Можете ли да напишете нешто о цркви Арача, о којој се код нас мало зна?
ДАНИЈЕЛА,
Сента
У банатској равници, између Новог Бечеја и Новог Милошева, у пољу међу кукурузима, налази се Арача, стара и помало и тајновита црква, односно остаци некадашње богомоље.
Ова грађевина романичког стила једна је од ретких те врсте у нашој земљи, а као споменик културе од изузетног значаја води се од 1990. године. Пре тога, 1948. године, стављена је под заштиту државе.
Не зна се тачно када ју је и ко подигао. Претпоставља се да је саграђена око 1230. године на месту још старије цркве. За време владавине Угарске, током које је подигнута, рушена је и пљачкана неколико пута, а обновљена је 1370. године, по наредби мађарске краљице Јелисавете Котроманић (1340–1387). Око 1417. дошла је у посед деспота Стефана Лазаревића (1377–1427), а касније је власник земље око цркве постао деспот Ђурађ Бранковић(1377–1456), који је посед поклонио једном мађарском племићу. Турци су је спалили 1551. године и од тада није обновљена.
Ову грађевину одликује, за наше крајеве, необична архитектура прожета раскошним материјалом и бројним украсима. Тајна је ко би овако здање, које подсећа на велике катедрале, сазидао усред равнице, у пустари, далеко од градова. Можда један од одговора може да буде податак да су недалеко одатле, на обалама Тисе, нађени остаци светилишта из предхришћанских времена, па је само место сматрано значајним још пре устоличења хришћанства. Можда су они који су градили Арачу били руковођени управо тиме...
Драги „Забавниче”,
Верујем да једино ти можеш тачно да ми одговориш на када је и коме издата прва казна за прекорачење брзине. Унапред хвала,
МИРКО А.,
Београд
Данас, кад се широм света дневно напише неколико стотина хиљада казни за различите саобраћајне прекршаје, ретко ко се сећа човека који је први морао да плати казну за несавесно понашање на путу.
Зна се пак да прва казна за прекорачење брзине чије је постојање остало забележено потиче с краја 19. века, тачније из 1896. године. На дан 26. јануара Волтер Арнолд из села Ист Пекам у грофовији Кент (данас југоисточни део Лондона) ухваћен је у прекорачању брзине. Он је свој ауто возио 13 километара на час, на путу где је највећа дозвољена брзина била 3.22 километара на сат. Полицајац који је уочио прекршај стигао је Валтера на свом бициклу (!) и наплатио му казну од једног шилинга (плус додатни трошкови).
Арнолдова „вртоглава” брзина друмовима грофовије Кент није га много коштала, а с обзиром на то да му је донела место у историји аутомобилизма, цена је била свакако занемарљива. О Арнолду се, осим овог прекрашаја, не зна готово ништа, а он је и данас најпознатија особа из Ист Пекама.
Волим кошарку, па ме занима ко је био први страни играч који је играо за неки клуб у нашој земљи?
ДУДА,
Београд
До распада СФР Југославије и нестанка њене кошаркаше лиге (по многима, најјаче у Европи током осамдесетих и почетком деведесетих година века за нама) правило је било да клубови могу да региструју страног играча само за утакмице у европским такмичењима. Како није било лако да се једна постава уиграва за домаће, а друга за међународне утакмице, тимови нису често доводили странце. Поред тога, постојао је велики број квалитетних домаћих играча.
Ипак, три америчка кошаркаша тада су играла за домаће клубове, а први је 1974. године дошао Американац Даглас Ричардс који је обукао дрес „Задра”. Он је за Задране играо шест месеци, а током учешћа у Купу шампиона имао је запажен учинак. Занимљиво је да је реч о белцу, с обзиром на то да нам из Америке углавном стижу тамнопути кошаркаши.
Већ идуће године у „Партизан” је стигао афроамерички центар Роберт Бач Тејлор (1951) који се није показао, а они који га се сећају памте га по фризури „Џими Хендрикс”. Баћа, како су га назвали „партизанаовци” играо је свега неколико утакмица за њих, а навијачи су спевали песму њему, Драгану Кићановићу и Дражену Далипагићу у част: „Кића, Праја, Баћа – ко све то плаћа?”. Како се годинама касније открило, Баћа уопште није играо за неке велике паре. Средином 1990. године у редове „Југопластике” (тада „ПОП 84”) дошао је крилни центар Ејви Лестер (1967), кога су љубитељи кошарке у Сплиту због висине прозвали „Анте Лустер”. „Анте” је био и најуспешнији странац у домаћој кошарци, пошто је са Сплићанима постао првак Европе 1991. године.
Одувек ме је занимало шта се деси с метком који се из пиштоља или пушке испали –увис?
Срдачан поздрав
МИЛОШ СТАНКОВИЋ,
Београд
Свако зна да метак који се испали у ваздух мора негде да падне. Невоља настаје када се неко нађе на путу метку у паду.
Кад се из пиштоља пуца у ваздух метак пада на раздаљини од два или три километра од места где је пуцано. Ако се пуца из пушке, онда зрно путује од 3,5 до четири километра. Најопаснији су меци који се испаљују под углом од 45 степени (мало изнад главе, па укосо), а ако се пуца под правим углом, метак који падне на земљу највероватније неће бити смртоносан.
Занимљиво је да је пре три године, на једном турниру у малом фудбалу у Сарајеву, залутали метак с оближње свадбе у главу погодио голмана Бошка Кртолицу. Не схвативши шта се догодило, он је, бранио целу утакмицу, примио један гол, а да има метак у глави утврило се кад је после утакмице отишао у болницу! Послали су га организатори турнира пошто се пожалио да га глава много боли.
