„Забавниче”,
Да ли знаш ко је измислио огледало и када је то било?
Унапред хвала на одговору.
ЛЕДА САПУНЏИЋ,
Београд
И пре него што се појавило прво огледало људи су налазили начина да се диве свом одразу. Претпоставља се да су прва огледала била мирне воде у језерима или у неком суду који је служио да се вода захвати.
Прво стакло у које је требало уложити труд и рад добијало се од опсидијана, минерала вулканског порекла. Глачањем опсидијана добијала су се прва огледала.
Најстарији примерци оваквих огледала нађени су у данас турској области Анадолији и процењује се да потичу из времена око 6000. година пре нове ере. Познато је да су древни народи Месопотамије правили огледала око 4000 година пре нове ере и да су их добијали глачањем бакра. Сличан начин израде имали су и Египћани, неких хиљаду година касније.
Прво савремено огледало приписује се немачком хемичару Јустусу фон Либигу (1803–1873). Он је у једном од својих огледа 1835. године дошао на замисао да преко стакла треба премазати танак слој сребра.
Знам да посматрање птица некима може да буде веома забавано. Чуо сам негде да се сад и „посматрање људи” сматра хобијем. Да ли је то истина? И по чему се разликује од свакодневног гледања људи на улици, у кафићу, пошти?
Славко, Варварин
Од давнина људи воле да бораве у природи и као ненаметљиви посматрачи упијају њену племенитост. Посматрање птица јесте врло распрострањен хоби, али љубитељи животиња радо ће отићи и на сафари да се диве лавовима и антилопама у њиховом природном окружењу (наравно из џипа, са безбедне раздаљине) или да застану у шетњи како би изучвали бубице док се паре. Зашто онда на сличан начин не би могли да се изучавају и људи? Њихово понашање, одећа, навике, нарав. Неки то раде без намере, рецимо, док прислушкују разговор људи у чекаоници дома здравља и покушавају да установе одакле су дошли, какво им је образовање, чиме се баве.
Кад неко то ради сасвим намерно и редовно, тако што седне на клупу или у кафић и изучава пролазнике, онда постаје прави „посматрач људи”. Понекад се окупи двоје или више пријатеља и надмећу се у томе ко ће изнети маштовитије закључке о непознатој особи само на основу њеног изгледа и покрета. Овакав хоби препоручује се писцима и другим уметницима, којима је од користи да што боље спознају људску нарав.
Ако се одлучите да постанете посматрач људи, имајте на уму да постоји одређени бонтон. Не смете да будете очигледни и наметљиви. Најбоље је да се правите да куцате поруку, читате књигу или грицкате сендвич и, уколико временски услови то дозовољавају, ставите наочаре за сунце како нико не би знао у ком правцу гледате.
Кад је мени лети много вруће, сигурна сам да је мом Миши (бернском планинском овчару са чупавим крзном) много горе. Како да знам кад је температура превисока за њега и како да га заштитим од врућине?
Анђелка, Сомбор
Пси не могу да се расхладе као људи лучећи велике количине зноја по читавом телу. Они се зноје само преко делова коже који нису прекривени крзном, као што су нос и доњи део шапа. То није довољно да би се снизила температура тела, па пси дахћу, не зато што се зноје преко језика као што неки мисле, већ зато да би се расхладили струјањем ваздуха кроз тело. Нормално је да пас исплази језик и задише се после трчања и игре, али ако се дахтање одужи, а куца постане малаксала и безвољна, значи да јој много смета врућина. У том случају требало би што пре да је склоните у хлад и дате јој воде, да пешкир потопите у хладну воду, исцедите и ставите јој на главу, ако јој се стање убрзо не побољша, да је одведете код ветеринара.
До тога не мора уопште да дође уколико се држите одређених мера предострожности. Током највећих врућина пас се води у шетњу само рано ујутру и увече кад су температуре знатно ниже, а и тада треба да понесете доста воде. Ако ипак морате да изведете љубимца по сунцу, немојте да му дајете да гази по усијаном асфалту (ако је сувише врео да бисте згазили босим стопалом, онда неће пријати ни његовим шапама). Преко дана требало би да борави у расхлађеној просторији или барем да лежи у дубоком хладу. Можете да га расхладите и купањем, али немојте да користите ледену воду, зато што би нагла промена температуре могла да му нашкоди.
