Можете ли да напишете нешто о скандинавској експедицији која је у викиншком броду овог пролећа стигла до Америке?
ИВА,
Нови Сад
У марту 2010. године група норвешких заљубљеника у историју и викиншке бродове одлучила је да сагради брод и заплови до Северне Америке. Циљ им је био да покажу како је заиста могуће да су њихови древни сународници око 1000. године прешли Атлански океан и постали први Европљани на источним обалама овог великог континента.
У норвешком граду Хавегесунду вредно су радили две године и направили „Змаја Харалда Лепокосог”, викинши брод назван по првом норвешком краљу који је владао на прелазу из 9. у 10. век. Брод има весла, дужине је 35 и ширине осам метара, с једром у средини. Прве пробне пловидбе имали су 2012. године, у водама близу норвешке обале.
Кад су схватили да брод лепо плови, на интернету су објавили оглас у којем траже добровољце за овај подухват. Сакупили су посаду и 26. априла ове године кренули из Хавегесунда. Преко Шетландских и Фарских острва, Исланда и Гренланда, првог јуна стигли су на полуострво Њуфаунленд, на место где су, како кажу, стигли и Викинзи пре отприлике 1000 година.
Пошто су први задатак испунили, сада плове даље и пристају по северноамеричким лукама. Крај путовања требало би да буде 15. септембра ове године, када је планирано да „Змај Харалд Лепокоси” пристане у Њујорку.
Недавно сам пробао неко пиће које зову „водњика”. Свидело ми се, кажу да је здраво, па ме занима како се прави, пошто га у продаји нема?
МИЛОРАД
Београд
Водњика је један од ретких освежавајућих напитака које смо сачували од словенских предака. Производи се готово искључиво у кућној радиности, па зато не чуди што га нема у продаји. Потребно је што више врста дивљег воћа – јабуке, крушке (оскоруше), дрењине, шипак, клека, боровница и тако даље. Све то се лепо опере, па послаже по дну бурета. Преко се налије вода до врха, а обично је размера килограм воћа на десет литара воде. Није згорег и притиснути воће неким каменом, да не исплива на површину. Буре се затвори, остави да самује на собној температури, и једно месец дана заборави. За то време воће обави врење, а када течност почне да рези, готово је. Обично се водњика разблажује водом, а утврђено је да садржи управо невероватну количину здравих састојака. Нажалост, данас се ретко пије, осим на југозападу Србије, где је обавезна пратња оброка, поготово у зимско доба. Јачања ради.
УМЕТНОСТ СА МЕСЕЦА
Да ли је тачно да је на Месец постављена једна скулптура?
МИЛА,
Шабац
Већ 45 година на површини Месеца лежи „Пали астронаут”. Висок је 8,5 центиметара и направљен је од алуминијума. Поред њега стоји плакета са именима 14 космонаута који су живот изгубили током свемирских истраживања.
Првог дана августа 1971. године космонаут Дејвид Скот (рођен 1932. године) ставио је ову малу статуу на Месечеву површину и поред ње поставио и поменуту плакету. Скот је био део америчке свемирске мисије „Аполо 15”, чији су се чланови спустили на Месец 30. јула исте године.
Пре него што је кренуо на уздбудљиво путовање, Скот је на једној забави упознао белгијског сликара Паула ван Хујдонка (1925). Обојица су желели уметничко дело које би било постављено на Месец, али њихове намере биле су потпуно друкчије. Макар обојица тако тврде.
Скот је желео нешто што ће указати на све људе који су изгубили живот у неком свемирском програму, док је Ван Хујдонк хтео да његово дело представља читаво човечанство. Поред тога, било је још несугласица. Вајар је направио још 950 фигура које је желео да прода. Америчка свемирска организација „Наса” извршила је велики притисак на њега и Белгијанац је на крају одустао од своје намере...
Упркос свим несугласицама и нејасним појединостима, мали „Пали астронаут” је једино познато уметничко дело ван наше планете.
ПРЕДСЕДНИК И ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК
Да ли је икада постојала особа која је била председник две различите државе?
БОРИС,
Београд
Старији читаоци можда ће се сетити човека по имену Кваме Нкрумах (1909–1972). Он је средином 20. века често знао да наврати у Београд у својству председника Гане. Та држава из западне Африке била је чланица Покрета несврстаних, коме је припадала и некадашња Југославија.
Почетком марта 1957. године Гана је прогласила независност од Британског краљевства и постала је самостална држава. Нкрумах је постао председник владе Гане и на том месту је остао три године. Првог дана јула 1960. године постао је председник своје земље.
