Видео сам неку чудну направу за коју су ми рекли да се зове карбидна лампа, и да су је некад користили рудари. Да ли можеш да ми кажеш нешто о тој лампи?
МИРОСЛАВ ПРЕРАДОВИЋ,
Нови Београд
Карбидна лампа дуго је била део основне опреме рудара. У метално кућиште стављао се карбид преко кога се сипала вода. У додиру с водом ствара се гас, ацетилен. Гас излази кроз лулу са стране, а када се запали, гори и даје јаку белу светлост. Незгода је што, кад се једном запали, не може да се угаси, све док се карбид не потроши. Ваљало је пазити и на количину карбида и воде у унутрашњости, пошто је, ако се претера, лако долазило до експлозије. Данас се ове лампе ретко користе, мада их спелеолози воле, пошто дају светлост у свим смеровима, а успут и греју, што уме да буде корисно у хладним пећинама. Некада давно користиле су се и као осветљење на колима, а оне мање чак и на бициклима и аутомобилима.
Недавно сам прочитала вест о томе како се у дворишту неке аустралијске породице из Ипсвича урушила земља и отворила се јама пречника осам метара пуна воде. Како је то могуће?
НИНА из Новог Сада
Случај у Ипсвичу није усамљен пример. Терен који је потонуо у геологији је познат као вртача. Она је последица крашког процеса који се одвија под утицајем воде. Пластичније објашњено, под земљом се налазе површине пуне воде које је, у случају вртаче, земља затворила. То је процес сличан ономе када на плажи покушамо да направимо мост тако што ћемо руку затрпати песком, а онда је извући. Тако настаје мост-тунел који није превише отпоран на рушење. Као што рука држи песак, тако и вода задржава земљу да се не уруши. Међутим, кад из различитих разлога та вода испари или раствори подземне стене, на њиховом месту остаје ваздух. Тада се тло стропошта, а на површини остане удубљење. То што је вртача у Ипсвичу пуна воде значи само да под земљом није испарила сва вода, мада да је у њој било сасвим довољно ваздуха да тло над њом попусти и падне.
Управо нам је стигло писмо од Валентине Бранковић, запослене у Народној библиотеци Србије где ради каталошку обраду часописа и новина. Међу њима је, наравно, и „Политикин Забавник”, од првог броја, 28. фебруара 1939. године.
У писму нас, поред осталог, обавештава: „... Од скора сам почела да пишем текстове за сајт http:samoobrazovanje.rs, а како је тема сајта (само)образовање, тражила сам да напишем један текст и о Теби. Наравно, предлог је прихваћен! Било ми је задовољство да пишем о мом ’вечитом учитељу” кога и данас купујем од обавезно!!!
Заинтересовани читаоци целовит текст могу да нађу на поменутом сајту, уз додатак /politikin-zabavnik.
Истражујући историју „Забавника”, Валентина нас је подсетила и на један данас готово заборављен податак. Наиме, чувена шведска поп-група „АББА”, чије су песме овој скандинавској земљи донеле више прихода од продаје познате марке аутомобила „волво”, честитала је нашем листу Нову, 1978. годину, што смо и објавили у броју 1359, 30. децембра 1977. године, на нашој култној Хит страни.
Од које биљке се добија зачин кари?
ЈАСМИНА
Узовица код Љубовије
Кари је заправо мешавина зачина, карактеристична за кухињу јужне Азије, поготово Индије. У зависности од региона у коме се справља, користи се куркума, коријандер, кардамон, кумин, босиљак, црвена љута паприка. Додаје се и ђумбир, сушени бели лук, слачица. Жућкасте је боје, чува се на мрачном месту, пошто на светлу бледи. Љутина може да варира, од сасвим благих до оних који озбиљно могу да повреде непца ненавикнутог човека. Од педесетих година двадесетог века, овај зачин може да се нађе у готово свакој продавници. Нека истраживања показују да има знатна лековита својства, а у Индији од давнина знају за његова антибактеријска својства.
Због чега епизоде исте серије имају различите редитеље?
НЕНАД ЕРДЕЉИ,
Футог
Онај што га на енглеском зову director може да буде неко ко ће се бавити искључиво режијом, али и неко ко ће управљати целим снимањем. Кад се снимају серије, доследност радње зависи од овог другог. Њега, опет на енглеском, зову showrunner (у шпици је најчешће потписан као продуцент или творац серије). Пошто је он задужен за то да серија прати одређену причу, сви остали морају да поштују његова упутства, па није нужно да један човек режира баш сваку епизоду. Редитељи у овом случају треба да брину о томе да се глумци и директор фотографије уклопе у унапред одређен стандард. А како се епизоде обично снимају дан за даном, они не морају у једном дану да се баве препродукцијом, продукцијом и постпродукцијом. То што ће други редитељ преузети наредну епизоду претходном оставља времена да сутрадан седи са, рецимо, монтажером и ради на завршним фазама снимања. Таквим темпом све се сними за мање времена. Да не буде забуне, овако се ради у земљама где се масовно производе серије. Код нас је исти редитељ углавном задужен за све епизоде.
Недавно сам негде прочитао да су се на Листи светске баштине Унеска нашли и наши стећци. Можеш ли мало детаљније да ми кажеш о томе?
ЖИВКО КЕЧИЋ
Крчедин
Недавно је на 40. заседању Комитета за светско наслеђе, одржаном у Истанбулу, одлучено да стећци, средњовековни надгробни споменици из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије постану део Листе светске баштине Унеска. И то њих 28: двадесет у Босни и Херцеговини, два у Хрватској и по три у Црној Гори и Србији. Иначе, одраније сe на Листи светске баштине с простора Србије налази десет културно-историјских споменика. То су: Стари град Рас са Сопоћанима ( Петрова црква, манастир Ђурђеви Ступови, манастир Сопоћани и остаци средњовековног града Раса), манастир Студеница, археолошко налазиште Гамзиград – Ромулијана, те средњовековни споменици на Косову (манастир Грачаница, Богородица Љевишка, манастир Пећка патријаршија и манастир Високи Дечани).
