Зашто се понекад заразимо неком песмом, да не можемо да је „избацимо из главе”, колико год покушавали?
ИВАНА МИЛОРАДОВИЋ,
Рума
Песме нам „уђу у главу” толико да нам се њихова мелодија или речи стално понављају током дана и не можемо да их се ослободимо. Најчешће се деси да запамтимо део неке песме која нам се толико и не допада, па онда може да нас благо нервира кад не можемо да се ослободимо мелодије и стихова.
Пошто се све дешава без утицаја наше воље, веома је тешко изучавати ову појаву, али научници су развили занимљиву претпоставку. Током развоја цивилизације људи су чињенице, историјске приче, али и најобичније податке (на пример, шта треба урадити током дана) памтили у облику стихова, а такав обичај може и данас понегде да се сретне. Због тога се развила претпоставка према којој је наш мозак „научен” да лакше памти стих, риму и мелодију, па то може да буде једно од објашњења зашто нека песма остане да нам се врзма по глави. Најчешће памтимо оне које чујемо више пута, као и оне које нас текстом или мелодијом подсећају на различите догађаје. Чешће се песме невољно понављају у главама љубитељима музике, као и особама које имају невоља са присилним, невољним радњама.
Уколико желите да вам нека песма или њен део „испаре”, предлог је да размишљате о некој другој песми, да мислите о нечем потпуно другом или да ту песму коју не желите више да чујете у себи – пустите на неком уређају и слушате целу више пута! Тако ћете лакше заборавити само део који вас мучи.
У прошлом броју читао сам текст о природним катастрофама на филмском платну, па сам се сетио да је код нас био веома омиљен филм „Вариола вера”. Можете ли да напишете нешто о њему?
ДРАГИША Б.,
Крушевац
Домаћи филм „Вариола вера” у биоскопима се појавио у лето 1982. године. Режирао га је Горан Марковић, који је, заједно с Миланом Николићем, потписао и сценарио.
Радња филма наслања се на стварне догађаје пошто прати епидемију великих богиња у Србији 1972. године. Прича почиње кад један ходочасник на оријенталном базару купи фрулу од човека који са здрављем очигледно не стоји најбоље. По повратку у Београд осећа се све лошије, а доктори погрешно одређују његову болест и ускоро избија епидемија. Превидели су да велике богиње и даље постоје и да могу да буду опасне. Кад лекари схвате о чему је реч, проглашава се карантин и болест, мада је узела маха, успева да се сузбије.
Иако у филм нису уложена велика новчана средства, одлично је приказао атмосферу напетости и страха која прати ширење болести. Томе је допринела и добра глумачка екипа, у којој су, између осталих, били Раде Марковић, његов имењак Шербеџија, Александар Берчек, Богдан Диклић, Душица Жегарац...
Филм је умногоме дочарао (не)прилике које су узбуниле целу земљу.
Драги „Забавниче”,
Знаш ли неки лак и проверен начин за отклањање главобоље?
МИЛОСАВ,
Ковачевац
Главобоља је нешто са чим се свако од нас сусреће, макар повремено. Мада људи најчешће одлуче да ову мукул ече таблетама, постоји здравији и делотворнији начин да је се решимо.
Кинеска метода лечења, акупресура, истиче да на телу постоје антистресне тачке а једна од њих назива се „шен мен” или „врата раја”, а на слици је тачно обележено где се на нашем уху налази ова тачка. Притиском на ову тачку отклањају се болови, појачавају одбрамбене снаге и смањује стрес.
Благим трљањем ове тачке отклањате главобољу, а то треба да урадите у три корака. Прво штапићем за уши притисните тачку и нежно је масирајте. Док то радите дишите дубоко и усредсредите се на удахе и издахе. Док удишете гледајте у леву, а кад издишете у десну страну, али без померања главе. Ускоро би требало да осетите како вам се тело опушта, а главобоља смањује.
„Врата раја” можете да масирате и врховима прстију и то сваки пут кад осетите да сте под великим притиском. Све то можете, здравља ради, да урадите и свако вече пред спавање.
Када је обављен први разговор мобилним телефоном?
МАРТА ВУКОВИЋ,
Бар
Прошло је нешто више од 42 године од дана кад су људи први пут причали користећи мобилне телефоне сличне оним какве данас познајемо. Био је трећи дан априла 1973. године, када је Мартин Купер (рођен 1928), инжењер у америчком телекомуникационом предузећу „Моторола” узео један од тек направљених преносних телефона и изашао на улицу. Био је то прототип модела „ДинаТАК 8000Х”, прве справе ове врсте која је ушла у широку продају.
Купер је из Њу Џерзија, где је било седиште предузећа, дошао до њујоршког Менхетна, одакле је окренуо број на свом радном месту. За разлику од првих позива „обичним” телефоном или првог послатог телеграма, садржај првог разговора мобилним није остао забележен. За историју, ту је само сећање Мартина Купера, а он је рекао да се разговор одвијао отприлике овако.
„Зовем те да проверим да ли се мој позив добро чује тамо код тебе” – рекао је Купер једном запосленом у седишту предузећа.
„Добро је, можеш да се вратиш” – одговорио му је дотични.
Био је ово први корак у развоју мобилних телефона. Од тог разговора до масовне употребе мобилних телефона прошло је скоро три деценије.