Због чега људи мисле да је скупља ствар квалитетнија од оне која кошта мање (уколико говоримо о истој врсти робе, примера ради, о намештају)?
ПАВЛЕ,
Суботица
Појаву о којој говориш последњих деценија проучавала је и економија, а управо јој је ова наука и дала назив – „Чивас регал ефекат”.
„Чивас регал” је широм света позната врста вискија која се од 1801. године производи у шкотском граду Кит, у северном делу земље. У другој половини 20. века, како тврде поједини извори, „Чивас регалу” је опала продаја, а у седишту предузећа нису имали појма како би то могли да поправе. Одлучили су да удвоструче цену једне флаше, а да притом ништа не ураде с пићем! И трик им је успео – људи су почели више да купују управо ову врсту вискија, јер су се водили рачуницом „чим је скупљи, мора да је бољи”. Оно што је упалило њима, осамдесетих година прошлог века, покушала су још нека предузећа са својим производима.
Људи широм света имају навику да висину цене неког производа повезују са његовим квалитетом, тврде економисти. Дакле, по тој рачуници, што је производ скупљи, то је бољи.
„Чивас регал ефекат” ипак не може да прође баш сваки пут. Његова делотворност, показала су истраживања, већа је кад купац не зна много о производу који купује (на пример, о вискију или вину), док је у приликама кад је добро упознат с већином одлика неког производа, врло вероватно да ће се пре одлучити за квалитетнију, а не обавезно скупљу ствар.
Да ли је истина да су у Европи некада живели лавови?
МАКСИМ ЈОВАНОВИЋ,
Бајина Башта
Мада данас може да изгледа готово невероватно, лавови су некада заиста живели на Старом континенту. Постоје археолошки налази који потврђују да је подврста лавова позната поd латинским именом Panthera leo europaea насељавала просторе данашње Грчке, средишње Немачке, Азербејџана, Грузије и Јерменије. Претпоставља се да су „краљеви животиња” шетали и просторима Шпаније, Португала, јужне Француске, Италије, па чак и Балкана, навраћајући и у неке области данашње Србије.
Ово се није догађало само у праисторији, већ постоје писани трагови да су лавови били у шумама док су људи живели свој живот у градовима античке Грчке. Чувени историчар Херодот (484–425. г. п. н. е) и филозоф Аристотел (384–322. г. п. н. е) забележили су да је лавова у Грчкој још било у њихово време, а животиње су преживеле све до 100. године пре наше ере, када су их људи истребили. Сасвим убичајена појава лавови су били око 480. године пре наше ере, када је персијски војсковођа Ксеркс (519–486. г. п. н. е) у походу кроз античку Македонију налетео на неколико ових животиња.
Можда са данашње тачке гледишта време старе Грчке може да делује бајковито или идилично, али сигурно је да није било тако. Ако ни због чега другог, онда због тога што је, ако одете на излет ван града, могао да вас заскочи – лав!
Да ли је истина да Исланд нема сопствене оружане снаге, већ је одбрана земље поверена САД?
АНДРИЈА СРЗЕНТИЋ,
Београд
Исланд, острвска република у северном Атлантику, нема копнену војску. Према Светском индексу мира, скали која покушава да измери колико у којој држави влада мир, Исланд је убедљиво на првом месту на планети. Нема војску, нико га не напада, друштвено и политички је стабилан, криминал је готово занемарљив. Кад се све ово узме у обзир, оружане снаге му и нису потребне.
Тако није било током историје, пошто су Исланђани често имали оружане сукобе с Великом Британијом око територијалних вода. Британци су искористили метеж Другог светског рата и 10. маја 1940. године напали Исланд и покорили га без борбе. То и није било нарочито тешко, пошто су Исланђани имали мање од 100 војника. Иако је желео током рата да остане неутралан, Исланд је овим чином практично прешао на страну Савезника.
После Другог светског рата војне снаге САД сматрале су да треба да бране Исланд у случају напада Совјетског Савеза. Исланђани нису имали нарочиту жељу да стварају своју војску, па су с Американцима потписали споразум по којим бих их они чували до 2006. године. Кад је уговор истекао, америчке снаге су се повукле, а о безбедности државе данас брине Обалска стража Исланда, која у саставу има пет бродова, авион и хеликоптер и 200 људи. Одбрана ваздушног простора препуштена је војном савезу НАТО, чији је Исланд члан од оснивања савеза, 1949. године.
Драги „Забавниче”,
Можеш ли да напишеш нешто о угарском покушају освајања Босне у 13. веку, о коме се код нас мало зна?
ДУБРАВКО,
Београд
Године 1235. угарски краљ Коломан (1208–1241) покренуо је напад на Босну, под изговором да води крсташки рат против богумила, припадника хришћанског учења које је одбацивало црквену хијерархију, власт и насилно превођење у другу веру. Иза тога крила се намера угарског племства да освоји Босну, у то време моћну и напредну земљу. Заједно с војском, Угри су водили и доминиканске свештенике, са задатком да врате „невернике” у хришћанску веру, а оне који на то нису пристајали, осуђивали би на смрт спаљивањем.
Сукоб који је трајао до 1241. године водио се на простору данашње Босне, Славоније и Далмације, а Угри су током тих шест година откидали делове Босне, а доминиканци градили катедрале. Део по део Босне, под командом бана Матеја Нинослава (умро 1250), прелазио је у руке нападача, али прилике су се нагло промениле 1241. године, кад су се неочекивано појавили Татари! Ово монголско племе напало је Угарску с истока, па је краљ Коломан с војском морао да се повуче и тако обустави освајање Босне. Пошто је исте године Коломан погинуо у бици са Татарима, Угарска је наредних година одустала од нових напада на босанску државу. Тако може да се каже да су том приликом Монголи спасли Босанце.