Током наредних шест година Нкрумах је управљао Ганом и успут гајио јаке везе са комунистичким државама. Док је био у посети Северном Вијетнаму током фебруара 1966. године, у Гани је изведен војни удар којим је руководио Нкрумахов противник Емануел Кваси Котока (1926–1967). Дотадашњи вођа морао је да одступи и више се није враћао у земљу.
Отишао је у изганство у оближњу Гвинеју, где га је тамошњи председник Ахмед Секу Туре (1922–1984) прогласио почасним председником државе. Кваме Нкрумах је на другом председничком месту остао све до смрти 1972. године.
ЏЕЈМС БОНД БЕЗ КОСЕДа ли је истина да је чувени глумац Шон Конери у филмовима носио перику?
МИЛОРАД,
Прњавор
Сер Томас Шон Конери (1930), како му гласи титула и пуно име, шкотски је глумац познат као први филмски Џејмс Бонд. Поред улоге која га је прославила, глумио је и у многим другим филмским остварењима као што су „Лов на Црвени октобар”, „Име руже”, „Убиство у Оријент-експресу”, „Лига изузетних џентлмена”, „Индијана Џонс и последњи крсташки поход”.
Мање је познато да је Конери, у време док је био Џејмс Бонд, носио тупе! Током снимања седам филмова о тајном агенту, чувени глумац носио је вештачке власи на глави. Разлог је једноставан – почео је да губи косу већ у 21. години. Успео је да добије улогу најпознатијег агента на планети, али су продуценти схватили да не иде да Џејмс Бонд буде ћелав. Зато је Конери у филмовима о Бонду од 1962. до 1971. године, као и у остварењу из 1983. године „Никад не реци никад”, морао да покрије део главе.
Недостатак косе Конерија није спречио да постане један од најпривлачнијих глумаца на планети. Његови земљаци описивали су га као „највећег живог Шкота” и „највеће живо шкотско благо”.
КЕНГУРИ ИЗ ПРАГА
Недавно сам био у Прагу и испред једног стадиона видео грб фудбалског клуба који у средини има нацртаног кенгура! Откуд кенгур у Чешкој Републици?
МИЛАН МИЛАНОВИЋ,
Београд
У прашкој четврти Вршовице налази се стадион „Доличек”, на коме игра фудбалски клуб „Бохемијанс 1905”. Екипа која носи зелено-беле дресове на свом грбу има кенгура, животињу која у Прагу и целој Чешкој може да се види само у зоолошком врту. Необичан становник доселио се у грб „Бохемијанса 1905” још 1927. године. Тада су два познатија прашка клуба, „Славија” и „Викторија Жишков”, одбила позив из Аустралије да отпутују у ту далеку земљу и одграју неколико пријатељских утакмица. „Бохемијанс” је одлучио да се упусти у пустоловину и путовање дуг пет месеци. Током боравка на најмањем континенту прашки фудбалери одиграли су 17 утакмица, свратили и до Сри Ланке, где су играли против тима британске војске. Турнеја је била успешна не само резултатски, него и политички. Већина људи из Аустралије тада је први пут чула за (н)ову европску републику – Чехословачку.
На одласку, један од званичника аустралијске државе Квинсленд поклонио је фудбалерима два млада кенгура са жељом да их предају председнику Чехословачке Томашу Масарику (1850–1937). Фудбалери су поклон уручили, а он је кенгуре проследио у зоолошки врт. Клуб од тада има грб који користи и данас, као и надимак „кенгури” .
Зашто постоји чоколада за псе, али не и за мачке? Да ли је у питању нека неправда или постоји ваљан разлог?
ДРАГАНА, Смедерево
Мачкама никако не треба давати чоколаду какву ми једемо, зато што садржи теобромин, горки алкалоид из какаа, који за мачке може да буде смртоносан. Из истог разлога ни кучићи не смеју да једу чоколаду која није посебно прерађена. Сви знамо да су куце алави сваштоједи и да би појеле све што им падне под њушку, због чега се за њих и праве посебни слаткиши. Зашто се онда нешто слично не ради и за маце? Ма како укусни били, мачке не могу да уживају у слаткишима зато што су услед генског поремећаја одавно изгубиле способност да окусе слатко. Оне ништа осим мрсног и не једу. У поређењу са преосталих 12 копнених врста које се хране месом, мачкке су „супермесождери” – ни једној другој животињи није потребно толико беланчевина да би преживела. Можете маци да понудите најлепши колач на свету, а она ће највероватније само презриво фркнути и окренути главу. Много више ће је обрадовати мало сланинице или комад свеже џигерице.
Можете ли да напишете нешто више о појави која се зове „екстремно пеглање”?
ДАВОР,
Суботица
Последњих деценија у свету се појављује све више необичних спортова, а многи од њих добијају ознаку „екстремни”. Овај придев описује спорт који на неки начин није безбедан, најчешће зато што подразумева да такмичари нису на терену или у дворани, већ у окружењу које може да буде опасно. Велика надморска висина, немирна вода и оштре планинске литице само су неке од „чари” ових спортова.
