Да ли је истина да се Венера окреће „на другу страну”?
НЕНАД ДРАГОЈЕВИЋ,
Чачак
Венера је по много чему занимљива планета нашег система, почев од тога што је њен дан дужи од године. Наиме, да би се окренула око своје осе потребно јој је 243 земаљска дана, а да би направила цео круг око Сунца „само” 224 дана. Излазак Сунца је на западу, а залазак на истоку, дакле – да, она се окреће у правцу супротном од свих осталих планета! Зашто је то тако научници ни данас не знају. Једна од претпоставки гласи да се она заправо окреће у истом правцу као и остале планете, али се временом њена оса заротирала за 180°. Према једној старијој претпоставци, некада се окретала „правилно”, али се временом, под утицајем гравитације Сунца и осталих планета успорила, док није стала, а затим наставила да се окреће у супротном смеру. Ако је ово случај, иста ствар ће се десити још једном.
Цењени „Забавниче”,
Познато ми је да је Хичкок снмио две верзије филма „Човек који је сувише знао”, британску 1934. и америчку 1956. године. Занима ме да ли има још редитеља који су двапут снимили исти филм.
РАТКО из Сремске Митровице
''Десет заповести'' Сесил де Мил снимио је два пута:1923. (горе) и 1956. године (доле)
Неретко се дешава да успешан филм који није с енглеског говорног подручја добије холивудску верзију, а катакад се за такав подухват унајми и исти редитељ. Можда сте чули за „Опасност у Бангкоку”, акциони филм из 2008. године о глувонемом плаћеном убици кога глуми Николас Кејџ. Мало ко зна да су браћа Пенг, угледни хонконшки редитељи који потписују ово остварење, девет година раније снимили исти филм, али с тајландским глумцима.
Слично искуство имао је и Аустријанац Михаел Ханеке, који је 1997. године снимио трилер под називом „Смешне игре”, а десет година касније отишао у Холивуд и са другим глумцима, пресликавајући кадар по кадар, направио нову верзију на енглеском. И редитељ Џорџ Слаузер у својој филмографији има две верзије филма „Нестајање”, једну холандску из 1988. и једну америчку из 1993. године.
Неки редитељи уопште нису мењали адресу како би двапут урадили исти филм. Биоскопски хит „Врелина” из 1995. године у режији Мајкла Мана заправо је римејк његовог остварења „LA Takedown” насталог осам година раније. Френк Капра је по истом сценарију снимио две комедије о уличној продавачици јабука која се претвара да је отмена госпођа. У „Дами на један дан” насталој 1933, главну улогу тумачи Меј Робинсон, а у „Шеширу пуном чуда” из 1961. године тај задатак поверен је холивудској диви Бет Дејвис.
Осим Хичкока, најпознатији редитељ који је прерадио самог себе јесте Сесил Б. де Мил, који је снимио две верзије историјског спектакла „Десет заповести”. Разлози за овакав подухват сасвим су оправдани. Први покушај из 1923. био је неми филм, који није могао да дочара све што је редитељ хтео да прикаже. У међувремену је технологија знатно узнапредовала, па је 1956. године снимљена верзија у боји у којој су глумиле звезде попут Чарлтона Хестона и Јула Бринера. То је био Де Милов последњи и најуспешнији филм.
Зашто постоји чоколада за псе, али не и за мачке? Да ли је у питању нека неправда или постоји ваљан разлог?
ДРАГАНА, Смедерево
Мачкама никако не треба давати чоколаду какву ми једемо, зато што садржи теобромин, горки алкалоид из какаа, који за мачке може да буде смртоносан. Из истог разлога ни кучићи не смеју да једу чоколаду која није посебно прерађена. Сви знамо да су куце алави сваштоједи и да би појеле све што им падне под њушку, због чега се за њих и праве посебни слаткиши. Зашто се онда нешто слично не ради и за маце? Ма како укусни били, мачке не могу да уживају у слаткишима зато што су услед генског поремећаја одавно изгубиле способност да окусе слатко. Оне ништа осим мрсног и не једу. У поређењу са преосталих 12 копнених врста које се хране месом, мачкке су „супермесождери” – ни једној другој животињи није потребно толико беланчевина да би преживела. Можете маци да понудите најлепши колач на свету, а она ће највероватније само презриво фркнути и окренути главу. Много више ће је обрадовати мало сланинице или комад свеже џигерице.
Можете ли да напишете нешто више о појави која се зове „екстремно пеглање”?
