Можете ли да напишете нешто више о појави која се зове „екстремно пеглање”?
ДАВОР,
Суботица
Последњих деценија у свету се појављује све више необичних спортова, а многи од њих добијају ознаку „екстремни”. Овај придев описује спорт који на неки начин није безбедан, најчешће зато што подразумева да такмичари нису на терену или у дворани, већ у окружењу које може да буде опасно. Велика надморска висина, немирна вода и оштре планинске литице само су неке од „чари” ових спортова.
Стога не треба да чуди кад се појави нешто што се зове екстремно пеглање. Овај „спорт” подразумева да са собом понесете пеглу, даску за пеглање, нађете избочину на стрмој планинској литици или неко друго опасно место на коме наместите даску и опеглате неки комад одеће. Замисао о овој „лудости” родила се у глави Фила Шоа, из енглеског града Лестера. Он је једног дана 1997. године схватио да би после радног времена било лепо да се пење по стенама, али је морао да опегла одећу за сутрашњи радни дан. Решио је да уради и једно и друго и тако је настао овај необичан назовиспорт, за који чак и познаваоци не могу да тврде да ли је заиста спорт, пошто не подразумева такмичење с другом особом.
Од тада се пеглање на опасним местима упражњава у САД, Холандији, Немачкој Аустралији, Јужноафричкој Републици, на Новом Зеланду... Заљубљеници кажу да „екстремно пеглање спаја узбуђење и задовољство због лепо опеглане кошуље”.
НОВИ СТРИП
Чуо сам да се у Италији појавио нови стрип „Морган Лост”, па бих волео да знам нешто више о томе. Да ли га неко издаје и код нас?
Милош,
Београд
Крајем октобра прошле године представљен је нови стрип-јунак, у издању „Серђо Бонели едиторе”. Главни јунак Морган Лост чедо је аутора Клаудија Кјаверотија, који се прославио серијалом „Дилан Дог”. Овде је направио један нови свет, из педесетих година 20. века. Свет у коме није било Другог светског рата, јер је чувена глумица Марлен Дитрих убила Адолфа Хитлера. Уследио је огроман напредак у технологији, од мобилних телефона до нуклеарних електрана. Следствено томе, свет је, због климатских промена, окован у вечну ноћ. У том и таквом свету, у граду Новом Хелиополису, надахнутом гласовитим филмским редитељем Фрицом Лангом и староегипатском митологијом, делује Морган Лост, ловац на серијске убице. Прогоњен од духова свих зликоваца којима је дошао главе, он је далтониста, па свет види у сивој и црвеној боји. Зато је и цео стрип у тим нијансама, из његове визуре.
За кратко време, свега неколико месеци, серијал је постао један од најпродаванијих у Италији, земљи у којој то уопште није лак подухват, ако се узме у обзир вишедеценијска традиција Текса Вилера и осталих Бонелијевих јунака.
За наше крајеве издавач је београдска „Форма Б”, која не касни много за италијанским издањима. До сада је изашло пет епизода...
ШАКА, КУГЛИЦА И КУТИЈА
Чуо сам за израз „ћорава кутија” па ме занима шта значи?
Душан Милеуснић,
Краљево
Почев од 1944. године, па све до средине педесетих, на изборима у ФНРЈ коришћено је гласање помоћу куглица због високог процента неписмених. Гласач би се идентификовао, а затим је добијао гумену куглицу са државним грбом. Потом би стиснуту шаку, у којој је била куглица, редом стављао у кутије кандидата или партија. За неопредељене је постојала она „ћорава”. На крају би комисији показао отворену празну шаку као доказ да је гласао. Кутије су биле тако направљене да је рука могла да се завуче до изнад лакта, а да не додирне дно. Тако је спречавано да неко покупи куглице и стави их у другу кутију. Притом, и само дно је то онемогућавало, ако би се десило да неко има подугачке руке. На крају би се збрајале куглице .
Молим за објашњење ко је абаџија?
МИРОСЛАВ КОВАЧЕВИЋ,
Апатин
Абаџија је човек који се бави абаџијским занатом, а то занимање било је распрострањено у време наших дека и бака. Абаџија је кројач који шије одела од абе, грубе тканине која су се некада носила углавном на селу, па би други назив за абаџију могао да буде и сеоски кројач. За разлику од њега, градска одела шио је занатлија који се звао терзија.
Реч абаџија је турцизам који се одомаћио у српском језику. Потиче од речи аба, која означава грубу тканину и творбеног наставка -џија, помоћу кога су се у нашем језику означавала занимања (на пример, сајџија, казанџија, кафеџија). Абаџије су данас реткост. Познато је да у Новом Пазару и даље то ради Слобо Вукотић (84) који, упркос старости, и даље сваки дан шије одела од грубе тканине. Сада су абаџије малобројне и вероватно се са сетом сећају времена када су одлазили кући на ручак који је спремила абаџика (његова жена). После тога би се враћао у абаџилук (своју радњу) и настављао да шије абаџинком, великом иглом помоћу које су се израђивала сеоска одела.
