Шта је интровертна а шта екстровертна личност?
Ранко Перовић
Београд
Карл Густав Јунг (1875–1961), швајцарски психијатар, оснивач аналитичке психологије, помно је изучавао и начине на које људи сагледавају све што се догађа. Према његовом тумачењу, то чине на два супротна начина – сагледавају догађаје из личног угла и из спољашњих околности. Интровертне личности су оне чији је смер занимања и реаговања ка сопственој личности, а смер интересовања и реаговања екстровертне личности окренут је ка спољашњем свету.
Јунг је као одлике интровертне личности навео склоност ка размишљању, повученост, затвореност, уздржаност у испољавању осећања, осетљивост на критику и неуспех, недружељубивост. С друге стране, екстровертна личност је отворена, реалистична, друштвена, сигурна у себе у непознатом окружењу и занима је спољашњи свет. Ипак, по његовом мишљењу, веома мали број људи припада искључиво једној или другој групи. Углавном су у сваком појединцу обједињена оба начина реаговања, али један преовлађује.
Чуо сам да су на Тахитију плима и осека другачији него у остатку света, па ме занима због чега.
Златко Перковић
Инђија
За морепловце и научнике понашање плиме на острву Тахити дуго је била загонетка. Чињеница је да тамо на обали постоје трагови по којима човек може, с великом тачношћу, да одреди време према висини воде. Плима се јавља у подне и у поноћ, а осека у шест сати ујутро и увече. Ово се објашњава чињеницом да острво лежи у средишњој тачки басена који подсећа на тигањ и благо је нагнут према горе и доле. Ту вода у средини остаје готово у истој висини, а на рубовима се много више диже и спушта. Због тога се на Тахитију не осећа деловање Месеца, већ на воду утиче само Сунце. И време плиме се зато не мења за педесет минута, као на другим местима, за колико се Месечев циклус свакодневно разликује од Сунчевог.
Да ли мозак има веће енергетске потребе при интелектуалним напорима него приликом разоноде?
Алекса Аврамовић
Београд
Мозак човека подсећа на драгстор који ради двадесет четири сата. Кад човек размишља, милиони неурона шаљу поруке пре свега међусобно, а потом у различите делове тела. Да би могли да „раде”, неуронима је неопходно гориво: глукоза из јетре, односно крви, као и кисеоник. Што је потребнија већа количина енергије у одређеном делу мозга, већа је и потрошња шећера. Дакле, ако је човек заокупљен учењем или било којом другом врстом напорног интелектуалног рада, неурони ће сагоревати знатно више глукозе него када беспосличи. Поједностављено речено, како објашњавају неуролози, да би мозак несметано радио, у минуту потроши отприлике десети део калорије. Кад човек лагано хода, у минуту изгори око четири калорије, а за то исто време кикбоксер десет. Слободно може да се каже да се мозак убраја у најгладније органе у телу, тако да не чуди што ће бити трајно оштетећен чак и кад без дотока енергије остане само десетак минута.
Чула сам да је некада живела једна принцеза која је тврдила да је прогутала клавир. Да ли знаш нешто о томе?
Уна Милићевић
Београд
Не тако давно, свет је угледала Александра Амалија од Баварске (1826–1875), кћерка немачког краља Лудвига I од Баварског. Девојчица се од најранијих дана понашала доста необично, што се приписује неком облику психичког обољења. Александра је била опседнута чистоћом, непрекидно се купала и прала руке небројено пута на дан, одбијала је да носи одећу било које друге боје осим беле. Као двадесетогодишњакиња умислила је да је као девојчица прогутала концертни клавир, направљен од стакла. Тај клавир, тврдила је, остао је у њој заробљен. Унутрашња музика омогућавала јој је да свет спозна на сасвим другачији начин од осталих људи. Можда зато и не чуди што је ни отац, ни остали чланови породице, нису терали да се уда, што Александра ионако није желела. Принцеза са клавиром у телу живот је посветила књижевности, много је читала, а и сама писала. За собом је оставила неколико књига које су, у времену кад је живела, биле доста читане.
Да ли је тачно да неке шкољке могу да издубе стену?
Мирко
Прокупље
Тачно је. У питању су шкољке познате под називом „анђеоска крила”, које припадају морским мекушцима из породице Pholadidae. Ове шкољке имају способност да у стени издубе рупу дубоку 90 центиметара, да би у њој направиле станиште. То постижу механичким путем, односно стружу стену чврстим ивицама шкољке, а млазеви воде помажу да се однесе овај микронски „шут”. Овај посао тече веома споро, па шкољке успевају да издубе највише пет центиметара годишње.
Зашто се у случају опасности некада следимо од страха и не можемо ништа да урадимо, а некад реагујемо истог тренутка бежањем или нападом?
Миљана
Крагујевац
Страхови чине групу осећања чија је особеност да их човек осећа кад процењује да је угрожена нека његова вредност и да не би могао да се на одговарајући начин супростави особи или ситуацији која га угрожава. Панику осећамо када процењујемо да не можемо да се супротставимо ономе што нас угрожава, а истовремено не знамо да ли бисмо могли да побегнемо. Ужас, пак, осећамо кад процењујемо да је угрожена нека наша вредност, а свесни смо да не можемо да се супроставимо сили нити да нађемо излаз. Уобичајена представа о страху чврсто повезује ово осећање с бежањем и повлачењем, односно – избегавањем. Међутим, особа која се плаши може и другачије да се понаша: да се брани. То важи за прилике када процењујемо да је опасност заправо мала. Паника је повезана с хаотичним понашањем застрашене особе, а ужас с кочењем и онесвешћивањем.
Шта је аквакултура?
Биљана
Рума
Аквакултура је назив за гајење корисних организама у воденој средини. У њу се убраја и марикултура (морска аквакултура), која се бави узгојем алги, љускара, риба и других организама у морима, лиманима (тип приморских језера) и речним естуарима. Аквакултура у природним и вештачким воденим објектима на копну тиче се углавном узгоја риба. Захваљујући марикултури, годишње се у свету произведе око четири милиона тона рибе и по милион тона љускара и алги. Аквакултура има све већи значај у решавању проблема исхране у многим приморским земљама.
Да ли је тачно да крокодили нестају и која врста је најугроженија?
Сава Милић
Сомбор
Многи гмизавци налазе се на граници опстанка. Крокодили, међу њима посебно Crocodylus intermedius, који живи у водама јужноамеричке реке Ориноко. Овај велики гмизавац, дужине око седам метара, с квргом испред очију, од тридесетих до шездесетих година прошлог века подвргнут је изловљавању због коже која је увек имала изузетно високу цену. Тада готово истребљен, ни до данас се није опоравио. Природњаци се надају да у Ориноку живи између 250 и 1500 крокодила које људи и даље лове због коже, меса, јаја, али и зуба који се користе у народној медицини.