Шта неко треба да уради да би се уписао у „Гинисову књигу рекорда”? Ако, рецимо, могу да поједем највише виршли за један минут, али нико досад није то мерио, да ли и даље могу да се пријавим? Шта ако могу да оборим постојећи рекорд? Како то да докажем?
АЛЕКСА, Ниш
Истина је да се у „Гинисову књигу” уписују свакакви шашави рекорди. Славиша Пајкић познатији као Биба Струја уписан је двапут. Једном зато што је издржао напон од 220 волти, а други пут зато што је, пропустивши струју кроз тело, воду загрејао на 97 степени Целзијуса. А Никола Кулезић, фризер из Шапца, прославио се као творац најдужег уметка за косу, дугачког 820 метара. Ако и ви имате неку невероватну вештину, зашто се не бисте уписали у „Гинисову књигу рекорда”?
Пријава за постављање нових или обарање постојећих рекорда подноси се преко сајта. Ако сте смислили неки нови рекорд, то не би смело да буде нешто незаконито, опасно по живот или окрутно према животињама. Не можете да запустите овцу и изложите је неподношљивој врућини, само како би јој израсло највеће руно на свету. Рекорд треба да буде такав да може да се обори (рецимо, 30.000 трбушњака за један дан као што је урадио Јовица Спајић), а што је занимљивији, то је већа могућност да вас узму у обзир.
Будући да годишње 50.000 људи покуша да обори неки Гинисов рекорд, обично је потребно више недеља да вам одговоре на пријаву и пошаљу даља упутства. Постоји могућност да за одређену новчану надокнаду убрзате поступак, а у том случају ће вам одговорити за три радна дана. Тек кад се успешно пријавите, треба да се баците на обарање рекорда. Да би вам издали потврду, морате да доставите чврсте доказе о свом подвигу као што су видео-снимци, фотографије и оверене изјаве сведока. Све иде много брже ако обарању рекорда присуствује и обучен „Гинисов” судија, али морате бити спремни да платите његов хонорар. Судије долазе бесплатно само кад проверају најзначајније рекорда, као што су најстарији или највиши човек на свету. Ако сами обезбеђујете доказе, будите спремни да чекате месецима пре него што стручњаци установе да ли сте се држали правила и заслужили да вас прогласе рекордером. Уколико све прође по плану, добићете оверен „Гинисов” сертификат, али ни то не значи да ће ваше име бити овековечено у штампаном издању. О томе одлучује уредник.
Да ли је истина да орлови могу да се користе у лову на вукове?
ПЕТАР,
Ваљево
Беркут, златни, или како се код нас назива, сури орао, позната је грабљивица која живи у Европи, Азији, северним деловима Африке и Северној Америци (Aquila chrysaetos). У средњем делу Азије, на простору Казахстана, Киргистана, западне Монголије и северозападне Кине, ова птица се и данас одgаjа и служи за лов на лисице и вукове.
Амерички писац Бери Лопез (1945) дао је у књизи „О вуковима и људима” из 1978. године детаљан опис како изгледа лов уз помоћ сурог орла:
„Постојбина таквог лова на вукове је Киргизија у азијском делу Совјетског Савеза – посебну врсту златних орлова, беркута, посебно за то одгајају номадска племена. Те су птице тешке само пет-шест килограма, али могу да се закаче вуку за леђа и зграбе га за њушку таквом снагом да се вук готово паралише. Често му орао канџе једне ноге зарије у леђа и, кад се вук окрене да би га ујео, другу му зарије у њушку и тако га угуши, или га држи чврсто док га не убије ловац. Те су птице необично јаке, што се на први поглед не би рекло; свака нога има снагу једне тоне, а ударац крилом, дугим нешто више од пола метра, може човеку да сломи руку... У Русији киргиска племена још лове вукове јашући, уз помоћ паса и орлова.”
