Да ли је истина да су неке врсте алигатора способне да намаме свој плен?
ЈАНКО,
Неготин
Амерички алигатор (лат. Alligator mississippiensis) живи, како му и име вели, у Сједињеним Америчким Државама, тачније у оним јужним: Флориди, Мисисипију, Луизијани... Слови за веома опасну грабљивцу, пошто се храни другим животињама, а не преза ни да нападне људе. Поред меса, примећено је да припадници ове врсте воле и понеку воћку, најчешће је реч о плодовима дивљег грожђа.
Ипак, пре три године уочено је да су ове опасне грабљивице, често способне да и сатима у миру вребају плен, унапредиле начин лова. У доба године кад у америчким мочварама чапље свијају гнезда, амерички алигатори научили су да на главама сасвим мирно држе по неколико гранчица, главни материјал за чапљина гнезда. Кад птице угледају гранчицу, слете да је покупе, а алигатор креће у муњевит напад.
Углавном, алигатори су постали први рептили који су научили да користе неко оруђе (гранчице) да би постигли циљ (ухватили чапљу)! Донедавно се сматрало да су од животиња за тако нешто способни само мајмуни и вране. Тако од 2013. године (кад је ово први пут уочено) имамо доказ о занимљивом развоју рептила и њиховој употреби оруђа. Слично понашање забележено је и код индијских крокодила (лат. Crоcodylus palustris), који се користе сличним триком кад желе да ухвате неку птицу.
Занима ме зашто кажемо „(х)ало” кад се јављамо на телефон. Како је настао тај обичај?
Миленко, Неготин
Човек коме се приписује изум телефона, Александар Бел, надао се да ће људи корисити морнарски повик „ахој”, али та замисао никад није заживела. Да се јављамо са „(х)ало” (од енглеског поздрава hello) предложио је чувени научник Томас Алва Едисон (1847–1931). Међутим, он је у почетку телефон доживљавао као направу која ће се користити искључиво у пословним просторима.
„Мислим да нам неће ни требати звоно на телефону, јер ’(х)ало’ може да се чује и са раздаљине од десет метара”, написао је пријатељу, извесном Дејвиду, шефу телеграфске службе у Питсбургу. Према Едисоновој замисли, линија би била стално отворена, а кад би неко пожелео да телефонира са сарадником на другом крају собе викнуо би му „Хало!” уместо „Дигни слушалицу!”. Још неко време телефонске службе су се двоумиле између „(х)ало” и пословичног „Изволите?”, али је до почетка 20. века кратак поздрав свуда ушао у употребу.
Да ли је истина да је током историје било више покушаја да се забрани кафа?
МИЛИЦА СТЕФАНОВИЋ,
Нови Сад
Покушаја да се забрани пијење кафе у прошлости било је макар пет, а први се догодио у арапском граду Меки 1511. године. Тамошњи шеик плашио се да се групе мушкараца који су често и дуго испијали кафу у ствари припремају да га збаце са власти, па је донео указ којим је кафа штетна јер „подстиче радикалне замисли и доколичарење”.
Покушај да се кафа забрани у Еворпи у 16. веку кренуо је од католичког свештенства које је желело напитак да прогласи „сатанским”, али је све брзо пало у воду пошто је папа Климент Осми (1536–1605) пробао кафу и рекао да је одлична. Чак се и нашалио да би је требало крстити. Претпоставља се да су се кафетерије рашириле Европом управо због овакве (папске) изјаве. Много озбиљнији по овом питању био је Мурат Четврти (1612–1640), турски владар који је по доласку на власт 1623. године запретио озбиљним казнама за пијење кафе.
Кад је шведски краљ Густав Трећи (1746–1792) забранио кафу, наредио је да се она точи убицама у затвору и да морају да је пију док не умру. Наредио је и да испред њихових ћелија стоје лекари и воде рачун о томе колико је шоља кафе потребно да их докрајчи. Затвореници су се сладили, а лекари досађивали.
Последњи познат покушај забране кафе догодио се 1777. године у Пруској, кад је краљ Фридрих Велики (1712–1786) прогласио пиво „бољим од кафе” у нади да ће његови поданици, као и он, дан почињати доручком уз пиво, уместо уз кофеин.
Драги Забавниче,
Шта је то „неспавачка елита”?
ДАНИЦА,
Београд
Пре тачно пет година, у априлу 2011. године, научници су закључили да постоје људи који могу да живе без икаквих последица по здравље иако спавају само четири или пет сати током ноћи. Ова група названа је „неспавачка елита”, вероватно зато што су од ретких који имају ту привилегију да им, шта год да раде, треба много мање времена за одмор него другим људима.
На истраживању спроведеном на једној породици из Калифорније, утврђено је да мајка и кћи (које припадају овој „елити”) имају ретку мутацију гена hDEC2, коју други чланови породице нису имали. Њих две могле су да буду будне готово двадесет сати дневно, ураде многе ствари, а да се уопште нису осећале уморнима нити је такав ритам оставио трага на њима!
Од тада је покренуто више истраживања на ову тему с циљем да се открије да ли су за припадање „елити” заслужни само гени или се чланом ове групе може постати ако се неспавање вежба.
