У којој држави се годишње почини највише кривичних дела?
СЛОБОДАН БАЈКОВИЋ,
Цетиње
Н
а ово питање вероватно није могуће дати потпуно тачан одговор, нарочито кад се узме у обзир да се много кривичних дела широм света ни не пријави органима реда и закона. Ипак, поуздано се зна где се почини највише злочина по глави становника.
Веровали или не, то је – Ватикан! Папска држава, површине 44 хектара, налази се у Риму, а према последњем попису има 842 становника, махом припадника католичког свештенства. Како се, у просеку, овде годишње почини 1.33 злочина по глави становника, малена држава убедљиво заузима прво место на планети.
„Најозлоглашенији” део јесте Трг Светог Петра, где многобројне туристе свакодневно вреба велики број џепароша и осталих ситних лопова. Тако је стање безакоња у Ватикану веома особено: страни држављани (лопови) пљачкају (махом) стране држављане (туристе), а на крају испашта држава, пошто су се и једни и други нашли на њеној територији! Још кад се дода да се овим злочинима бави италијанска полиција, а не ватикански органи реда (швајцарска гарда), Ватикан лако може да тврди да са овим кривичним делима нема ништа, по доброј старој „ни лук јео, ни лук мирисао”. А све се догађа баш ту, испред носа његових грађана...
Да ли се слонови заиста плаше мишева?
ДРАГАН ДРАГИН,
Сомбор
Одговор може да буде и да и не, а најтачније би било рећи да све зависи од (не)прилике. Оглед који је још давне 1939. године спроведен у једном америчком зоолошком врту показао је да слонови не обраћају пажњу на мишеве. Када су испитивачи пустили ове животињице близу слонова, они нису реаговали, чак ни када би се неки од мишева, слично као у цртаним филмовима, попео слону на сурлу! Слични налази добијени су и у истраживању из 2006. године. Ипак, у старијем огледу, слонови би се препали када би мишеви правили буку, на пример, кад би се сакрили испод парчета папира и почели да се мрдају.
Ова појава може да се објасни тиме што слонови имају прилично слаб вид, па може да их уплаши када нешто мало великом брзином прође поред њих. У Индији је забележно да су слонови знали да се дају у бег кад би поред њих протрчао мали пас. Због не тако доброг вида, често се ослањају на слух, па зато могу да их уплаше различити звукови.
Мада се слонови не плаше (много) мишева, афричка врста ових сисара страховито зазире од пчела. На Црном континенту слонови имају чак обичај да посебном риком упозоравају сабраћу на опасност од разјарених инсеката.
Не верујем да вампири заиста постоје, али ме помисао на њих плаши. Да ли постоји неки сигуран начин да се утврди постоје ли заиста или не?
НЕДЕЉКО СТОЈАНОВИЋ,
Кула
Вампири, страшна митска бића, чије име потиче из српског језика, постоје у предањима готово свих континената (изузетак су Аустралија и Анктартик). Главна одлика им је то што се хране тако што уједу своју жртву (другог човека) и исисају му крв. Мада постоје различите приче о томе како настају вампири, најпознатија и најраспрострањенија је (чини се) она која каже да вампир постаје свако кога је ујео други вампир.
Уколико пођемо од те претпоставке, лако је показати да вампири сигурно не постоје, нити да су икада постојали. Уколико би постојао један, први вампир, дакле родоначелник „покрета”, он би морао нешто да једе, макар и само једном дневно. Уколико би то учинио, дакле нахранио се крвљу неке друге особе (која у тренутку уједа није вампир) и тако и њу претворио у свог „саборца”, лако можемо да израчунамо да би се за отприлике месец дана читаво човечанство „повампирило”. Изузетак би били они који би се на време дохватили белог лука или глоговог коца...
Шалу на страну, али стварно нема бојазни да вампири постоје.
Која је особа провела највише времена у свемиру?
МАТИЈА Б,
Ваљево
Победник у овој категорији је Сергеј Константинович Крикаљев (1958), руски космонаут и инжењер. Он је изван граница наше планете провео 803 дана, 9 сати и 39 минута, дакле нешто више од две године!
Крикаљев, родом из Санкт Петербурга, дипломирао је 1981. године, а седам година после дипломе већ се винуо у свемир. Крајем новембра 1988. године полетео је у склопу мисије „Сојуз ТМ-7”, а последњи пут је ван граница Земљине орбите отишао 14. априла 2005. године и, потом у, заслужену космонаутску пензију. Данас је потпредседник једног руског предузећа за свемирску технологију.
Одликован је великим бројем совјетских и руских ордена, једним француским, а добио је и две америчке медаље. Занимљиво је да је Сергеј био у свемиру и 26. децембра 1991, на дан када се распао Совјетски Савез.
Током свемирских подухвата, овај космонаут–рекордер знао је да прекрати слободно време хобијем. Пошто је радио-аматер, Крикаљев је редовно знао да успостави везу из свемира и разговара с колегама на Земљи. Највише са дамом по имену Маргарет Јаквинто, Американком, заљубљеницом у радио-таласе.