Стога не треба да чуди кад се појави нешто што се зове екстремно пеглање. Овај „спорт” подразумева да са собом понесете пеглу, даску за пеглање, нађете избочину на стрмој планинској литици или неко друго опасно место на коме наместите даску и опеглате неки комад одеће. Замисао о овој „лудости” родила се у глави Фила Шоа, из енглеског града Лестера. Он је једног дана 1997. године схватио да би после радног времена било лепо да се пење по стенама, али је морао да опегла одећу за сутрашњи радни дан. Решио је да уради и једно и друго и тако је настао овај необичан назовиспорт, за који чак и познаваоци не могу да тврде да ли је заиста спорт, пошто не подразумева такмичење с другом особом.
Од тада се пеглање на опасним местима упражњава у САД, Холандији, Немачкој Аустралији, Јужноафричкој Републици, на Новом Зеланду... Заљубљеници кажу да „екстремно пеглање спаја узбуђење и задовољство због лепо опеглане кошуље”.
НОВИ СТРИП
Чуо сам да се у Италији појавио нови стрип „Морган Лост”, па бих волео да знам нешто више о томе. Да ли га неко издаје и код нас?
Милош,
Београд
Крајем октобра прошле године представљен је нови стрип-јунак, у издању „Серђо Бонели едиторе”. Главни јунак Морган Лост чедо је аутора Клаудија Кјаверотија, који се прославио серијалом „Дилан Дог”. Овде је направио један нови свет, из педесетих година 20. века. Свет у коме није било Другог светског рата, јер је чувена глумица Марлен Дитрих убила Адолфа Хитлера. Уследио је огроман напредак у технологији, од мобилних телефона до нуклеарних електрана. Следствено томе, свет је, због климатских промена, окован у вечну ноћ. У том и таквом свету, у граду Новом Хелиополису, надахнутом гласовитим филмским редитељем Фрицом Лангом и староегипатском митологијом, делује Морган Лост, ловац на серијске убице. Прогоњен од духова свих зликоваца којима је дошао главе, он је далтониста, па свет види у сивој и црвеној боји. Зато је и цео стрип у тим нијансама, из његове визуре.
За кратко време, свега неколико месеци, серијал је постао један од најпродаванијих у Италији, земљи у којој то уопште није лак подухват, ако се узме у обзир вишедеценијска традиција Текса Вилера и осталих Бонелијевих јунака.
За наше крајеве издавач је београдска „Форма Б”, која не касни много за италијанским издањима. До сада је изашло пет епизода...
ШАКА, КУГЛИЦА И КУТИЈА
Чуо сам за израз „ћорава кутија” па ме занима шта значи?
Душан Милеуснић,
Краљево
Почев од 1944. године, па све до средине педесетих, на изборима у ФНРЈ коришћено је гласање помоћу куглица због високог процента неписмених. Гласач би се идентификовао, а затим је добијао гумену куглицу са државним грбом. Потом би стиснуту шаку, у којој је била куглица, редом стављао у кутије кандидата или партија. За неопредељене је постојала она „ћорава”. На крају би комисији показао отворену празну шаку као доказ да је гласао. Кутије су биле тако направљене да је рука могла да се завуче до изнад лакта, а да не додирне дно. Тако је спречавано да неко покупи куглице и стави их у другу кутију. Притом, и само дно је то онемогућавало, ако би се десило да неко има подугачке руке. На крају би се збрајале куглице .
Молим за објашњење ко је абаџија?
МИРОСЛАВ КОВАЧЕВИЋ,
Апатин
Абаџија је човек који се бави абаџијским занатом, а то занимање било је распрострањено у време наших дека и бака. Абаџија је кројач који шије одела од абе, грубе тканине која су се некада носила углавном на селу, па би други назив за абаџију могао да буде и сеоски кројач. За разлику од њега, градска одела шио је занатлија који се звао терзија.
Реч абаџија је турцизам који се одомаћио у српском језику. Потиче од речи аба, која означава грубу тканину и творбеног наставка -џија, помоћу кога су се у нашем језику означавала занимања (на пример, сајџија, казанџија, кафеџија). Абаџије су данас реткост. Познато је да у Новом Пазару и даље то ради Слобо Вукотић (84) који, упркос старости, и даље сваки дан шије одела од грубе тканине. Сада су абаџије малобројне и вероватно се са сетом сећају времена када су одлазили кући на ручак који је спремила абаџика (његова жена). После тога би се враћао у абаџилук (своју радњу) и настављао да шије абаџинком, великом иглом помоћу које су се израђивала сеоска одела.