Да ли гусенице имају одређен пол пре него што постану лептири?
Милош
Ниш
Пол гусенице одређује се у тренутку оплодње јајашца, али многе врсте лептира немају полне одлике пре него што изађу из те фазе и постану одрасле јединке. Ипак, ларве (односно гусенице) имају незреле полне органе, а код неких врста које имају провидно тело, могу да се виде црвени или тамножути тестиси мужјака.
Имају ли банане семенке? Ако немају, како се размножавају?
Маријана
Београд
Уколико бисте у дивљини наишли на дрво банане и убрали један плод, он би по свој прилици садржао семенке. Те семенке су чак прилично крупне и заузимају већи део плода, па га је тешко појести. Зато су људи гајењем успели да добију триплоидне сорте банане које имају веома ситне семенке (то су оне црне тачкице на пресеку банане), а ни оне заправо не служе да се биљка размножи јер никада не сазру. Уместо тога, од „мајке биљке” одсеца се ризом који се онда одвојено посади. На овај начин од једне биљке може да се засади и читав засад генетски потпуно истоветних банана.
Да ли је тачно да су коштице јабуке отровне?
Ивана, Ниш
Семе јабуке садржи органско једињење амигдалин, који је присутан и у коштицама крушке, шљиве, кајсије и нектарине, у дивљим купинама, трешњама, рибизлама и бадемима. У човековом организму, под дејством ензима, амигдалин се разлаже на глукозу и отровну цијановодоничну киселину. Ипак, ово се дешава само ако прогутате коштицу која је згњечена или сажвакана. Она је иначе заштићена спољашњом опном која је довољно јака да прође кроз систем органа за варење без оштећења. Уколико се и деси да случајно са залогајем јабуке поједете и неколико семенки, доза цијанида која се у њима налази је мала, тако да неће изазвати нежељена дејства у организму.
Како се рибе споразумевају?
ОЛГА ФИЛИПОВИЋ
Петроварадин
За рибе бисмо рекли да су неме само зато што немају одговарајуће органе за оглашавање. Међутим, зоолози су доказали да се неке врсте споразумевају управо звучним сигналима које људско ухо не опажа – треперећи перајима или стискајући рибљи мехур. Ова способност им је драгоцена: њоме терају грабљивице, сналазе се у простору, па и привлаче парњаке.
Утврђено је да се, рецимо, гргечи оглашавају кратким лупкањем перајима, а да златне рибице одлично чују, али зато саме не испуштају никакав глас.
Зашто и даље постоје амебе ако живот на Земљи непрекидно еволуира?
Жарко
Земун
Еволуцију не чине некакве мердевине уз које се сваки организам постепено пење ка неком замишљеном врху. Тачније бисмо могли да је опишемо као својеврсну „какофонију” различитих генетских промена од којих неке мало боље савладавају изазове природног одабирања, односно, боље се прилагођавају окружењу у којем живе. Амебе су далеко простији организми од људи или дрвећа али то не значи да су на нижој еволутивној „степеници” – оне су резултат пет милијарди година непрекидне еволуције, као и сваки други облик живота на планети. Настављају да живе у свом простом облику зато што су савршено прилагођене изазовима живота у различитим окружењима у којима су се настаниле, од дна океана до ваше лобање.
Да ли се све галаксије окрећу у истом смеру?
Душан
Јагодина
Да су све галаксије створене од истог облака материјала, сигурно би се могло очекивати да се и окрећу у истом смеру. Разлози за такав усклађен смер окретања били би, рецимо,слични разлозима за смер кружења планета око своје осе у нашем планетарном систему. Тај смер одређен је смером кружења протопланетарног облака материјала од којег су оне настале, осим у случају Венере и Урана, који се окрећу у супротном смеру, највероватније због неког ранијег, снажног удара великог небеског тела. Иако галаксије нису створене из истог облака материјала, оне такоће нису случајно разбацане по свемиру: груписане су дуж својеврсних „влакана”, са „празнинама” између њих. То значи да су протогалаксије гравитационо спојене једне с другима у уским деловима свемира, што је највероватније последица расподеле тамне материје широм њега. Примећено је да се материја у тим влакнима која спајају галаксије креће спирално према подручјима највеће густине. То значи да ће се галаксије које су у неком одређеном влакну обично и окретати у истом смеру, али та појава зависи и од масе галаксије. Дакле, ако посматрамо одређене делове свемира, у њима постоји извесна усклађеност смера окретања галаксија, док је у читавом свемиру, у просеку, смер окретања галаксија насумичан.
Ко је дао имена кратерима на Месецу?
Светозар
Крагујевац
Први лунарни картограф, то јест селенограф, био је белгијски астроном Мишел Флорен ван Лангрен, који је још 1645. године објавио мапу с главним обележјима Месеца. Он је увео појмове „земаљски”, за брда и заравни које се виде као светлије, и „водени” (мора и заливи) за области које су тамније а за које се погрешно мислило да су водене површине. Тек две године касније, немачки астроном Јохан Хевел објавио је лунарни атлас под називом „Селенографија” из ког потичу многи данашњи називи. Ипак, најуспешнији селенографи били су италијански језуитски свештеник Ђовани Ричоли и његов ученик Франческо Грималди, творци мапе Месечеве површине која је објављена у Напуљу 1651. године. Од триста назива којима су они називали одређене пределе, око 200 је и данас у употреби.
Зашто Земља није савршена лопта?
Дугогодишњи читалац из Смедерева
Земљина ротација ствара такозвану центрифугалну силу, усмерену ка споља, чији је правац деловања нормалан на осу ротације. Она је пропорционална растојању од осе (дакле, што је растојање веће, то ће и центрифугална сила бити већа). Зато на честице од којих је састављена наша планета највећа сила делује баш на полутару, док је на (географском) полу уопште нема. Како Земља није савршено круто тело, већ је сачињавају разне материје, центрифугална сила ће је спљоштити одвлачећи материју од осе.
Ипак, учинак центрифугалне силе у ствари је веома мали: пречник планете на половима износи око 12.714 километара, док је на полутару тек незнатно већи – 12.756. То значи да је центрифугална сила успела да спљошти Земљу само за отприлике 0,3 одсто. С друге стране, испупчење на полутару веће је за 42 километра од разлике између најдубљег дела океана и Монт Евереста на Хималајима.