Да ли се за различите врсте јела користе различити кинески штапићи или су сви исти?
Љубица, Шабац
Штапићи се не користе само у Кини, већ и у Јапану, Вијетнаму, Северној и Јужној Кореји, па и Тајланду. Ни у једној од тих земаља не постоји обичај да људи мењају штапиће у зависности од тога шта једу, али се користе кашиком уколико је неко јело сувише незгодно за хватање штапићима. Међутим, то не значи да су сви штапићи исти. У Кини су дугачки 27 центиметара, могу да имају туп или оштар врх и праве се од дрвета или пластике. Јапански штапићи готово увек су дрвени и имају 23 центиметра, а могу да буду и краћи уколико их користе жене и деца. Корејски штапићи су пљоснати, троугласти и метални и често имају изрезбарену дршку. Вијетнамски су слични кинеским, дугачки су и направљени од лакираног бамбуса. У свим овим земљама за кување и служење хране користе се посебни, већи штапићи.
УМЕТНОСТ СА МЕСЕЦА
Да ли је тачно да је на Месец постављена једна скулптура?
МИЛА,
Шабац
Већ 45 година на површини Месеца лежи „Пали астронаут”. Висок је 8,5 центиметара и направљен је од алуминијума. Поред њега стоји плакета са именима 14 космонаута који су живот изгубили током свемирских истраживања.
Првог дана августа 1971. године космонаут Дејвид Скот (рођен 1932. године) ставио је ову малу статуу на Месечеву површину и поред ње поставио и поменуту плакету. Скот је био део америчке свемирске мисије „Аполо 15”, чији су се чланови спустили на Месец 30. јула исте године.
Пре него што је кренуо на уздбудљиво путовање, Скот је на једној забави упознао белгијског сликара Паула ван Хујдонка (1925). Обојица су желели уметничко дело које би било постављено на Месец, али њихове намере биле су потпуно друкчије. Макар обојица тако тврде.
Скот је желео нешто што ће указати на све људе који су изгубили живот у неком свемирском програму, док је Ван Хујдонк хтео да његово дело представља читаво човечанство. Поред тога, било је још несугласица. Вајар је направио још 950 фигура које је желео да прода. Америчка свемирска организација „Наса” извршила је велики притисак на њега и Белгијанац је на крају одустао од своје намере...
Упркос свим несугласицама и нејасним појединостима, мали „Пали астронаут” је једино познато уметничко дело ван наше планете.
ПРЕДСЕДНИК И ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК
Да ли је икада постојала особа која је била председник две различите државе?
БОРИС,
Београд
Старији читаоци можда ће се сетити човека по имену Кваме Нкрумах (1909–1972). Он је средином 20. века често знао да наврати у Београд у својству председника Гане. Та држава из западне Африке била је чланица Покрета несврстаних, коме је припадала и некадашња Југославија.
Почетком марта 1957. године Гана је прогласила независност од Британског краљевства и постала је самостална држава. Нкрумах је постао председник владе Гане и на том месту је остао три године. Првог дана јула 1960. године постао је председник своје земље.
Током наредних шест година Нкрумах је управљао Ганом и успут гајио јаке везе са комунистичким државама. Док је био у посети Северном Вијетнаму током фебруара 1966. године, у Гани је изведен војни удар којим је руководио Нкрумахов противник Емануел Кваси Котока (1926–1967). Дотадашњи вођа морао је да одступи и више се није враћао у земљу.
Отишао је у изганство у оближњу Гвинеју, где га је тамошњи председник Ахмед Секу Туре (1922–1984) прогласио почасним председником државе. Кваме Нкрумах је на другом председничком месту остао све до смрти 1972. године.
ЏЕЈМС БОНД БЕЗ КОСЕДа ли је истина да је чувени глумац Шон Конери у филмовима носио перику?
МИЛОРАД,
Прњавор
Сер Томас Шон Конери (1930), како му гласи титула и пуно име, шкотски је глумац познат као први филмски Џејмс Бонд. Поред улоге која га је прославила, глумио је и у многим другим филмским остварењима као што су „Лов на Црвени октобар”, „Име руже”, „Убиство у Оријент-експресу”, „Лига изузетних џентлмена”, „Индијана Џонс и последњи крсташки поход”.
Мање је познато да је Конери, у време док је био Џејмс Бонд, носио тупе! Током снимања седам филмова о тајном агенту, чувени глумац носио је вештачке власи на глави. Разлог је једноставан – почео је да губи косу већ у 21. години. Успео је да добије улогу најпознатијег агента на планети, али су продуценти схватили да не иде да Џејмс Бонд буде ћелав. Зато је Конери у филмовима о Бонду од 1962. до 1971. године, као и у остварењу из 1983. године „Никад не реци никад”, морао да покрије део главе.
