Драги „Забавниче”,
Верујем да једино ти можеш тачно да ми одговориш на када је и коме издата прва казна за прекорачење брзине. Унапред хвала,
МИРКО А.,
Београд
Данас, кад се широм света дневно напише неколико стотина хиљада казни за различите саобраћајне прекршаје, ретко ко се сећа човека који је први морао да плати казну за несавесно понашање на путу.
Зна се пак да прва казна за прекорачење брзине чије је постојање остало забележено потиче с краја 19. века, тачније из 1896. године. На дан 26. јануара Волтер Арнолд из села Ист Пекам у грофовији Кент (данас југоисточни део Лондона) ухваћен је у прекорачању брзине. Он је свој ауто возио 13 километара на час, на путу где је највећа дозвољена брзина била 3.22 километара на сат. Полицајац који је уочио прекршај стигао је Валтера на свом бициклу (!) и наплатио му казну од једног шилинга (плус додатни трошкови).
Арнолдова „вртоглава” брзина друмовима грофовије Кент није га много коштала, а с обзиром на то да му је донела место у историји аутомобилизма, цена је била свакако занемарљива. О Арнолду се, осим овог прекрашаја, не зна готово ништа, а он је и данас најпознатија особа из Ист Пекама.
Волим кошарку, па ме занима ко је био први страни играч који је играо за неки клуб у нашој земљи?
ДУДА,
Београд
До распада СФР Југославије и нестанка њене кошаркаше лиге (по многима, најјаче у Европи током осамдесетих и почетком деведесетих година века за нама) правило је било да клубови могу да региструју страног играча само за утакмице у европским такмичењима. Како није било лако да се једна постава уиграва за домаће, а друга за међународне утакмице, тимови нису често доводили странце. Поред тога, постојао је велики број квалитетних домаћих играча.
Ипак, три америчка кошаркаша тада су играла за домаће клубове, а први је 1974. године дошао Американац Даглас Ричардс који је обукао дрес „Задра”. Он је за Задране играо шест месеци, а током учешћа у Купу шампиона имао је запажен учинак. Занимљиво је да је реч о белцу, с обзиром на то да нам из Америке углавном стижу тамнопути кошаркаши.
Већ идуће године у „Партизан” је стигао афроамерички центар Роберт Бач Тејлор (1951) који се није показао, а они који га се сећају памте га по фризури „Џими Хендрикс”. Баћа, како су га назвали „партизанаовци” играо је свега неколико утакмица за њих, а навијачи су спевали песму њему, Драгану Кићановићу и Дражену Далипагићу у част: „Кића, Праја, Баћа – ко све то плаћа?”. Како се годинама касније открило, Баћа уопште није играо за неке велике паре. Средином 1990. године у редове „Југопластике” (тада „ПОП 84”) дошао је крилни центар Ејви Лестер (1967), кога су љубитељи кошарке у Сплиту због висине прозвали „Анте Лустер”. „Анте” је био и најуспешнији странац у домаћој кошарци, пошто је са Сплићанима постао првак Европе 1991. године.
Одувек ме је занимало шта се деси с метком који се из пиштоља или пушке испали –увис?
Срдачан поздрав
МИЛОШ СТАНКОВИЋ,
Београд
Свако зна да метак који се испали у ваздух мора негде да падне. Невоља настаје када се неко нађе на путу метку у паду.
Кад се из пиштоља пуца у ваздух метак пада на раздаљини од два или три километра од места где је пуцано. Ако се пуца из пушке, онда зрно путује од 3,5 до четири километра. Најопаснији су меци који се испаљују под углом од 45 степени (мало изнад главе, па укосо), а ако се пуца под правим углом, метак који падне на земљу највероватније неће бити смртоносан.
Занимљиво је да је пре три године, на једном турниру у малом фудбалу у Сарајеву, залутали метак с оближње свадбе у главу погодио голмана Бошка Кртолицу. Не схвативши шта се догодило, он је, бранио целу утакмицу, примио један гол, а да има метак у глави утврило се кад је после утакмице отишао у болницу! Послали су га организатори турнира пошто се пожалио да га глава много боли.
Можете ли да напишете нешто о Мирославу, по коме је „Мирослављево јеванђеље” добило име?
БОРИС,
Љиг
Велики кнез Мирослав (? – 1196. или 1199) познат и као Мирослав Завидовић, син рашког властелина Завиде и брат великог жупана Стефана Немање, био је владар Захумља. Ова српска средњовековна област просторала се на данашњем простору јужне Далмације и, делом, јужне Херцеговине. Мирослав је столовао у граду Стону, а поред чувеног „Јеванђеља” написаног по његовом налогу, за цркву, Мирослав је остао познат и по још неколико догађаја.
Ожено се сестром босанског бана Кулина (? – 1204), а заједно с браћом Тихомиром и Страцимиром ушао је у сукоб с најмлађим братом Стефаном Немањом, 1166. године. Када је Стефан Немања постао велики жупан, измирио се с браћом, па је Мирослав наставио да влада својом кнежевином, уз Немањин благослов.
Током владавине Мирослав се сукобио са Папском државом, пошто је 1181. године у заштиту узео породицу Качић, организатора убиства сплистског бискупа. Црква га је изопштила, а стонски бискуп напустио своју „столицу”, до данас упражњену.
Ипак, Мирослава је историја запамтила највише по чувеном јеванђелистару, написаном у његовој задужбини, Манастиру Светог Петра у Бијелом Пољу. „Јеванђеље” је 2005. године уписано у Унесков регистар културне баштине, а име по коме је данас познато наденуо је Стојан Новаковић, управник Народне библиотеке крајем 19. века.
