Шта неко треба да уради да би се уписао у „Гинисову књигу рекорда”? Ако, рецимо, могу да поједем највише виршли за један минут, али нико досад није то мерио, да ли и даље могу да се пријавим? Шта ако могу да оборим постојећи рекорд? Како то да докажем?
АЛЕКСА, Ниш
Истина је да се у „Гинисову књигу” уписују свакакви шашави рекорди. Славиша Пајкић познатији као Биба Струја уписан је двапут. Једном зато што је издржао напон од 220 волти, а други пут зато што је, пропустивши струју кроз тело, воду загрејао на 97 степени Целзијуса. А Никола Кулезић, фризер из Шапца, прославио се као творац најдужег уметка за косу, дугачког 820 метара. Ако и ви имате неку невероватну вештину, зашто се не бисте уписали у „Гинисову књигу рекорда”?
Пријава за постављање нових или обарање постојећих рекорда подноси се преко сајта. Ако сте смислили неки нови рекорд, то не би смело да буде нешто незаконито, опасно по живот или окрутно према животињама. Не можете да запустите овцу и изложите је неподношљивој врућини, само како би јој израсло највеће руно на свету. Рекорд треба да буде такав да може да се обори (рецимо, 30.000 трбушњака за један дан као што је урадио Јовица Спајић), а што је занимљивији, то је већа могућност да вас узму у обзир.
Будући да годишње 50.000 људи покуша да обори неки Гинисов рекорд, обично је потребно више недеља да вам одговоре на пријаву и пошаљу даља упутства. Постоји могућност да за одређену новчану надокнаду убрзате поступак, а у том случају ће вам одговорити за три радна дана. Тек кад се успешно пријавите, треба да се баците на обарање рекорда. Да би вам издали потврду, морате да доставите чврсте доказе о свом подвигу као што су видео-снимци, фотографије и оверене изјаве сведока. Све иде много брже ако обарању рекорда присуствује и обучен „Гинисов” судија, али морате бити спремни да платите његов хонорар. Судије долазе бесплатно само кад проверају најзначајније рекорда, као што су најстарији или највиши човек на свету. Ако сами обезбеђујете доказе, будите спремни да чекате месецима пре него што стручњаци установе да ли сте се држали правила и заслужили да вас прогласе рекордером. Уколико све прође по плану, добићете оверен „Гинисов” сертификат, али ни то не значи да ће ваше име бити овековечено у штампаном издању. О томе одлучује уредник.
Да ли је истина да се Венера окреће „на другу страну”?
НЕНАД ДРАГОЈЕВИЋ,
Чачак
Венера је по много чему занимљива планета нашег система, почев од тога што је њен дан дужи од године. Наиме, да би се окренула око своје осе потребно јој је 243 земаљска дана, а да би направила цео круг око Сунца „само” 224 дана. Излазак Сунца је на западу, а залазак на истоку, дакле – да, она се окреће у правцу супротном од свих осталих планета! Зашто је то тако научници ни данас не знају. Једна од претпоставки гласи да се она заправо окреће у истом правцу као и остале планете, али се временом њена оса заротирала за 180°. Према једној старијој претпоставци, некада се окретала „правилно”, али се временом, под утицајем гравитације Сунца и осталих планета успорила, док није стала, а затим наставила да се окреће у супротном смеру. Ако је ово случај, иста ствар ће се десити још једном.
Цењени „Забавниче”,
Познато ми је да је Хичкок снмио две верзије филма „Човек који је сувише знао”, британску 1934. и америчку 1956. године. Занима ме да ли има још редитеља који су двапут снимили исти филм.
РАТКО из Сремске Митровице
''Десет заповести'' Сесил де Мил снимио је два пута:1923. (горе) и 1956. године (доле)
Неретко се дешава да успешан филм који није с енглеског говорног подручја добије холивудску верзију, а катакад се за такав подухват унајми и исти редитељ. Можда сте чули за „Опасност у Бангкоку”, акциони филм из 2008. године о глувонемом плаћеном убици кога глуми Николас Кејџ. Мало ко зна да су браћа Пенг, угледни хонконшки редитељи који потписују ово остварење, девет година раније снимили исти филм, али с тајландским глумцима.
