Да ли се слонови заиста плаше мишева?
ДРАГАН ДРАГИН,
Сомбор
Одговор може да буде и да и не, а најтачније би било рећи да све зависи од (не)прилике. Оглед који је још давне 1939. године спроведен у једном америчком зоолошком врту показао је да слонови не обраћају пажњу на мишеве. Када су испитивачи пустили ове животињице близу слонова, они нису реаговали, чак ни када би се неки од мишева, слично као у цртаним филмовима, попео слону на сурлу! Слични налази добијени су и у истраживању из 2006. године. Ипак, у старијем огледу, слонови би се препали када би мишеви правили буку, на пример, кад би се сакрили испод парчета папира и почели да се мрдају.
Ова појава може да се објасни тиме што слонови имају прилично слаб вид, па може да их уплаши када нешто мало великом брзином прође поред њих. У Индији је забележно да су слонови знали да се дају у бег кад би поред њих протрчао мали пас. Због не тако доброг вида, често се ослањају на слух, па зато могу да их уплаше различити звукови.
Мада се слонови не плаше (много) мишева, афричка врста ових сисара страховито зазире од пчела. На Црном континенту слонови имају чак обичај да посебном риком упозоравају сабраћу на опасност од разјарених инсеката.
Не верујем да вампири заиста постоје, али ме помисао на њих плаши. Да ли постоји неки сигуран начин да се утврди постоје ли заиста или не?
НЕДЕЉКО СТОЈАНОВИЋ,
Кула
Вампири, страшна митска бића, чије име потиче из српског језика, постоје у предањима готово свих континената (изузетак су Аустралија и Анктартик). Главна одлика им је то што се хране тако што уједу своју жртву (другог човека) и исисају му крв. Мада постоје различите приче о томе како настају вампири, најпознатија и најраспрострањенија је (чини се) она која каже да вампир постаје свако кога је ујео други вампир.
Уколико пођемо од те претпоставке, лако је показати да вампири сигурно не постоје, нити да су икада постојали. Уколико би постојао један, први вампир, дакле родоначелник „покрета”, он би морао нешто да једе, макар и само једном дневно. Уколико би то учинио, дакле нахранио се крвљу неке друге особе (која у тренутку уједа није вампир) и тако и њу претворио у свог „саборца”, лако можемо да израчунамо да би се за отприлике месец дана читаво човечанство „повампирило”. Изузетак би били они који би се на време дохватили белог лука или глоговог коца...
Шалу на страну, али стварно нема бојазни да вампири постоје.
Која је особа провела највише времена у свемиру?
МАТИЈА Б,
Ваљево
Победник у овој категорији је Сергеј Константинович Крикаљев (1958), руски космонаут и инжењер. Он је изван граница наше планете провео 803 дана, 9 сати и 39 минута, дакле нешто више од две године!
Крикаљев, родом из Санкт Петербурга, дипломирао је 1981. године, а седам година после дипломе већ се винуо у свемир. Крајем новембра 1988. године полетео је у склопу мисије „Сојуз ТМ-7”, а последњи пут је ван граница Земљине орбите отишао 14. априла 2005. године и, потом у, заслужену космонаутску пензију. Данас је потпредседник једног руског предузећа за свемирску технологију.
Одликован је великим бројем совјетских и руских ордена, једним француским, а добио је и две америчке медаље. Занимљиво је да је Сергеј био у свемиру и 26. децембра 1991, на дан када се распао Совјетски Савез.
Током свемирских подухвата, овај космонаут–рекордер знао је да прекрати слободно време хобијем. Пошто је радио-аматер, Крикаљев је редовно знао да успостави везу из свемира и разговара с колегама на Земљи. Највише са дамом по имену Маргарет Јаквинто, Американком, заљубљеницом у радио-таласе.
Током преноса утакмица често видим како се чланови неке од екипа загрле и бодре пред почетак меча. Да ли можете да ми кажете који тим је први почео с тим?
МИЛОВАН,
Власотинце
Појава да се играчи окупе у тимски загрљај пред почетак утакмице толико је узела маха да су данас изузетак екипе које то не ураде! Можда због тога може да се учини да је ова појава новијег датума, али истина је да она потиче још с краја 19. века.
У последњој деценији тог столећа, тим америчког фудбала са колеџа Галадет у Вашингтону први пут се окупио у круг на игралишту. Међутим, њихова жеља није била да бодре једни друге, већ да противничка екипа не види какву тактику спремају. Разлог зашто нису могли то да кажу тихо био је тај што су сви били – глувонеми.
У САД, Галадет важи за чувену образовну установу коју похађају особе са сметњама у говору и слуху. Када је капитен њиховог тима у америчком фудбалу Пол Хабард одлучио да окупи саиграче, учинио је то зато што је стрепео да ће други тим моћи да види њихове руке и из тога схвати шта припремају. А онда би читав труд са тренинга био узалуд...
Екипе са Галадета данас више не крију када се договарају пошто противнички играчи не знају знаковни језик. Загрле се само кад желе једни друге да ободре.
