Да ли су гејзири искључиво природне творевине?
ФИЛИП,
Београд
Гејзирима се називају термални извори који повремено (чешће или ређе) избацују млазеве вреле воде (неки избацују и хладну) у висину. Због ове особине сигурно су најпривлачнија врста извора, а ову тврдњу поткрепљује и велики број туриста који током године посећује гејзире, посебно на Исланду.
Највише их има на Исланду, одакле им потиче и име, пошто је Гејсира назив прве овакве појаве за коју су Европљани сазнали. Старонорвешки глагол geysa који је прешао у исландски језик значи куљати. Поред овог далеког острва, гејзира у великом броју има још у Северној Америци и на Новом Зеланду. Два гејзира могу да се нађу и у Србији. Један је у Сијаринској бањи на југу земље, а други на обронцима Копаоника.
Што се тиче њиховог порекла, гејзири су најчешће природне појаве, мада ни то не мора увек да буде случај. Флајранч гејзир у савезној америчкој држави Невада настао је пошто је једно бушење у потрази за нафтом отишло предубоко. Вода је покуљала напоље, направила језерце, а сам гејзир цео је у бојама дуге! Овај весели гејзир све своје боје дугује једној врсти алги која расте око њега.
Да ли је тачно да играње видео-игара помаже хирурзима да буду бољи у свом послу?
НЕВЕНА БАРЈАКТАРЕВИЋ,
Ариље
За град Кесими, у америчкој савезној држави Флорида, вероватно никад не бисте чули, али у том месту од 66.000 и нешто мало више становника налази се болница у којој је пре три године спроведен необичан оглед.
Тамошњи шеф хируршког одељења затражио је од својих подређених (њих 300) да, пре него што изведу подражавање једне операције, проводе време тако што ће играти видео-игре на конзолама „Нинтендо” и „Гејмкјуб”. Оних 150 који су шест минута пре симулиране операције играли неку игру показали су боље резултате од 150 лекара који то нису чинили. Овај оглед показао је да су хирурзи, после играња, смањили грешке за чак 37 одсто.
Тако је за лекаре у овој болници од тада уведена просторија у мензи која служи само да би се играле рачунарске симулације. Да ли због тога што игрице знају да опусте или зато што коришћење палице за управљање конзолама (такозваног џојстика) може да допринесе бољој и бржој усклађености покрета, тек хирурзи са Флориде сада као радну обавезу имају да сваки дан, пре уласка у операциону салу, одиграју нешто на својој омиљеној конзоли...
Ко је био први археолог?
АЛЕКСА,
Шабац
Мада је археологија наука која је почела да се развија у 16. и 17. веку, а њен данашњи облик у 19. веку, први археолози појавили су се столећима пре тога.
Уколико под археологијом подразумевамо систематично и детаљно проучавање предмета створених људском руком (артефаката), онда би први археолог могао да буде Набонид (столовао од 556. до 539. године п. н. е), последњи владар Нововавилонског царства. Историја је о њему забележила да је проучавао прошлост своје земље и сакупљао старе предмете. Међутим, то вероватно није чинио због научне знатижеље, већ је веровао да ће бити моћнији владар ако око себе има старине.
Први који је сличне ствари чинио из љубави према древним временима био је грчки историчар Херодот (484–425. г. п. н. е). Он је у проучавању историје отишао корак даље, пошто је први трагао за старим предметима, проучавао их и покушавао да утврди њихову веродостојност.
Међу првим савременим археолозима могу да се помену Енглези Џон Обри, који је почео ископавање мегалитских споменика Стоунхенџа на југу Енглеске и Вилијам Канингтон у покрајини Вилтшир. Геолошка истраживања слојевитости тла Џејмса Хатона и Чарлса Лајела умногоме су помогла каснијим чувеним археолозима, као што су Вилијам Флиндерс Петри (Палестина), Хајнрих Шлиман (Троја), Артур Еванс (Минојска цивилизација на Криту), Хауард Картер (Египат).
Да ли су гусари заиста убијали заробљенике тако што су их терали да ходају по дасци?
ИВА ЈОВАНОВИЋ,
Ваљево
Мада највећи број филмова у којима се појављују гусари негде „провлачи” сцену у којој пирати сабљом неког заробљеника терају да скочи са даске у море где круже ајкуле – овакви призори готово никад нису одговарали стварности.
Постоји више разлога због којих гусари нису имали времена да упражњавају овакву врсту окрутног убијања, а први је да су они били и пословни људи, колико год то данас може да звучи шашаво. Током процвата гусарства, током 16. и 17. века, њих су често користила поједина краљевства да за њихов рачун пресрећу и пљачкају бродове. Дакле, њима је ишло у прилог да сачувају живот заробљеника како би за њих могли да добију откуп или да их продају трговцима робљем. Мада по неким причама с краја 18. века може да се закључи да је на гусарским бродовима повремено било и „ходања по дасци”, ти догађаји били су веома ретки.
Можда ће вас разочарати да чујете и да гусари нису никада користили ни чувено „аррр”, с котрљајућим р. Њу је педесетих у филмове о гусарима додао амерички глумац Роберт Њутон (1905–1956), а често ходање по дасци такође је дошло из холивудске „фабрике снова”.
Зашто у Бермудском троуглу нестаје више бродова и авиона него на другим местима?