Слично искуство имао је и Аустријанац Михаел Ханеке, који је 1997. године снимио трилер под називом „Смешне игре”, а десет година касније отишао у Холивуд и са другим глумцима, пресликавајући кадар по кадар, направио нову верзију на енглеском. И редитељ Џорџ Слаузер у својој филмографији има две верзије филма „Нестајање”, једну холандску из 1988. и једну америчку из 1993. године.
Неки редитељи уопште нису мењали адресу како би двапут урадили исти филм. Биоскопски хит „Врелина” из 1995. године у режији Мајкла Мана заправо је римејк његовог остварења „LA Takedown” насталог осам година раније. Френк Капра је по истом сценарију снимио две комедије о уличној продавачици јабука која се претвара да је отмена госпођа. У „Дами на један дан” насталој 1933, главну улогу тумачи Меј Робинсон, а у „Шеширу пуном чуда” из 1961. године тај задатак поверен је холивудској диви Бет Дејвис.
Осим Хичкока, најпознатији редитељ који је прерадио самог себе јесте Сесил Б. де Мил, који је снимио две верзије историјског спектакла „Десет заповести”. Разлози за овакав подухват сасвим су оправдани. Први покушај из 1923. био је неми филм, који није могао да дочара све што је редитељ хтео да прикаже. У међувремену је технологија знатно узнапредовала, па је 1956. године снимљена верзија у боји у којој су глумиле звезде попут Чарлтона Хестона и Јула Бринера. То је био Де Милов последњи и најуспешнији филм.
Зашто постоји чоколада за псе, али не и за мачке? Да ли је у питању нека неправда или постоји ваљан разлог?
ДРАГАНА, Смедерево
Мачкама никако не треба давати чоколаду какву ми једемо, зато што садржи теобромин, горки алкалоид из какаа, који за мачке може да буде смртоносан. Из истог разлога ни кучићи не смеју да једу чоколаду која није посебно прерађена. Сви знамо да су куце алави сваштоједи и да би појеле све што им падне под њушку, због чега се за њих и праве посебни слаткиши. Зашто се онда нешто слично не ради и за маце? Ма како укусни били, мачке не могу да уживају у слаткишима зато што су услед генског поремећаја одавно изгубиле способност да окусе слатко. Оне ништа осим мрсног и не једу. У поређењу са преосталих 12 копнених врста које се хране месом, мачкке су „супермесождери” – ни једној другој животињи није потребно толико беланчевина да би преживела. Можете маци да понудите најлепши колач на свету, а она ће највероватније само презриво фркнути и окренути главу. Много више ће је обрадовати мало сланинице или комад свеже џигерице.
Знам да папагаји могу да науче да причају, али ме занима да ли могу да науче два језика.
ПЕРИЦА ЈОВАНОВИЋ,
Пожега
Папагаји могу да науче други језик, али је врло вероватно да ће онда заборавити први. Они ионако уче тако што слушају своје газде и тешко да могу да схвате разлике између људских језика.
Занимљив је случај папагаја по имену Најџел. Ова птица, иначе афрички сиви папагај (лат. Psittacus erithacus), напустила је кућу свог власника у Калифорнији 2010. године. Пошто се дуго није враћао кући, власник Дарен Чик већ је полако почео да га заборавља...
Онда је у октобру 2014. године Најџел изненада стигао кући. До прага га је донела жена која је такође изгубила свог афричког сивог папагаја. Кад је схватила да папагај кога је нашла није њен, потрудила се да нађе правог власника.
Сусрет Најџела и Дарена био је буран. Газда је одмах препознао свог папагаја, али птица није била баш пријатељски расположена, па га је ујела за прст. Био је ту још један необичан детаљ: Најџел, који је пре четири године причао енглески, сада је говорио искључиво шпански!
