских прича. Њен најпознатији лик је чувени детектив Херкул Поаро, онижи и пуначак Белгијанац чије су главне одлике уредност и савршени бркови. Он је и главни јунак романа „Убиство у Оријент експресу”.
Надахнуће за овај роман Агата Кристи добила је када је 1923. године путовала овим чувеним возом из Париза за Истанбул. На том путовању пруга ју је водила и кроз тадашњу Краљевину Југославију, о којој је записала:
„Путовање је испунило све моје наде. После Трста прошли смо кроз Југославију и Балкан и била сам очарана при погледу на један потпуно другачији свет: пролазили смо кроз планинске гудуре, гледали волујске и друге сликовите запреге, проучавали људе на станичним перонима и повремено излазили у шетње у Нишу и Београду, док су се огромне локомотиве мењале, а нова чудовишта качила с потпуно различитим знацима и натписима.”
Из овог сведочанства јасно се види да је Агата Кристи успела да прошета кроз два наша града.
Понекад се вино продаје у флаши од литар, а понекад у бутељци од 750 милилитара. Зашто се уопште користи та мања мера и како је настала?
Милорад, Лапово
Вино је много старије од мере за литар. У његовом укусу уживали су древни Римљани који су га чували и у керамичким крчазима и у стакленим посудама које нису све биле једнаке величине. Процењује се да је античка мера за вино износила између 600 и 800 милилитара. Постоји и теорија о томе како је дувачима стакла било најједноставније да у једном даху направе боцу запремине од 750 милилитара. Изгледа, ипак, да је мера од три четвртине литра настала у француској покрајини Бордо у 19. веку. Одатле су се у Енглеску извозиле велике количине вина, које се чувало у барицима (храстовим бачвама) од 50 галона или 225 литара. Галон (4,5 литара) мера је за запремину коју Енглези и данас користе. Како би лакше сводили рачуне, трговци су морали да нађу начин да галон распореде на равне части, али тако да одмерена количина не буде ни премала ни превелика. Испоставило се да је савршена мерица од 750 милилитара, јер тако у један галон стаје шест, а у цело буре округло 300 флаша вина.
Да ли се за различите врсте јела користе различити кинески штапићи или су сви исти?
Љубица, Шабац
Штапићи се не користе само у Кини, већ и у Јапану, Вијетнаму, Северној и Јужној Кореји, па и Тајланду. Ни у једној од тих земаља не постоји обичај да људи мењају штапиће у зависности од тога шта једу, али се користе кашиком уколико је неко јело сувише незгодно за хватање штапићима. Међутим, то не значи да су сви штапићи исти. У Кини су дугачки 27 центиметара, могу да имају туп или оштар врх и праве се од дрвета или пластике. Јапански штапићи готово увек су дрвени и имају 23 центиметра, а могу да буду и краћи уколико их користе жене и деца. Корејски штапићи су пљоснати, троугласти и метални и често имају изрезбарену дршку. Вијетнамски су слични кинеским, дугачки су и направљени од лакираног бамбуса. У свим овим земљама за кување и служење хране користе се посебни, већи штапићи.
У једној емисији видео сам да вране имају обичај да друге животиње вуку за реп. Због чега то раде?
ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ,
Аранђеловац
Вранама се називају птице тамног перја које припадају породици Corvidae. Различите врсте врана живе на готово свим континентима, а сматрају се веома интелигентним птицама. Што се тиче хране, једу готово све што нађу: од воћа и семенки до инсеката, а знају да се обруше и на лешеве других животиња. У последњих четрдесетак година орнитолози (научници који се баве проучавањем птица) приметили су да имају обичај да друге животиње повуку за реп. Чак имају храбрости да то ураде и много већима од себе!
Амерички вирусолог и орнитолог Лоренс Килам (1910–2000) приметио је ову појаву и утврдио да вране тоо раде из два разлога. Прво, да би дошле до хране до које су пре њих стигле неке друге животиње. Кад их повуку за реп, скрену им пажњу с плена и, док се друга животиња снађе, врана већ зграби храну и одлети. Уколико процени да се устремила на опасног непријатеља, врана ће у овај подухват кренути заједно с другом враном.
Међутим, забележене су и прилике у којима је врана знала да повуче за реп лисицу, пса или неку другу животињу без неког очигледног разлога. Закључак је да вране то понекад раде из обести! Да би се мало забавиле или провериле колико су друге животиње опасне када их неко вуче за реп...
Драги „Забавниче”, одувек ме је занимало да ли и биљке могу да добију опаку болест рак, а не само људи?
Радослав Раћа,
Пирот
Тумори, које називамо још и „малигна (злоћудна) неоплазма” или „рак”, настају када група ћелија у неком организму почне необуздано да се умножава, обично као одговор на неку мутацију у ланцима ДНК у ћелијама. Кад су биљке у питању, и код њих долази до сличног бујања ћелија, али је оно обично последица одговора стабљике (или стабла) на неку бактеријску или гљивичну заразу. Ипак, постоји једна бактерија која може да произведе мутацију ДНК биљке, те je самим тим и генетскa болест коју можемо да назовемо тумором: Agrobacterium tumefaciens, из рода Rhizobium. Она продире у стабло на месту на којем је оштећено, убацујући делиће сопственог ДНК у ћелије биљке-домаћина. Због тога долази до појаве одвратно ружних израслина на стаблу које неодољиво подсећају на карфиол, најчешће на прелазу од корена ка стаблу. Уз то, ова бактерија може да се пробије и до корена, због чега он постаје „косматији” него иначе. Срећом, биљке имају веома чврсте ћелијске зидове тако да зараза не може да се прошири. Уз то, наша дрвена браћа и сестре – за разлику од нас – имају још један занимљив систем одбране од тумора. Ако им рак нападне неки орган, дрвеће може да произведе други, здрав орган.
Занима ме да ли је неко израчунао колико биљака је потребно да би једна особа имала довољно кисеоника.
Мартин, Суботица
За годину дана човек удахне око 9,5 тона ваздуха у коме има 23 одсто кисеоника. Међутим, у једном удаху на узимамо сав доступан кисеоник, већ нешто више од трећине. Тако су научници дошли до закључка да током једне године човек потроши око 740 килограма кисеоника. Колико биљака је потребно да би се обезбедила толика залиха, зависи од биљке. Једно дрво високо 12 метара и тешко две тоне годишње ослободи 100 килограма кисеоника, што значи да је потребно 7,4 таквих стабала по особи. Наравно, ако су биљке мање, онда мора да их буде више како би „испуниле норму”. Човекову годишњу потребу за кисеоником могао би да задовољи и један травњак од 60 квадратних километара.