Због чега се јелен, кад га на путу обасјају фарови аутомобила, укочи? Зашто не покуша да побегне?
ЈЕЛИЦА ВУЧИЋЕВИЋ,
Београд
Ко није имао прилике да му испред аутомобила усред неке шуме искочи јелен, могао је овакав призор да види на телевизији или на филмском платну. Кад се нађу пред фаровима аутомобилом, јелени се укоче се у месту и не мрдају, иако и они и ми знамо да би им било паметније да потраже заклон.
Мада може да изгледа да се јелен у овом тренутку паралише од страха, у питању није само то. Истина је да кад угледају тако јаку светлост као што су фарови аутомобила, јелени начас ослепе!
Његове очи и људско око имају неких сличности у начину рада, постоје и разлике. Јеленске очи имају пигмент родопсин, који им помаже да боље уоче тамније боје, као што су плава, љубичаста и црвена, али и да се навикну на тамно окружење ноћи и шуме. Кад се око које у тами преплави родопсин нађе пред јарком светлошћу, ненавикнуте очи неко време престану да раде и долази до привременог слепила. Овоме доприноси и то што су очи јелена знатно веће од људских, па „упијају” и много већу количину светлости него што би то учинило људско око да ће нађе у истој прилици.
Изненадно слепило, уз непознат звук који се приближава, сасвим су довољни да се многа жива бића (не само јелени) уплаше и остану да стоје у месту.
Да ли је истина да енглески краљ Ричард Лавље Срце није знао енглески?
ПЕТАР,
Краљево
Један од најпознатијих владара у историји Енглеске, Ричард Први (1157–1199), познатији као Ричард Лавље Срце, био је и остао важна историјска личност како у Енглеској, којом је владао, тако и у Француској, где је провео највећи део живота. Иако је на Острву и данас један од најомиљенијих владара, он је ову земљу углавном доживљавао као извор прихода којима је плаћао своје крсташке походе. Мада је владао Енглезима, енглески готово да није ни знао!
Рођен у Оксфорду, Ричард је првих осам година живота провео у Енглеској, а онда је с мајком, француском племкињом Еленором од Аквитаније, отишао у Нормандију и ту је био проглашен за војводу. Јака везаност за мајку, француско порекло породице, као и то да је овај језик у његово време употребљавало племство у Енглеској, утицали су да Ричард у општењу највише користи француски. Енглески није имао потребе да зна, то је био језик сељака у земљи којом је (невољно) управљао.
Иако је Ричард Лавље Срце за време десетогодишње владавине Енглеском у земљи провео само шест месеци, легенда о њему као добром и храбром краљу и данас се преноси с једног (енглеског) колена на друго.
Занима ме зашто неки људи месечаре?
ОГЊЕН ЛАЗАРЕВИЋ,
Јахорина, Република Српска
Месечарење је појава која је занимљива и тајанствена, а зна да буде и помало језива. Можда и због тога што нема сигурног објашњења зашто се људи понекад упусте у ноћне шетње. Према неким проценама, 18 одсто људи на нашој планети редовно испољава ову навику.
Ходање у сну може да има разне узроке, а према једном истраживању чак 95 одсто месечарења има везе с нашим душевним стањем. Уколико смо због нечега узнемирени, већа је вероватноћа да ћемо почети да ходамо ноћу, уместо да мирно лежимо у кревету. Научници наводе да на ову појаву могу да утичу напетост, умор, стрес, као и губитак сна. Клиничко лечење, као и лечење хипнозом, показали су се као успешни у спречавању ходања у сну, али само краткорочно.
Током месечарења човек тумара застакљеног погледа, а може да испољи различите облике понашања. Тако неки месечари чисте кућу, пале и гасе светло, причају с укућанима (уколико су они будни) или само шетају около. Постоје и тежи случајеви, кад излазе из стана, или гађају друге неким предметима, а забележени су и примери када су извршили чак и убиство!
Мада постоји уврежено мишљење да месечаре никако не треба будити, препоручује се да се учини управо супротно, како би се спречило да, можда, повреде себе или друге.
Волим да гледам бејзбол и приметио сам да само у овом спорту тренери носе дрес, баш као и играчи. У осталим спортовима они углавном носе „одела”, па ме занима зашто то није случај и овде?
НИКОЛА ВУЧЕВИЋ,
Петроварадин
Тренери у различитим спортовима (нарочито ако је реч о професионалним тимовима) све више воде рачуна да током утакмица изгледају елегантно, па тако често можемо да их видимо поред аут-линије у оделима, неретко и са краватама. Међутим, ова појава није узела маха и у бејзболу, америчком спорту распрострањеном и у Средњој Америци, као и у Јапану.
Обичај да тренер бејзбол екипе носи дрес као и играчи потиче из времена када је тренер био тек један играч (најчешће и капитен) који је са клупе водио саиграче. Како је постојала потреба да и он током меча уђе у игру, морао је да има дрес. Ова потреба је развојем и професионализацијом игре постајала све ређа, тренер није више био и играч, али је обичај ношења дреса опстао.
У америчком бејзболу се веома држи до прошлости и неписаних правила, па је можда и то објањење зашто су тренери наставили да носе играчке дресове, иако им није изричито забрањено да носе одело. Тако су чувени тренери у овом спорту, Американци Кони Мек (1862–1956) и Берт Шотон (1884–1962), носили одела током утакмица, али њихов пример нису следили и остали.