Где је Најџел био и шта је радио четири године остаје непознато. Чини се да му је било занимљиво у новом друштву, чим је био оран да учи нов језик...
Занима ме када су деца почела да се играју гуменом паткицом за време купања?
САША,
Београд
Играчка у облику гумене патке најчешће је жуте боје и деца широм света радо се играју њом током купања. Може да се каже да жута паткица сваки пут унесе живост у купатило, а и деци брже прође време док их мајке и очеви купају.
Појава гумених паткица везује се за половину 19. века, када је Чарлс Гудјир (1800–1860), амерички проналазач, открио нову и чвршћу, вукланизовану гуму. Од ње су направљене прве паткице за игру, али због тежине нису могле да плутају. Користиле су се напољу или у соби, а не у кади.
Питер Ганин (1900–1974), амерички скулптор руског порекла, направио је током четрдсетих година прошлог века скулптуру патке. Затим је одлучио да своје дело умножи у мањи и гумени облик и патентира га почетком 1949. године. Процењује се да је од тада продато више од педесет милиона ових играчака. Омиљености мале жуте патке допринела је и америчка серија за децу „Улица Сезам” у којој један од ликова, Ерни, често са собом носи ову играчку. Успут и пева песмицу „Гумена паткица”. Како је ова серија могла да се гледа широм света, па и у некадашњој Југославији, тако је и мала жута патка запловила по кадама свих континената.
Можете ли да напишете нешто о скандинавској експедицији која је у викиншком броду овог пролећа стигла до Америке?
ИВА,
Нови Сад
У марту 2010. године група норвешких заљубљеника у историју и викиншке бродове одлучила је да сагради брод и заплови до Северне Америке. Циљ им је био да покажу како је заиста могуће да су њихови древни сународници око 1000. године прешли Атлански океан и постали први Европљани на источним обалама овог великог континента.
У норвешком граду Хавегесунду вредно су радили две године и направили „Змаја Харалда Лепокосог”, викинши брод назван по првом норвешком краљу који је владао на прелазу из 9. у 10. век. Брод има весла, дужине је 35 и ширине осам метара, с једром у средини. Прве пробне пловидбе имали су 2012. године, у водама близу норвешке обале.
Кад су схватили да брод лепо плови, на интернету су објавили оглас у којем траже добровољце за овај подухват. Сакупили су посаду и 26. априла ове године кренули из Хавегесунда. Преко Шетландских и Фарских острва, Исланда и Гренланда, првог јуна стигли су на полуострво Њуфаунленд, на место где су, како кажу, стигли и Викинзи пре отприлике 1000 година.
Пошто су први задатак испунили, сада плове даље и пристају по северноамеричким лукама. Крај путовања требало би да буде 15. септембра ове године, када је планирано да „Змај Харалд Лепокоси” пристане у Њујорку.
Недавно сам пробао неко пиће које зову „водњика”. Свидело ми се, кажу да је здраво, па ме занима како се прави, пошто га у продаји нема?
МИЛОРАД
Београд
Водњика је један од ретких освежавајућих напитака које смо сачували од словенских предака. Производи се готово искључиво у кућној радиности, па зато не чуди што га нема у продаји. Потребно је што више врста дивљег воћа – јабуке, крушке (оскоруше), дрењине, шипак, клека, боровница и тако даље. Све то се лепо опере, па послаже по дну бурета. Преко се налије вода до врха, а обично је размера килограм воћа на десет литара воде. Није згорег и притиснути воће неким каменом, да не исплива на површину. Буре се затвори, остави да самује на собној температури, и једно месец дана заборави. За то време воће обави врење, а када течност почне да рези, готово је. Обично се водњика разблажује водом, а утврђено је да садржи управо невероватну количину здравих састојака. Нажалост, данас се ретко пије, осим на југозападу Србије, где је обавезна пратња оброка, поготово у зимско доба. Јачања ради.