Како то да мед не може да се поквари?
ЈЕЛЕНА,
Београд
За мед слободно можемо рећи да је – чудо природе. Ова посластица једна је од најслађих и најздравијих које можемо да добијемо природним путем. А шта све тек може да се добије од ње, посебна је прича.
Британски хемичар Енди Брунинг објашњава да разлог зашто мед не може да се поквари ваља тражити у његовој структури. Пре свега, то је намирница с малим процентом влажности, као и значајном количином одређених киселина, које се образују у додиру нектара и ензима које стварају пчеле док у кошницама раде свој посао.
Мед настаје из цветног нектара који пчеле скупљају и који, док је свеж, има велику количину воде у себи. Вода нестаје из нектара кроз два одвојена поступка које пчеле спроводе, укупног трајања од једног до три дана. Кад се то заврши, нектар је без велике количине воде коју је до тада имао и мед полако добија свој препознатљив облик. Истовремено се стварају већ поменуте киселине, које омогућавају меду готово неограничен рок трајања.
Како је Јеринин град код Ваљева добио назив?
АЛЕКСАНДРА СПИРИДОНОВИЋ,
Шабац
У селу Бранговић, пет километара јужно од Ваљева, на обронцима брда Браниг, налази се утврђење из четвртог века, познато и као Јеринин град. Ову тврђаву месно становништво назива и Бежане, пошто се некада народ овде скривао (бежао) од Турака.
Град у коме су, између осталог, нађени остаци некадашње цркве, а у њој камено седиште које говори о томе да је у њој повремено боравио и неки епископ, законом је заштићен као споменик културе од великог значаја. О пореклу његовог народног имена, Јеринин град, постоје две теорије.
Прва каже да је назив добио тако што су Словени, који су овде дошли негде у шестом веку, затекли град који је припадао Источном римском царству, тада под јаким грчким (или хеленским утицајем). Како је назив који су Словени користили за Византинце био Јелини, одатле је потекао и назив Јелински град. Друга прича има примесе легенде, по којој је Јерина заправо била вила осуђена на вечно тумарање овим местом. Народно предање овде се ослања на стварну личност, Ирену Кантакузин (1400–1457), супругу деспота Ђурђа Бранковића (1377–1456), познату као Проклета Јерина. Ова трагична личност из наше историје, којој је народно предање доделило многа злодела која она, вероватно, никад није починила, везује се за оснивање многих градова на подручју средњовековне Србије, па се тако Јеринини градови могу наћи и код Краљева, Пећи, Пријепоља, Јагодине, Трстеника, Прибоја...
Кад говоримо о томе да ли је неко више отворена или затворена особа (екстровертан или интровертан), да ли можемо да причамо само о те две категорије? Постоји ли још нека група људи?
ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ,
Нови Сад
Психолошку теорију о људском понашању које је више окренуто догађајима у спољашњем (екстроверзија) односно онима у унутрашњем свету (интроверзија), први је изнео Карл Густав Јунг (1875–1961), швајцарски психијатар, оснивач правца познатог као аналитичка или комплексна психологија.
По овој теорији, екстровертна особа већу пажњи поклања догађајима у спољашњем свету, на уштрб оних у унутрашњој, душевној стварности. На другој страни налазе се интровертне особе које више пажње посвећују ономе што се догађа у њима самима, а на штету догађаја у спољњем свету и међуљудских односа.
Између ове две супртоности, приметио је Јунг, а савремена истраживања потврдила, постоји још један тип особа, назван амбиверти. Реч је о људима који се налазе у средини између два психолошка „пола”, а имају и екстровертне и интровертне особине. Реч је о особама које се у доброј мери пријатно осећају међу другим људима и у општењу с њима, али уживају и у тренуцима када су сами, далеко од гужве и друштвених догађања.
Чуо сам да камиле могу да планирају освету, односно да сачекају повољан тренутак да узврате ударац. Да ли је ово тачно?
ЖИВОЈИН П,
Ужице
Камиле су, на много начина, заиста посебна бића. Мада важе за тврдоглаве животиње које је веома тешко дресирати, могу да имају и особине које бисмо, „на прву лопту”, пре приписали људима него животињама.
Тако, на пример, камиле доста добро памте како се нека особа, било да је у питању њихов власник или неко други, понаша према њима. Уколико је окрутан и груб, камила, наизглед мирна и незаинтересована, запамтиће човеку такво понашање. Извесно време ће се правити као да се ништа није догодило, али чим се укаже прва прилика, узвратиће грубост! На физички напад одговориће истом мером и то пошто је проценила да је прави тренутак. Дакле, хладно сервирана освета, у стилу чувеног филма „Кум”!
Ипак, постоји и друга страна камила, као бића веома привржених власницима. Тако постоје примери да су ове животиње знале да посећују газде чак и док спавају, само да их оњуше, да би се увериле да је све с њима у реду.
Једна од занимљивости везаних за ове животиње јесте да њихово млеко има више масти, више беланчевина, као и три пута више витамина Це од крављег млека.