Од које биљке се добија зачин кари?
ЈАСМИНА
Узовица код Љубовије
Кари је заправо мешавина зачина, карактеристична за кухињу јужне Азије, поготово Индије. У зависности од региона у коме се справља, користи се куркума, коријандер, кардамон, кумин, босиљак, црвена љута паприка. Додаје се и ђумбир, сушени бели лук, слачица. Жућкасте је боје, чува се на мрачном месту, пошто на светлу бледи. Љутина може да варира, од сасвим благих до оних који озбиљно могу да повреде непца ненавикнутог човека. Од педесетих година двадесетог века, овај зачин може да се нађе у готово свакој продавници. Нека истраживања показују да има знатна лековита својства, а у Индији од давнина знају за његова антибактеријска својства.
„Забавниче”,
Да ли знаш ко је измислио огледало и када је то било?
Унапред хвала на одговору.
ЛЕДА САПУНЏИЋ,
Београд
И пре него што се појавило прво огледало људи су налазили начина да се диве свом одразу. Претпоставља се да су прва огледала била мирне воде у језерима или у неком суду који је служио да се вода захвати.
Прво стакло у које је требало уложити труд и рад добијало се од опсидијана, минерала вулканског порекла. Глачањем опсидијана добијала су се прва огледала.
Најстарији примерци оваквих огледала нађени су у данас турској области Анадолији и процењује се да потичу из времена око 6000. година пре нове ере. Познато је да су древни народи Месопотамије правили огледала око 4000 година пре нове ере и да су их добијали глачањем бакра. Сличан начин израде имали су и Египћани, неких хиљаду година касније.
Прво савремено огледало приписује се немачком хемичару Јустусу фон Либигу (1803–1873). Он је у једном од својих огледа 1835. године дошао на замисао да преко стакла треба премазати танак слој сребра.
Знам да посматрање птица некима може да буде веома забавано. Чуо сам негде да се сад и „посматрање људи” сматра хобијем. Да ли је то истина? И по чему се разликује од свакодневног гледања људи на улици, у кафићу, пошти?
Славко, Варварин
Од давнина људи воле да бораве у природи и као ненаметљиви посматрачи упијају њену племенитост. Посматрање птица јесте врло распрострањен хоби, али љубитељи животиња радо ће отићи и на сафари да се диве лавовима и антилопама у њиховом природном окружењу (наравно из џипа, са безбедне раздаљине) или да застану у шетњи како би изучвали бубице док се паре. Зашто онда на сличан начин не би могли да се изучавају и људи? Њихово понашање, одећа, навике, нарав. Неки то раде без намере, рецимо, док прислушкују разговор људи у чекаоници дома здравља и покушавају да установе одакле су дошли, какво им је образовање, чиме се баве.
Кад неко то ради сасвим намерно и редовно, тако што седне на клупу или у кафић и изучава пролазнике, онда постаје прави „посматрач људи”. Понекад се окупи двоје или више пријатеља и надмећу се у томе ко ће изнети маштовитије закључке о непознатој особи само на основу њеног изгледа и покрета. Овакав хоби препоручује се писцима и другим уметницима, којима је од користи да што боље спознају људску нарав.
Ако се одлучите да постанете посматрач људи, имајте на уму да постоји одређени бонтон. Не смете да будете очигледни и наметљиви. Најбоље је да се правите да куцате поруку, читате књигу или грицкате сендвич и, уколико временски услови то дозовољавају, ставите наочаре за сунце како нико не би знао у ком правцу гледате.
Кад је мени лети много вруће, сигурна сам да је мом Миши (бернском планинском овчару са чупавим крзном) много горе. Како да знам кад је температура превисока за њега и како да га заштитим од врућине?
Анђелка, Сомбор
Пси не могу да се расхладе као људи лучећи велике количине зноја по читавом телу. Они се зноје само преко делова коже који нису прекривени крзном, као што су нос и доњи део шапа. То није довољно да би се снизила температура тела, па пси дахћу, не зато што се зноје преко језика као што неки мисле, већ зато да би се расхладили струјањем ваздуха кроз тело. Нормално је да пас исплази језик и задише се после трчања и игре, али ако се дахтање одужи, а куца постане малаксала и безвољна, значи да јој много смета врућина. У том случају требало би што пре да је склоните у хлад и дате јој воде, да пешкир потопите у хладну воду, исцедите и ставите јој на главу, ако јој се стање убрзо не побољша, да је одведете код ветеринара.
До тога не мора уопште да дође уколико се држите одређених мера предострожности. Током највећих врућина пас се води у шетњу само рано ујутру и увече кад су температуре знатно ниже, а и тада треба да понесете доста воде. Ако ипак морате да изведете љубимца по сунцу, немојте да му дајете да гази по усијаном асфалту (ако је сувише врео да бисте згазили босим стопалом, онда неће пријати ни његовим шапама). Преко дана требало би да борави у расхлађеној просторији или барем да лежи у дубоком хладу. Можете да га расхладите и купањем, али немојте да користите ледену воду, зато што би нагла промена температуре могла да му нашкоди.
Прошлог лета боравио сам накратко у Санкт Петербургу. Шетајући градом, неколико пута сам наишао на светлоплаве правоугаонике са текстом исписаним белим словима на зидовима зграда, испод којих су људи остављали цвеће. О чему је реч?