Недостатак косе Конерија није спречио да постане један од најпривлачнијих глумаца на планети. Његови земљаци описивали су га као „највећег живог Шкота” и „највеће живо шкотско благо”.
КЕНГУРИ ИЗ ПРАГА
Недавно сам био у Прагу и испред једног стадиона видео грб фудбалског клуба који у средини има нацртаног кенгура! Откуд кенгур у Чешкој Републици?
МИЛАН МИЛАНОВИЋ,
Београд
У прашкој четврти Вршовице налази се стадион „Доличек”, на коме игра фудбалски клуб „Бохемијанс 1905”. Екипа која носи зелено-беле дресове на свом грбу има кенгура, животињу која у Прагу и целој Чешкој може да се види само у зоолошком врту. Необичан становник доселио се у грб „Бохемијанса 1905” још 1927. године. Тада су два познатија прашка клуба, „Славија” и „Викторија Жишков”, одбила позив из Аустралије да отпутују у ту далеку земљу и одграју неколико пријатељских утакмица. „Бохемијанс” је одлучио да се упусти у пустоловину и путовање дуг пет месеци. Током боравка на најмањем континенту прашки фудбалери одиграли су 17 утакмица, свратили и до Сри Ланке, где су играли против тима британске војске. Турнеја је била успешна не само резултатски, него и политички. Већина људи из Аустралије тада је први пут чула за (н)ову европску републику – Чехословачку.
На одласку, један од званичника аустралијске државе Квинсленд поклонио је фудбалерима два млада кенгура са жељом да их предају председнику Чехословачке Томашу Масарику (1850–1937). Фудбалери су поклон уручили, а он је кенгуре проследио у зоолошки врт. Клуб од тада има грб који користи и данас, као и надимак „кенгури” .
У последње време сви помињу неке хипстере, а мени никако није јасно шта је то. Једни кажу да они прате одређену моду, други да имају посебан начин живота, трећи да хипстера има само у Америци... Да ли би „Забавник” могао да ми објасни како да препознам хипстера?
ЗДРАВКО, Чачак
Израз „хипстер” није тако свеж као што мислимо. Скован је у САД још четрдесетих година прошлог века, а односио се на младе људе који прате савремену џез сцену. Придев „хип” означава нешто што је модерно, у тренду, а провобитни „хипстер” био је неко ко слуша најновију музику, облачи се по последњој моди, посећује најбоље џез клубове, користи посебан жаргон... Реч је привремено пала у заборав, да би последњих година почела поново да се користи, али у готово супротном значењу. Данашњи хипстер воли ретро-моду (старе наочаре, шешире, кравате, ешарпе, велике слушалице, кариране кошуље, излизане фармерке), вози бицикл, носи браду и бркове и презире главне токове културе. Допадају му се независни филмови, музика која није на топ-листама, уметнички перформанси, необична јела, путовања странпутицом... Другим речима, све што није извикано и модерно хипстеру је занимљиво и забавно, осим технологије, будући да већина њих има паметне телефоне и користи друштвене мреже. Таквих особа нема само у САД, већ у градовима широм света, поготово у велеградима у којима се мешају различити културни утицаји. Још један очигледан знак распознавања хипстера јесте тај што никад неће признати да је хипстер. За њега је то увредљиво, као да си му налепио етикету, а хипстери се диче тиме да су другачији од осталих.
Одакле потиче веровање да децу доносе роде?
МИЛАНА ПАВЛОВИЋ,
Рума
Роде су птице из породице Ciconiidae, а већина је за њих сазнала још у раном детињству. Ове птице биле су предмет најчешћег одговора на питање: одакле долазе бебе? Уколико смо имали ову недоумицу, добијали смо одговор: доносе их роде. После тога, све нам је било јасно.
Претпоставља се да је прича о родама које доносе децу потекла из средњовековне Немачке. Роде су селице, па су у јесен напуштале немачке крајеве и одлазиле на југ. Враћале су се у пролеће, током марта и априла. Бебе које се роде у марту или априлу вероватно су зачете негде средином претходне године, у јуну или близу тог месеца.
У то време бракови су се често склапали око 21. јуна, који је на северној Земљиној полулопти најдужи дан у години. За овај дан су, још од давних времена, везане различите прославе, као и венчања. Кад би супружници обавили брачне дужности, остајало им је да чекају девет месеци на долазак наследника или наследнице. Рођење великог броја деце у то време поклапало се с повратком рода и тако је, највероватније, почела прича о бебама које доносе ове птице.
Чувени дански писац Ханс Кристијан Андерсен (1805–1875) у својим бајкама помиње децу коју доносе роде. Његово дело помогло је да се ова прича за децу прошири светом.