Одакле потиче име града Инђије?
МИРКО ЈАКОВЉЕВИЋ,
Равни Тополовац
Инђија (26.025 становника), варошица на истоку „равног” Срема, недалеко од Дунава, први пут се у једном документу помиње 1496. године, а претпоставља се да је постајала и раније, макар негде око 1455. године.
Што се тиче имена које помало несвакидашње звучи за наше просторе, о њему не постоје сасвим поуздани подаци, али зато одговор можемо да потражимо у две приче које говоре о називу града.
Прва се везује за време после 1699. године, када је овај крај пао у отоманске руке. По њој, град је добио име од турске речи икиндија (или иђиндија), што би у преводу била „вечерња молитва”. Могуће је да су се Турци, када би пролазили путевима ка северу, ту задржавали како би изговорили вечерње молитве.
Друго објашњење говори о (православној) жени која се звала Инђија. Мада историографија о њој нема података, биће да су њен значај и углед били велики кад је читаво место добило име по њој.
Било да је град добио име по молитви или по жени из давних времена, његови становници могу да уживају у лепој природи, плодној земљи која окружује град, Дунаву, који је ту, „иза ћошка”, док им близина међународног ауто-пута Е 75 омогућава добру повезаност са светом.
Како то да мед не може да се поквари?
ЈЕЛЕНА,
Београд
За мед слободно можемо рећи да је – чудо природе. Ова посластица једна је од најслађих и најздравијих које можемо да добијемо природним путем. А шта све тек може да се добије од ње, посебна је прича.
Британски хемичар Енди Брунинг објашњава да разлог зашто мед не може да се поквари ваља тражити у његовој структури. Пре свега, то је намирница с малим процентом влажности, као и значајном количином одређених киселина, које се образују у додиру нектара и ензима које стварају пчеле док у кошницама раде свој посао.
Мед настаје из цветног нектара који пчеле скупљају и који, док је свеж, има велику количину воде у себи. Вода нестаје из нектара кроз два одвојена поступка које пчеле спроводе, укупног трајања од једног до три дана. Кад се то заврши, нектар је без велике количине воде коју је до тада имао и мед полако добија свој препознатљив облик. Истовремено се стварају већ поменуте киселине, које омогућавају меду готово неограничен рок трајања.
Како је Јеринин град код Ваљева добио назив?
АЛЕКСАНДРА СПИРИДОНОВИЋ,
Шабац
У селу Бранговић, пет километара јужно од Ваљева, на обронцима брда Браниг, налази се утврђење из четвртог века, познато и као Јеринин град. Ову тврђаву месно становништво назива и Бежане, пошто се некада народ овде скривао (бежао) од Турака.
Град у коме су, између осталог, нађени остаци некадашње цркве, а у њој камено седиште које говори о томе да је у њој повремено боравио и неки епископ, законом је заштићен као споменик културе од великог значаја. О пореклу његовог народног имена, Јеринин град, постоје две теорије.
Прва каже да је назив добио тако што су Словени, који су овде дошли негде у шестом веку, затекли град који је припадао Источном римском царству, тада под јаким грчким (или хеленским утицајем). Како је назив који су Словени користили за Византинце био Јелини, одатле је потекао и назив Јелински град. Друга прича има примесе легенде, по којој је Јерина заправо била вила осуђена на вечно тумарање овим местом. Народно предање овде се ослања на стварну личност, Ирену Кантакузин (1400–1457), супругу деспота Ђурђа Бранковића (1377–1456), познату као Проклета Јерина. Ова трагична личност из наше историје, којој је народно предање доделило многа злодела која она, вероватно, никад није починила, везује се за оснивање многих градова на подручју средњовековне Србије, па се тако Јеринини градови могу наћи и код Краљева, Пећи, Пријепоља, Јагодине, Трстеника, Прибоја...
Кад говоримо о томе да ли је неко више отворена или затворена особа (екстровертан или интровертан), да ли можемо да причамо само о те две категорије? Постоји ли још нека група људи?
ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ,
Нови Сад
Психолошку теорију о људском понашању које је више окренуто догађајима у спољашњем (екстроверзија) односно онима у унутрашњем свету (интроверзија), први је изнео Карл Густав Јунг (1875–1961), швајцарски психијатар, оснивач правца познатог као аналитичка или комплексна психологија.
По овој теорији, екстровертна особа већу пажњи поклања догађајима у спољашњем свету, на уштрб оних у унутрашњој, душевној стварности. На другој страни налазе се интровертне особе које више пажње посвећују ономе што се догађа у њима самима, а на штету догађаја у спољњем свету и међуљудских односа.
Између ове две супртоности, приметио је Јунг, а савремена истраживања потврдила, постоји још један тип особа, назван амбиверти. Реч је о људима који се налазе у средини између два психолошка „пола”, а имају и екстровертне и интровертне особине. Реч је о особама које се у доброј мери пријатно осећају међу другим људима и у општењу с њима, али уживају и у тренуцима када су сами, далеко од гужве и друштвених догађања.