СТЕВАН НИКОЛИЋ
Крагујевац
Током немачке опсаде Лењинграда (данашњег Санкт Петербурга) у Другом светском рату, док су се залихе хране у „прозору у Европу” Петра Великог убрзано топиле, а следовања смањивала до апсурдно малих количина, уз искључивање све више и више категорија становништва из расподеле оброка, током 872 опсадна дана делатност људи није никад престајала. Становништо је на сваки начин покушавало да се прилагоди страшним околностима, а један од истакнутих очајничких напора да се сачува што више живота постали су и натписи са следећим текстом, и данас познатим сваком Петербуржанину: „При артиљеријском гађању ова страна улице је најопаснија”.
Наносили су их на зидове лењинградских зграда припадници Локалне противваздушне одбране, опремљени за тај задатак шаблоном са изрезаним словима, четком и кофом беле боје. Исписивани су на северним и североисточним странама улица, јер је артиљеријско гађање ишло из правца југа и југозапада. Те територије држали су Немци, док је оне северно од града заузимала финска војска, која није учестовала у ваздушним нападима.
Натписи су после рата углавном пребојени, а онда је 1962. године, као подсетник на јунаштво грађана овог Града-хероја (одликовање које, уз 11 других градова, поносно носи Санкт Петербург) обновљен први од њих. Данас се у Санкт Петербургу може наћи њих пет, а уз све је постављена спомен-плоча са текстом: „У знак сећања на херојство и храброст становника Лењинграда током 900 дана блокаде града сачуван је овај натпис”.
Да ли је истина да орлови могу да се користе у лову на вукове?
ПЕТАР,
Ваљево
Беркут, златни, или како се код нас назива, сури орао, позната је грабљивица која живи у Европи, Азији, северним деловима Африке и Северној Америци (Aquila chrysaetos). У средњем делу Азије, на простору Казахстана, Киргистана, западне Монголије и северозападне Кине, ова птица се и данас одgаjа и служи за лов на лисице и вукове.
Амерички писац Бери Лопез (1945) дао је у књизи „О вуковима и људима” из 1978. године детаљан опис како изгледа лов уз помоћ сурог орла:
„Постојбина таквог лова на вукове је Киргизија у азијском делу Совјетског Савеза – посебну врсту златних орлова, беркута, посебно за то одгајају номадска племена. Те су птице тешке само пет-шест килограма, али могу да се закаче вуку за леђа и зграбе га за њушку таквом снагом да се вук готово паралише. Често му орао канџе једне ноге зарије у леђа и, кад се вук окрене да би га ујео, другу му зарије у њушку и тако га угуши, или га држи чврсто док га не убије ловац. Те су птице необично јаке, што се на први поглед не би рекло; свака нога има снагу једне тоне, а ударац крилом, дугим нешто више од пола метра, може човеку да сломи руку... У Русији киргиска племена још лове вукове јашући, уз помоћ паса и орлова.”
Име беркут понео је и један од руских авиона чувеног произвођача „Сухој”. Модел са ознаком „СУ-47” разликује се од осталих борбених авиона по томе што су му крила окренута ка предњем делу летелице, уместо ка задњем, како је обичај.
Занима ме шта у одбојци значи „кување”?
МИЛОШ,
Бач
„Кување” је један од најпривлачнијих потеза на одбојкашком терену. Овај израз употребљава се за потез током напада кад дизач екипе одлучи да сам заврши акцију, уместо да проигра саиграча који би смечовао лопту у противничко поље.
Свако ко познаје одбојку зна да једна екипа има право да три пута додирне лопту пре него што је пребаци преко мреже. „Кување” се обично прави на другом додиру, тако што дизач, који је испред мреже, одлучи да изненади противника и у последњем тренутку лопту једном руком проследи на половину другог тима. Баш због тога што је тешко предвидети овај потез противника, екипа која се брани „скувана” лопта изузетно тешко брани се и често значи сигуран поен за тим у нападу.
„Кување” је била специјалност нашег некадашњег репрезентативца Николе Грбића, сада селектора државног тима Србије.
Која земља је најбезбеднија за живот?
МИЛОЈЕ,
Железник
По неким истраживањима на Исланду је живот најсигурнији, а у Србији је много безбедније него у САД и Русији.
Ако је веровати Институту за економију и мир из Сиднеја и њиховом Индексу светског мира, најсигурније би било живети на Исланду, затим у Данској, па онда у Аустрији, на Новом Зеланду и у Португалији. Међутим, како ово може уопште да се измери?
Истраживачи овог института узимају у обзир 22 чиниоца, међу којима су оружани сукоби у некој земљи или борбе које та земља води с неком државом, број погинулих у таквим сукобима, затим односи са суседним земљама, стопа криминала, политичка стабилност, број злочина са физичким насиљем, опасност од насилних демонстрација, да ли нека земља има нуклеарно оружје, као и то колико је ручно оружје доступно у слободној продаји.
Кад се саберу сви ови чиниоци, Исланд је убедљиво најбезбеднији и то већ пет година заредом. Поред већ поменутих држава, у првих десет улазе и Чешка Република, Швајцарска, Канада, Јапан и Словенија.
Кад је реч о Србији, она је на 48. месту, одмах иза Француске и Велике Британије. Што се тиче овог истраживања, много је сигурније живети у Београду, Новом Саду, Нишу и осталим нашим градовима и селима, него у Њујорку, Лос Анђелесу, Мајамију и Бостону. Или у Москви, Санкт Петербургу или, можда, у Владивостоку. САД се налазе на 103. месту ове листе, док је Русија на 151. месту од укупно 163 земље обухваћене истраживањем.