ЗОРАН,
Ириг
Између јужног обода Флориде, острва Бермуда и Порторико, свом ширином и дужином океана простире се такозвани Бермудски троугао, област за коју људи широм света верују да „гута” продове који туда плове, али и авионе. Неки иду толико далеко да тврде како на овом месту делују неке ванземаљске силе или некаква „црна рупа” која усисава немоћна пловила и њихове путнике.
Истина је, чини се, далеко од тога. Мада прича о „уклетом троуглу” почиње још од времена Кристифора Колумба, а нови замах добија почетком педесетих година прошлог века, биће да је реч пре о фами, него стварној појави. Године 1975. амерички истраживач Лоренс – Лари Куше (1940) објавио је књигу „Решена мистерија Бермудског троугла” у којој, после обимног истраживања, утврђује да број несрећа у овом делу света није ништа већи него у другим деловима планете где има океана, али да су се овде често јављали нетачни подаци и лажне приче о несрећама. Људи су једноставно желели да верују да у троуглу „нечег има” па су то поткрепљивали непровереним или потпуно неистинитим причама.
Уз доста аргумената, Куше тврди да овде има поморских несрећа, али да их ваља приписати деловању голфских струја које су изузетно јаке. Нема ничег натприродног у свему томе, али људи, чини се, и даље желе да верују да има. Уместо да верују Ларију који лепо каже да – нема.
Зашто „монопол” има тако необичне фигуре за игру?
ДАЛИБОР,
Неготин
Чувена и широм света омиљена друштвена игра „монопол” у облику каквом је данас познајемо настала је 1935. године, а осмислила су је браћа Паркер, произвођачи играчака из Сједињених Америчких Држава. Они су већ постојећу игру истог имена мало преправили и почели да је продају као свој производ. Циљ ове игре (која се најчешће игра по неколико сати) јесте да зарадите што више новца или створите што више материјалних вредности (у игри) и да противнике доведете до банкрота. Победник је онај који остане с највише новца на крају партије.
Једна од занимљивости и нешто што доприноси привлачности игре јесу фигурице за играче. За разлику од других игара у којима имате обичне пионе, овде сте тркчаки ауто, коњић на љуљање, јахач, локомотива, брод, стара ципела, врећа с новцем... Фигурице се мењају од издања до издања. Игра у почетку није имала фигурице већ је сваки играч требало да донесе нешто своје што ће га представљати у игри. Онда су се браћа досетила да ставе обичне, шаховске пионе. То им је било досадно па су отишли до оближње радње која је правила мале фигуре од метала и купили гомилу различитих фигурица. Мада они нису никад придавали никакаво посебно значење тим насумично одабраним играчкама, љубитиљи игре приметили су да је тада „монопол” имао нешто од богатих и нешто од сиромашних. Богате су представљали ауто, цилиндар (шешир) и пас, док су буре, напрстак, стара ципела и пегла у то време били оруђа сиромашних.
Зашто су људи алергични на домаће мачке и да ли то значи да би могли да буду алергични и на лавове и тигрове?
ЈАНА,
Београд
Кад говоримо о алергијама, ваља истаћи да постоје људи који су на нешто заиста алергични, али и они који знају тек да кажу како им нешто изазива алергију, односно да их нешто нервира или им смета, па за њих можемо да кажемо да су фигуративно алергични. Што се тиче мачака, на њих можете да будете алергични и дословно и фигуративно, а две су ствари које изазивају истинске алергије код људи. То су у ствари две врсте беланчевина које ови љубимци луче кад се „перу”, односно кад језиком чисте тело. Истраживања су показала да су управо те беланчевине одговорне за алергије.
Што се тиче великих мачака – као што су лавови, тигрови, пуме и остали – они у много мањој количини луче ове беланчевине док се „умивају”, тако да је мало вероватно да би нека особа, иначе алергична на домаће мачке, могла да осети сличну реакцију у близини неке од ових животиња, чак и ако се то догоди у неком сигурном окружењу попут зоолошког врта. Уколико бисте се нашли с њима „очи у очи” негде у дивљини, тешко да би прва ствар на коју бисте помислили била да сте алергични на мачке...
Да ли је истина да постоји врста паукова названа по чувеном глумцу Орсону Велсу?
СВЕТИСЛАВ АНЂЕЛИЋ,
Вршац
Орсон Велс (1915–1985), некадашњи амерички глумац, редитељ, сценариста и још много тога, у свету филма био је познат и признат широм планете, а нарочито је било омиљен на простору бивше Југославије. Највише због одличних филмова које је правио и у којима је глумио, али и због тога што је играо и у неколико домаћих класика. Више пута истицао је како воли овдашње људе и културу, можда и због тога што му је једна од многобројних супруга била и загребачка глумица Оја Кодар.
Но, на страну Орсонове везе с нашим поднебљем, он је у САД данас (поред глуме) запамћен и по томе што је у каснијим годинама живота имао велики број килограма, а чак и данас у САД могу да се чују шале које повезују људе великих димензија с Орсоном Велсом. Можда баш због тога један род џиновских паукова који живе на Хавајима данас носи име Орсона Велса!
Ови пауци припадају породици Linyphiidae а род Орсона Велса има чак 14 врста. Свака је названа по неком Орсоновом филму, па тако, између осталих, постоје и Orsonwelles ambersonorum (по филму „Невероватни Амберсонови” из 1942), Orsonwelles polites (према грчком изразу за грађанина, надахнут „Грађанином Кејном” из 1941)..