У сваком случају, процењује се да само једна до три особе од стотину могу да се сврстају у ову групу. Међу њеним познатим члановима највероватније су били италијански уметник и проналазач Леонардо да Винчи (1452–1519) и амерички научник и политичар Бенџамин Френклин (1706–1790), док су близу уласка били британски председници владе Винстон Черчил (1874–1965) и Маргарет Тачер (1925–2013). Двојац некадашњих британских премијера ипак не може да се сврста овде, јер је познато да су током дана знали да неко време одремају и тако надокнаде непроспавану ноћ.
Да ли је истина да је на олимпијским играма наступио пливач који пре тога никада није ни видео базен олимпијских размера?
МИЛОРАД Ч,
Београд
Занимљива прича пливача Ерика Мусамбанија Малонге (рођеног 1978. године) и његове колегинице Поле Бариле Болопе (1979) могла би да се сврста у нашу чувену рубрику „Веровали или не”!
Екваторијална Гвинеја, држава из средишњег дела Африке, добила је позив да своје пливаче пошаље на Олимпијске игре 2000. године, које су се одржавале у аустралијском граду Сиднеју. У мају те године на државном радију објављен је позив Олимпијског комитета Екваторијалне Гвинеје у коме се траже момци и девојке који ће као пливачи представљати ову земљу на Олимпијским играма. На оглас су се јавили већ поменути Ерик и Пола. Пошто је било само двоје заинтересованих, једини услов да би постали чланови олимпијске репрезентације био је да докажу како знају да пливају!
Провера се одржала у базену једног хотела у главном граду Малабоу. Обоје су прошли пробу, али је невоља била што у читавој земљи није било пливалишта олимпијских димензија (50 х 25 м). Двоје заљубљеника у пливање такав базен су први пут видели када су дошли у Сиднеј.
Ериков и Полин резултат био је, очекивано, најслабији на Играма, али њих двоје дали су све од себе напорно вежбајући неколико месеци пред почетак такмичења. У том раду водила их је чувена олимпијска мисао која каже да није важно победити, већ учествовати.
Ко је најмлађи добитник Нобелове награде?
СВЕТЛАНА, Крагујевац
То је Малала Јусуфзаи, пакистанска ученица и борац за права жена, која је 2014, са 17 година, добила Нобелову награду за мир. Пре ње је скоро цео век рекорд држао енглески физичар сер Вилијам Лоренс Браг (1890–1971). Он је 1915. године поделио Нобелову награду с оцем Хенријем (1862–1942), а добили су је за „заслуге у анализи грађе кристала помоћу икс-зрака”. Имао је 25 година.
Одакле потиче израз „лабудова песма”?
ЛАБУД ЛАЗАРЕВИЋ,
Младеновац
Израз „лабудова песма” користи се у многим културама за последње достигнуће или неку значајну ствар коју уради нека особа пре него што умре или заврши професионалну каријеру. Ова синтагма води порекло још из времена античке Грчке, а у радовима ондашњих писаца и филозофа усталила се у трећем веку пре нове ере.
У грчкој митологији лабуд се повезује са Аполоном, богом музике, поезије и, уопште, уметности. Због тога се лабуд сматрао оличењем склада и лепоте, а због способности да се оглашава, Грци су му приписали и песму. Платон је забележио да Сократове речи да „лабудови певају у младости, али не тако лепо као пред смрт”. Аристотел је пак у „Историји животиња” записао да су лабудови „музикални и да запевају како им се приближава смрт”.
Ипак, врста лабудова најраспрострањенија у Европи, црвенокљуни лабуд (лат. Cygnus olor), не испушта никакав звук на самрти, па је донекле збуњујуће одакле старим Грцима сазнање о лабудовима који певају пред крај живота. Ипак, ову недоумицу можда може да реши податак да је једна врста ових птица, жутокљуни лабуд (лат. Cygnus cygnus), испушта различите звуке пре него што му плућа откажу и умре. Можда су Сократ, Аристотел и друштво налетели управо на оваквог лабуда и ту добили надахнуће за чувени израз...
На часовима информатике учили смо о будућности технологије. Пошто је у неким фабрикама све роботизовано и технологија све више напредује, да ли то значи да ће се број незапослених повећавати и шта би то изазвало у свету?
НИКОЛА МЛАДЕНОВИЋ,
Ниш
За губитак посла проузорокован напретком технологије у енглеском језику постоји израз „technological unemployment”. На српски би ова појава можда могла да се преведе као незапосленост због технологије. Мада можда делује као да је ово брига новијег датума, познато је да се страхови од тога да ће људи изгубити послове због машина јављају још од времена старе Грчке.
Страхови и бриге о томе да ће радна места попунити машине, а људи постати ''технолошки вишак” увек су се појачавали после великих економских промена. Тако се у новијој историји први пут озбиљније о овоме причало током Индустријске револуције, средином 18. века у Енглеској. Тада је парна машина почела да замењује људску радну снагу.
Данас више нема спора да напредак технологије узрокује губитак радних места радника који махом обављају физичке послове. Што се тиче тога каква нас будућност чека у погледу робота на радном месту, научници су се поделили у два табора. „Оптимисти” верују да напредак технологије води ка губитку неких радних места, али да нема бојазни на дуже стазе. „Песимисти” тврде да ћемо (у даљој будућности) сви, мало-помало, изгубити своје послове, које ће преузети машине.