Кад сам био млађи, не сећам да је игде било да се купи чери парадајза, а сад га има на сваком кораку. Одакле се напрасно створио?
МИРКО,
Шабац
Чери парадајз није се баш напрасно створио. Познато је да парадајз потиче из Јужне Америке, тачније са Анда, али пре колонизације. Тај дивљи парадајз дошао је у ренесансну Европу сличнији черију него данашњем баштенском парадајзу. Поред тога што је био мали, био је и жут, те је назван златном јабуком. Мали парадајз није се навелико гајио све до краја осамдесетих година 20. века. Захваљујући планираном узгоју, добио је друштво другачијих величина и боја. Развили су се црвени, зелени, црни, савршено округли и дугуљасти плодови. А онда су у својој новооснованој држави Израелци почели у лабораторијама да развијају биљке које ће успевати на њиховом тлу.
После дванаест година мешања гена баштенског и дивљег парадајза добили су мали округли плод слађи од домаћег, доброг времена сазревања и дугог рока трајања. Потом су покушали да га пласирају као израелски изум. Можда би им и успело да се становници Санторинија нису побунили, објавивши како они имају свој мали црвени парадајз. (Иако је семе парадајза са овог острва на другој врсти тла рађало плодове стандардне величине.) Иако нису били једини узгајивачи ситног парадајза, израелска врста черија ипак је добила своје име – tomaccio, и потрошаче. Поред ове врсте черија, у салате су се убрзо уселили Super Sweet 100, Selke Biodynamic и други.
Недавно сам открио неке дедине књиге у подруму, али су повукле мирис, па ме занима да ли то некако може да се среди?
Бранислав,
Београд
За почетак, најважније је да добро осушите књигу, ако је била у додиру са влагом. Оставите је на сувом и по могућству топлом, осунчаном месту, неколико дана, и то отворену, да се листови не слепе. После тога, не би било лоше да се, са десетак страна размака, поспе сода-бикарбона или талк за бебе. Онда се књига затвори, стави у пластичну кесу, из које се истисне ваздух, па се кеса добро завеже. Све то се стави у још једну кесу, па и она у чвор, да остане што мање ваздуха. Онда се цео пакет негде одложи, и заборави неколико недеља, може и дуже. Најважније је стрпљење, кесе никако не отварајте раније! После тих силних недеља све се отпакује и истресе прах. Требало би да је и мирис ишчезао. Све ово важи у случају да се није појавила буђ. Ако јесте, то је већ много тежа мисија, можда и немогућа.
Због чега епизоде исте серије имају различите редитеље?
НЕНАД ЕРДЕЉИ,
Футог
Онај што га на енглеском зову director може да буде неко ко ће се бавити искључиво режијом, али и неко ко ће управљати целим снимањем. Кад се снимају серије, доследност радње зависи од овог другог. Њега, опет на енглеском, зову showrunner (у шпици је најчешће потписан као продуцент или творац серије). Пошто је он задужен за то да серија прати одређену причу, сви остали морају да поштују његова упутства, па није нужно да један човек режира баш сваку епизоду. Редитељи у овом случају треба да брину о томе да се глумци и директор фотографије уклопе у унапред одређен стандард. А како се епизоде обично снимају дан за даном, они не морају у једном дану да се баве препродукцијом, продукцијом и постпродукцијом. То што ће други редитељ преузети наредну епизоду претходном оставља времена да сутрадан седи са, рецимо, монтажером и ради на завршним фазама снимања. Таквим темпом све се сними за мање времена. Да не буде забуне, овако се ради у земљама где се масовно производе серије. Код нас је исти редитељ углавном задужен за све епизоде.
Недавно сам негде прочитао да су се на Листи светске баштине Унеска нашли и наши стећци. Можеш ли мало детаљније да ми кажеш о томе?
ЖИВКО КЕЧИЋ
Крчедин
Недавно је на 40. заседању Комитета за светско наслеђе, одржаном у Истанбулу, одлучено да стећци, средњовековни надгробни споменици из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије постану део Листе светске баштине Унеска. И то њих 28: двадесет у Босни и Херцеговини, два у Хрватској и по три у Црној Гори и Србији. Иначе, одраније сe на Листи светске баштине с простора Србије налази десет културно-историјских споменика. То су: Стари град Рас са Сопоћанима ( Петрова црква, манастир Ђурђеви Ступови, манастир Сопоћани и остаци средњовековног града Раса), манастир Студеница, археолошко налазиште Гамзиград – Ромулијана, те средњовековни споменици на Косову (манастир Грачаница, Богородица Љевишка, манастир Пећка патријаршија и манастир Високи Дечани).
