Како настаје „звездано море” на Малдивима?
ДУЊА из Београда
„Звездано море” је природна светлосна појава која краси плићаке малдивских, калифорнијских и порториканских обала у ноћима од априла до новембра. Изазивају је биолуминесцентни микроорганизми који у додиру с кисеоником ступају у светлуцаву реакцију, налик на милионе расутих шљокица. Овај призор се, због своје лепоте, често назива копненом поларном светлошћу. Међутим, становници малдивског острва Вадуа редовно упозоравају туристе да, упркос очаравајућој блиставости, вода није безопасна. Штавише, неке врсте ових микроорганизама производе и отрове штетне за људе, рибе и друга бића у околини. На већини плажа означено је где је купање безбедно.
Верује се да је тиркизна светлост коју испуштају нека врста одбране од грабљивица, али научници никада нису потврдили ову претпоставку. Када рибе прогутају овакве организме, они настављају да светле и у њиховом стомацима, што слику чини још чудеснијом.
Постоје ли плаже без песка?
МИЛОШ МИТРОВИЋ
Београд
У западноаустралијском Заливу ајкула налази се плажа јединствена у свету. Њен састав у потпуности чине шкољке, и то милијарде њих, које се протежу чак и до десет метара дубине. Све шкољке су исте, округласте, и имају назив Fragum erugatum, а познатије су као Хамелинова кука.
У раном 20. веку људи су их сакупљали и користили као грађевински материјал. Једна од грађевина направљених на тај начин јесте ресторан „Олд Парлер”, који још ради.
Море на овој плажи, због природе материјала од којег је сачињена, опчињавајуће је боје, али има и висок салинитет, због чега је пливање веома лако!
Занима ме нешто о Кападокији.
САНДРА
Лапово
Кападокија је област данашње Турске која је била дом различитих царстава: Хетитског, Римског, па Османског. Пошто су Персијанци добили рат против Римљана, населили су подручје и бринули се о коњима. Поднебље су стога назвали katpа tukа, што значи „земља лепих коња”. Валовити предео прожет кањонима познат је данас још по шареним ваздушним балонима.
О древности ове бајковите долине у средишњој Анадолији сведоче и трагови из позног бронзаног доба. Оштре зиме и врела лета, као и човеково деловање утицали су на настанак стена које обликом подсећају на вилинске димњаке или печурке.
Шта је „ђавољи интервал” у музици?
АЛЕКСА
Београд
Ђавољи интервал – познат и као „тритонус” – означава три цела степена или интервал прекомерне кварте (кварта код које је размак између тонова шест полустепена). Звучи веома изазовно, буди унутрашњи немир и због тога је у средњем веку био забрањен, а тада је и добио назив.
Да је употреба тритонуса у композицији сматрана грехом, сведочи и изрека Mi contra fa est diabolus in musica, што значи „Тритонус је ђаво у музици”.
Након што је у средњем веку први пут примењена полифонија (компоновање при којем две или више самосталних мелодијских линија теку независно једна од друге, али звуче уравнотежено и складно), теоретичари су све до краја ренесансе често мењали мишљење о овом интервалу, чак више него о било ком другом. У барокној и класичној музици тритонус је прихваћен и коришћен, али у контролисаним и нарочитим околностима. Напокон, у романтизму и модерном класицизму употребљавали су га потпуно слободно, тако да данас има пресудан значај у музици. Често се користи у филмској музици, као и на сиренама разних возила.
Чији су инструмент гајде?
РУЖИЦА ПАНИЋ
Да би дошле до Шкотске, гајде су морале да пређу дугачак пут, чија је полазна тачка Блиски исток, и то је трајало миленијумима. Први музички инструмент пронађен током ископавања древног града Ура у краљевству Сумера добио је назив „гајде”. Нама данас познате као планинске гајде свој развој започеле су у 16. веку, и то као оружје. Коришћене су за застрашивање непријатеља и стога су Енглези строго забрањивали њихову употребу.
С временом се мењао изглед, начин рада и тон инструмента.
Гајде су и пастирски инструмент и налазе се на Списку нематеријалног културног наслеђа Србије. Пастири су, чувајући своја стада, правили гајде с меховима од јареће коже и цео инструмент премазивали свињском машћу како би се боље очувао. Данас су гајде потиснуте из свакодневице и повезују се са слабо развијеним крајевима.
Да ли је истина да претерано гледање у екран „испира мозак”?
ТАТЈАНА из Београда
Реч неуропластичност (пластичност мозга) користимо када говоримо о способности мозга да уређује сећања и доживљаје. Најосетљивија фаза у развоју људског мозга дешава се у пубертету, премда мозак тада прима највише података за најкраће време.
Млади људи проводе велики део дана гледајући у екран, али није само зрачење тог екрана незгодно – упитан је и садржај. Ако је једноличан и површан, пластичност мозга недовољно се подстиче. Он престаје да се напреже и губи способност да дубље обрађује податке.
У сваком случају, одговор на питање гласи: и да и не! Свакодневним гледањем у мобилни телефон или телевизор шансе за „испирање” врло су мале, али треба размислити о садржају који пратимо. Ако редовно правимо паузе тако што решимо неки задатак или прочитамо поглавље књиге, нема разлога за бригу.
Шта је то „Зона тишине”?
ДУШАН из Ваљева
Зона тишине је површина од 400.000 хектара у пустињи Мапими у Мексику. У овом простору радио-сигнали се губе, а компаси положени на терен не могу да покажу правац. О овом феномену распредају се разне теорије завере, али прави разлог за несвакидашњи природни поремећај могу бити подземне наслаге магнетита и остаци метеорита.
Наиме, током 20. века три метеорита су пала у пустињу, и то 1938, 1954. и 1969. године. Житељи околних подручја кажу да се светлост видела километрима далеко, а звук и јачина удараца ломили су прозоре. Године 1970. пробна ракета је скренула с пута и пала у срце области. Када је изгубила контролу, имала је у себи два товара кобалта. Покушавајући да рашчисте место пада, стручњаци су уклонили тоне и тоне земљишта.
Милионима година раније, ови простори су били дно океана Тетиса, чији су остаци данас видљиви само у окамењеним остацима морских биљака и животиња.
Данас је ова област пуна прича о тајанственим светлима и високим плавим бићима која пресрећу изгубљене људе. О овоме најчешће говоре мештани из оближњих имања.
Шта је балкански џез?
АНА
Лесковац
У дугачком, полузамраченом ходнику Универзитета Беркли, водећи сасвим обичан разговор – ако је то и могуће између два музичка виртуоза – амерички џез саксофониста Стен Гец и студент аранжирања и композиције из Југославије Душко Гојковић шездесетих година прошлог века утемељили су балкански џез, музички правац који повезује богату музичку културу Балкана и амерички џез.
Први џез оркестар у Србији основан је 1927. године, а опстао је и након Другог светског рата. Свирао је по кафанама широм Србије. Званично постаје признат путем радија и Забавног оркестра Радио Београда; сви га свирају и уживају у њему. Након педесет година од зачетка тог правца његову нарочиту меланхолију на будуће нараштаје преносе Војислав Бубиша Симић, Бошко Петровић, Милчо Левијев и многи други.
Чини се да том истом ходнику нема краја, живи у пуном светлу, као и замисао коју је изродио – балкански џез.