Име беркут понео је и један од руских авиона чувеног произвођача „Сухој”. Модел са ознаком „СУ-47” разликује се од осталих борбених авиона по томе што су му крила окренута ка предњем делу летелице, уместо ка задњем, како је обичај.
Занима ме шта у одбојци значи „кување”?
МИЛОШ,
Бач
„Кување” је један од најпривлачнијих потеза на одбојкашком терену. Овај израз употребљава се за потез током напада кад дизач екипе одлучи да сам заврши акцију, уместо да проигра саиграча који би смечовао лопту у противничко поље.
Свако ко познаје одбојку зна да једна екипа има право да три пута додирне лопту пре него што је пребаци преко мреже. „Кување” се обично прави на другом додиру, тако што дизач, који је испред мреже, одлучи да изненади противника и у последњем тренутку лопту једном руком проследи на половину другог тима. Баш због тога што је тешко предвидети овај потез противника, екипа која се брани „скувана” лопта изузетно тешко брани се и често значи сигуран поен за тим у нападу.
„Кување” је била специјалност нашег некадашњег репрезентативца Николе Грбића, сада селектора државног тима Србије.
Која земља је најбезбеднија за живот?
МИЛОЈЕ,
Железник
По неким истраживањима на Исланду је живот најсигурнији, а у Србији је много безбедније него у САД и Русији.
Ако је веровати Институту за економију и мир из Сиднеја и њиховом Индексу светског мира, најсигурније би било живети на Исланду, затим у Данској, па онда у Аустрији, на Новом Зеланду и у Португалији. Међутим, како ово може уопште да се измери?
Истраживачи овог института узимају у обзир 22 чиниоца, међу којима су оружани сукоби у некој земљи или борбе које та земља води с неком државом, број погинулих у таквим сукобима, затим односи са суседним земљама, стопа криминала, политичка стабилност, број злочина са физичким насиљем, опасност од насилних демонстрација, да ли нека земља има нуклеарно оружје, као и то колико је ручно оружје доступно у слободној продаји.
Кад се саберу сви ови чиниоци, Исланд је убедљиво најбезбеднији и то већ пет година заредом. Поред већ поменутих држава, у првих десет улазе и Чешка Република, Швајцарска, Канада, Јапан и Словенија.
Кад је реч о Србији, она је на 48. месту, одмах иза Француске и Велике Британије. Што се тиче овог истраживања, много је сигурније живети у Београду, Новом Саду, Нишу и осталим нашим градовима и селима, него у Њујорку, Лос Анђелесу, Мајамију и Бостону. Или у Москви, Санкт Петербургу или, можда, у Владивостоку. САД се налазе на 103. месту ове листе, док је Русија на 151. месту од укупно 163 земље обухваћене истраживањем.
Знам да папагаји могу да науче да причају, али ме занима да ли могу да науче два језика.
ПЕРИЦА ЈОВАНОВИЋ,
Пожега
Папагаји могу да науче други језик, али је врло вероватно да ће онда заборавити први. Они ионако уче тако што слушају своје газде и тешко да могу да схвате разлике између људских језика.
Занимљив је случај папагаја по имену Најџел. Ова птица, иначе афрички сиви папагај (лат. Psittacus erithacus), напустила је кућу свог власника у Калифорнији 2010. године. Пошто се дуго није враћао кући, власник Дарен Чик већ је полако почео да га заборавља...
Онда је у октобру 2014. године Најџел изненада стигао кући. До прага га је донела жена која је такође изгубила свог афричког сивог папагаја. Кад је схватила да папагај кога је нашла није њен, потрудила се да нађе правог власника.
Сусрет Најџела и Дарена био је буран. Газда је одмах препознао свог папагаја, али птица није била баш пријатељски расположена, па га је ујела за прст. Био је ту још један необичан детаљ: Најџел, који је пре четири године причао енглески, сада је говорио искључиво шпански!
Где је Најџел био и шта је радио четири године остаје непознато. Чини се да му је било занимљиво у новом друштву, чим је био оран да учи нов језик...