У Србији су заштићени стећци, аутентичан облик надгробног обележја од друге половине 12. до краја 15. века, који се налазе у Мраморју у Перућцу, Мраморју у селу Растиште на територији општине Бајина Башта и Грчко гробље у селу Хрта у општини Пријепоље. Како каже Маја Ђорђевић, координатор израде такозваног номинационог досијеа у Републици Србији, из Републичког завода за заштиту споменика културе, осим ових места која су се нашла на поменутој Листи, постоји још приближно њих двеста на свим подручјима граничних општина Србије с Босном и Херцеговином и Црном Гором, као и на суседним поручјима западне и југозападне Србије, највише на територији доњег Подриња и средњег Полимља.
Драги „Забавниче”,
Почеле су Олимпијске игре у Рију па ме занима ко је најстарији такмичар који је освојио златну медаљу?
ПРВОСЛАВ,
Младеновац
Оскар Гомер Сван (1847–1927) био је шведски стрелац који је почетком 20. века три пута учествовао на олимпијским играма. Током наступа у Лондону 1908. године, затим у његовој завичајној Шведској 1912. и у белгијском Антверпену 1920. године, освојио је шест медаља: три златне, једну сребрну и две бронзане. У рубрику „најстарији освајач златне медаље на олимпијским играма” уписао се 1912. године, када је са 64 године био најбољи у дисциплини гађања покретне мете на 100 метара.
Поред овог достинућа, успео је да постане и најстарији учесник Игара у њиховој савременој историји. То му је пошло за руком 1920. године, када је представљао Шведску на такмичењу у белгијском Антверпену. И тада је, са 72 године, успео да освоји медаљу, овог пута сребрну, и тако постане најстарији спортиста који је икада освојио медаљу на олимпијади. Припремао се и за наредне Игре, у Паризу 1924. године. Међутим, разболео се и морао да одустане од такмичења.
Осим ових невероватних података, занимљиво је и да је на сваким играма наступао са својим сином Алфредом (1879–1931), такође запаженим шведским стрелцем.
Видео сам неку чудну направу за коју су ми рекли да се зове карбидна лампа, и да су је некад користили рудари. Да ли можеш да ми кажеш нешто о тој лампи?
МИРОСЛАВ ПРЕРАДОВИЋ,
Нови Београд
Карбидна лампа дуго је била део основне опреме рудара. У метално кућиште стављао се карбид преко кога се сипала вода. У додиру с водом ствара се гас, ацетилен. Гас излази кроз лулу са стране, а када се запали, гори и даје јаку белу светлост. Незгода је што, кад се једном запали, не може да се угаси, све док се карбид не потроши. Ваљало је пазити и на количину карбида и воде у унутрашњости, пошто је, ако се претера, лако долазило до експлозије. Данас се ове лампе ретко користе, мада их спелеолози воле, пошто дају светлост у свим смеровима, а успут и греју, што уме да буде корисно у хладним пећинама. Некада давно користиле су се и као осветљење на колима, а оне мање чак и на бициклима и аутомобилима.
Недавно сам прочитала вест о томе како се у дворишту неке аустралијске породице из Ипсвича урушила земља и отворила се јама пречника осам метара пуна воде. Како је то могуће?
НИНА из Новог Сада
Случај у Ипсвичу није усамљен пример. Терен који је потонуо у геологији је познат као вртача. Она је последица крашког процеса који се одвија под утицајем воде. Пластичније објашњено, под земљом се налазе површине пуне воде које је, у случају вртаче, земља затворила. То је процес сличан ономе када на плажи покушамо да направимо мост тако што ћемо руку затрпати песком, а онда је извући. Тако настаје мост-тунел који није превише отпоран на рушење. Као што рука држи песак, тако и вода задржава земљу да се не уруши. Међутим, кад из различитих разлога та вода испари или раствори подземне стене, на њиховом месту остаје ваздух. Тада се тло стропошта, а на површини остане удубљење. То што је вртача у Ипсвичу пуна воде значи само да под земљом није испарила сва вода, мада да је у њој било сасвим довољно ваздуха да тло над њом попусти и падне.
Управо нам је стигло писмо од Валентине Бранковић, запослене у Народној библиотеци Србије где ради каталошку обраду часописа и новина. Међу њима је, наравно, и „Политикин Забавник”, од првог броја, 28. фебруара 1939. године.
У писму нас, поред осталог, обавештава: „... Од скора сам почела да пишем текстове за сајт http:samoobrazovanje.rs, а како је тема сајта (само)образовање, тражила сам да напишем један текст и о Теби. Наравно, предлог је прихваћен! Било ми је задовољство да пишем о мом ’вечитом учитељу” кога и данас купујем од обавезно!!!
Заинтересовани читаоци целовит текст могу да нађу на поменутом сајту, уз додатак /politikin-zabavnik.
Истражујући историју „Забавника”, Валентина нас је подсетила и на један данас готово заборављен податак. Наиме, чувена шведска поп-група „АББА”, чије су песме овој скандинавској земљи донеле више прихода од продаје познате марке аутомобила „волво”, честитала је нашем листу Нову, 1978. годину, што смо и објавили у броју 1359, 30. децембра 1977. године, на нашој култној Хит страни.