У Србији су заштићени стећци, аутентичан облик надгробног обележја од друге половине 12. до краја 15. века, који се налазе у Мраморју у Перућцу, Мраморју у селу Растиште на територији општине Бајина Башта и Грчко гробље у селу Хрта у општини Пријепоље. Како каже Маја Ђорђевић, координатор израде такозваног номинационог досијеа у Републици Србији, из Републичког завода за заштиту споменика културе, осим ових места која су се нашла на поменутој Листи, постоји још приближно њих двеста на свим подручјима граничних општина Србије с Босном и Херцеговином и Црном Гором, као и на суседним поручјима западне и југозападне Србије, највише на територији доњег Подриња и средњег Полимља.
Драги „Забавниче”,
Цео живот се питам зашто се мушке и женске кошуље копчају на различите стране. Имате ли одговор и на ово питање?
МИНА МАНДИЋ,
Нови Сад
Пошто вас то мучи цео живот, сигурно сте приметили да се на супротним странама не копчају само кошуље, већ и панталоне, капути и сва друга одећа са дугмићима. На женским одевним предметима дугмад се по правилу налази са леве, а на мушким с десне стране. Међутим, до половине 19. века одећа је углавном имала дугмад на десној. Разлог томе је што већина људи спада у дешњаке. Најраспрострањенија теорија објашњава да је за другачији распоред дугмади крива чињеница да су се мушкарци тада облачили сами, а жене су облачили (и свлачили) други. Обично слушкиње. Наравно, не ради се о меком срцу племића који су покушавали да олакшају својој послузи тако што ће дугмад сместити на супротну страну ради лакшег сналажења, него о томе да су имућне жене желеле да покажу свој положај тим детаљем и свима поруче да су довољно богате да их неко други облачи.
Мистерија тиме није потпуно решена, па ни данас не знамо са стопостотном сигурношћу зашто је дошло до промене стране. Пре свега због тога што постоји још неколико теорија. Она од које би се свакој феминисткињи дигла коса на глави каже да су женске кошуље добиле дугмиће с леве стране сходно потчињеном положају нежнијег пола у друштву. Десна и „јача” страна била је резервисана за мушкарце. Притом остаје нејасно зашто би жене, које су већином шиле одећу, саме себи сашиле комад гардеробе који ће их посећати на неједнакост међу половима.
Постоји и нагађање да је мајкама новорођенчади било лакше да се десном руком откопчавају, док у левој држе бебу коју треба подојити.
Трећа прича тиче се јахања. Кад би, како доликује, зајахале коња постранце, жене би седеле с десне стране. При брзом јахању би поветарцу било лакше да откопча кошуљу с дугмићима на десној страни, па је за женску честитост било боље да они буду с леве стране.
На портретима од пре два века налази се још једна претпоставка. Мушкарци на њима често су представљани с оружјем за појасом. Како се за њиме потеже десном руком, лева мора да хитро откопча капут. Сходно томе, дугмад су била на десној страни. У прилог овој претпоставци иде и то што се у борбама прса у прса лева страна окретала према непријатељу са штитом у руци. Отвор на левој страни значио би да непријатељ лакше може да противника прободе право у груди.
Уз развој индустријске производње произвођачи су решили да ће жене ствари закопчавати слева надесно. Јер ком још потрошачком менталитету не би одговарало да буде en vogue? Данас, кад постоји толико одеће која има такозвани унисекс изглед, свакако је корисно уз помоћ стране копчања утврдити да ли је ствар на коју сте у бутику бацили око мушка или женска.
Прошлог лета боравио сам накратко у Санкт Петербургу. Шетајући градом, неколико пута сам наишао на светлоплаве правоугаонике са текстом исписаним белим словима на зидовима зграда, испод којих су људи остављали цвеће. О чему је реч?
СТЕВАН НИКОЛИЋ
Крагујевац
Током немачке опсаде Лењинграда (данашњег Санкт Петербурга) у Другом светском рату, док су се залихе хране у „прозору у Европу” Петра Великог убрзано топиле, а следовања смањивала до апсурдно малих количина, уз искључивање све више и више категорија становништва из расподеле оброка, током 872 опсадна дана делатност људи није никад престајала. Становништо је на сваки начин покушавало да се прилагоди страшним околностима, а један од истакнутих очајничких напора да се сачува што више живота постали су и натписи са следећим текстом, и данас познатим сваком Петербуржанину: „При артиљеријском гађању ова страна улице је најопаснија”.
Наносили су их на зидове лењинградских зграда припадници Локалне противваздушне одбране, опремљени за тај задатак шаблоном са изрезаним словима, четком и кофом беле боје. Исписивани су на северним и североисточним странама улица, јер је артиљеријско гађање ишло из правца југа и југозапада. Те територије држали су Немци, док је оне северно од града заузимала финска војска, која није учестовала у ваздушним нападима.
Натписи су после рата углавном пребојени, а онда је 1962. године, као подсетник на јунаштво грађана овог Града-хероја (одликовање које, уз 11 других градова, поносно носи Санкт Петербург) обновљен први од њих. Данас се у Санкт Петербургу може наћи њих пет, а уз све је постављена спомен-плоча са текстом: „У знак сећања на херојство и храброст становника Лењинграда током 900 дана блокаде града сачуван је овај натпис”.