Да ли је истина да су у Европи некада живели лавови?
МАКСИМ ЈОВАНОВИЋ,
Бајина Башта
Мада данас може да изгледа готово невероватно, лавови су некада заиста живели на Старом континенту. Постоје археолошки налази који потврђују да је подврста лавова позната поd латинским именом Panthera leo europaea насељавала просторе данашње Грчке, средишње Немачке, Азербејџана, Грузије и Јерменије. Претпоставља се да су „краљеви животиња” шетали и просторима Шпаније, Португала, јужне Француске, Италије, па чак и Балкана, навраћајући и у неке области данашње Србије.
Ово се није догађало само у праисторији, већ постоје писани трагови да су лавови били у шумама док су људи живели свој живот у градовима античке Грчке. Чувени историчар Херодот (484–425. г. п. н. е) и филозоф Аристотел (384–322. г. п. н. е) забележили су да је лавова у Грчкој још било у њихово време, а животиње су преживеле све до 100. године пре наше ере, када су их људи истребили. Сасвим убичајена појава лавови су били око 480. године пре наше ере, када је персијски војсковођа Ксеркс (519–486. г. п. н. е) у походу кроз античку Македонију налетео на неколико ових животиња.
Можда са данашње тачке гледишта време старе Грчке може да делује бајковито или идилично, али сигурно је да није било тако. Ако ни због чега другог, онда због тога што је, ако одете на излет ван града, могао да вас заскочи – лав!
Да ли је истина да Исланд нема сопствене оружане снаге, већ је одбрана земље поверена САД?
АНДРИЈА СРЗЕНТИЋ,
Београд
Исланд, острвска република у северном Атлантику, нема копнену војску. Према Светском индексу мира, скали која покушава да измери колико у којој држави влада мир, Исланд је убедљиво на првом месту на планети. Нема војску, нико га не напада, друштвено и политички је стабилан, криминал је готово занемарљив. Кад се све ово узме у обзир, оружане снаге му и нису потребне.
Тако није било током историје, пошто су Исланђани често имали оружане сукобе с Великом Британијом око територијалних вода. Британци су искористили метеж Другог светског рата и 10. маја 1940. године напали Исланд и покорили га без борбе. То и није било нарочито тешко, пошто су Исланђани имали мање од 100 војника. Иако је желео током рата да остане неутралан, Исланд је овим чином практично прешао на страну Савезника.
После Другог светског рата војне снаге САД сматрале су да треба да бране Исланд у случају напада Совјетског Савеза. Исланђани нису имали нарочиту жељу да стварају своју војску, па су с Американцима потписали споразум по којим бих их они чували до 2006. године. Кад је уговор истекао, америчке снаге су се повукле, а о безбедности државе данас брине Обалска стража Исланда, која у саставу има пет бродова, авион и хеликоптер и 200 људи. Одбрана ваздушног простора препуштена је војном савезу НАТО, чији је Исланд члан од оснивања савеза, 1949. године.
Драги „Забавниче”,
Можеш ли да напишеш нешто о угарском покушају освајања Босне у 13. веку, о коме се код нас мало зна?
ДУБРАВКО,
Београд
Године 1235. угарски краљ Коломан (1208–1241) покренуо је напад на Босну, под изговором да води крсташки рат против богумила, припадника хришћанског учења које је одбацивало црквену хијерархију, власт и насилно превођење у другу веру. Иза тога крила се намера угарског племства да освоји Босну, у то време моћну и напредну земљу. Заједно с војском, Угри су водили и доминиканске свештенике, са задатком да врате „невернике” у хришћанску веру, а оне који на то нису пристајали, осуђивали би на смрт спаљивањем.
Сукоб који је трајао до 1241. године водио се на простору данашње Босне, Славоније и Далмације, а Угри су током тих шест година откидали делове Босне, а доминиканци градили катедрале. Део по део Босне, под командом бана Матеја Нинослава (умро 1250), прелазио је у руке нападача, али прилике су се нагло промениле 1241. године, кад су се неочекивано појавили Татари! Ово монголско племе напало је Угарску с истока, па је краљ Коломан с војском морао да се повуче и тако обустави освајање Босне. Пошто је исте године Коломан погинуо у бици са Татарима, Угарска је наредних година одустала од нових напада на босанску државу. Тако може да се каже да су том приликом Монголи спасли Босанце.
Занима ме како је могуће да наместимо аларм у неко одређено време ујутру и он одзвони, ми га угасимо, а да се притом тога не сећамо. И, наравно, после тога легнемо да доспавамо.
МИЛЕНА МИЛЕНКОВИЋ,
Пирот
Што се тиче спавања и сна, наука још нема одговоре на многа питања. Уз сав напредак, људска подсвест, као и сами снови (који знају да буду огледало те подсвести), и даље су свет који тек чека да буде истражен.
Што се тиче буђења, јасно је утврђено да се човек буди убрзо пошто се заврши РЕМ фаза сна, а некад и у току ове фазе, и потом настави да спава. Намеран прекид сна најчешће изазива будилиник или аларм укључен на неком од уређаја (на пример, на мобилном телефону). Нагло нас пробуде, а понекад нам се још спава. Тада нам се дешавају ствари које наш мозак не доживљава као свесно стање, већ, пошто и даље жели да спава, као „сан”. То нашем мозгу омогућава да догађај буђења доживљава као сан о томе да смо искључили будилник, или га потпуно заборави, што није ретко када су снови у питању. Слично као када се људи који месечаре не сећају да су у току спавања прошетали, размештали ствари по соби, причали с укућанима. Жељан доброг одмора, мозак се мало поигра с нама, како би његов власник био наспаван и одморан.