ДАВОР,
Суботица
Последњих деценија у свету се појављује све више необичних спортова, а многи од њих добијају ознаку „екстремни”. Овај придев описује спорт који на неки начин није безбедан, најчешће зато што подразумева да такмичари нису на терену или у дворани, већ у окружењу које може да буде опасно. Велика надморска висина, немирна вода и оштре планинске литице само су неке од „чари” ових спортова.
Стога не треба да чуди кад се појави нешто што се зове екстремно пеглање. Овај „спорт” подразумева да са собом понесете пеглу, даску за пеглање, нађете избочину на стрмој планинској литици или неко друго опасно место на коме наместите даску и опеглате неки комад одеће. Замисао о овој „лудости” родила се у глави Фила Шоа, из енглеског града Лестера. Он је једног дана 1997. године схватио да би после радног времена било лепо да се пење по стенама, али је морао да опегла одећу за сутрашњи радни дан. Решио је да уради и једно и друго и тако је настао овај необичан назовиспорт, за који чак и познаваоци не могу да тврде да ли је заиста спорт, пошто не подразумева такмичење с другом особом.
Од тада се пеглање на опасним местима упражњава у САД, Холандији, Немачкој Аустралији, Јужноафричкој Републици, на Новом Зеланду... Заљубљеници кажу да „екстремно пеглање спаја узбуђење и задовољство због лепо опеглане кошуље”.
Занима ме када су деца почела да се играју гуменом паткицом за време купања?
САША,
Београд
Играчка у облику гумене патке најчешће је жуте боје и деца широм света радо се играју њом током купања. Може да се каже да жута паткица сваки пут унесе живост у купатило, а и деци брже прође време док их мајке и очеви купају.
Појава гумених паткица везује се за половину 19. века, када је Чарлс Гудјир (1800–1860), амерички проналазач, открио нову и чвршћу, вукланизовану гуму. Од ње су направљене прве паткице за игру, али због тежине нису могле да плутају. Користиле су се напољу или у соби, а не у кади.
Питер Ганин (1900–1974), амерички скулптор руског порекла, направио је током четрдсетих година прошлог века скулптуру патке. Затим је одлучио да своје дело умножи у мањи и гумени облик и патентира га почетком 1949. године. Процењује се да је од тада продато више од педесет милиона ових играчака. Омиљености мале жуте патке допринела је и америчка серија за децу „Улица Сезам” у којој један од ликова, Ерни, често са собом носи ову играчку. Успут и пева песмицу „Гумена паткица”. Како је ова серија могла да се гледа широм света, па и у некадашњој Југославији, тако је и мала жута патка запловила по кадама свих континената.
Можете ли да напишете нешто о скандинавској експедицији која је у викиншком броду овог пролећа стигла до Америке?
ИВА,
Нови Сад
У марту 2010. године група норвешких заљубљеника у историју и викиншке бродове одлучила је да сагради брод и заплови до Северне Америке. Циљ им је био да покажу како је заиста могуће да су њихови древни сународници око 1000. године прешли Атлански океан и постали први Европљани на источним обалама овог великог континента.
У норвешком граду Хавегесунду вредно су радили две године и направили „Змаја Харалда Лепокосог”, викинши брод назван по првом норвешком краљу који је владао на прелазу из 9. у 10. век. Брод има весла, дужине је 35 и ширине осам метара, с једром у средини. Прве пробне пловидбе имали су 2012. године, у водама близу норвешке обале.
Кад су схватили да брод лепо плови, на интернету су објавили оглас у којем траже добровољце за овај подухват. Сакупили су посаду и 26. априла ове године кренули из Хавегесунда. Преко Шетландских и Фарских острва, Исланда и Гренланда, првог јуна стигли су на полуострво Њуфаунленд, на место где су, како кажу, стигли и Викинзи пре отприлике 1000 година.
Пошто су први задатак испунили, сада плове даље и пристају по северноамеричким лукама. Крај путовања требало би да буде 15. септембра ове године, када је планирано да „Змај Харалд Лепокоси” пристане у Њујорку.
Недавно сам пробао неко пиће које зову „водњика”. Свидело ми се, кажу да је здраво, па ме занима како се прави, пошто га у продаји нема?
МИЛОРАД
Београд
Водњика је један од ретких освежавајућих напитака које смо сачували од словенских предака. Производи се готово искључиво у кућној радиности, па зато не чуди што га нема у продаји. Потребно је што више врста дивљег воћа – јабуке, крушке (оскоруше), дрењине, шипак, клека, боровница и тако даље. Све то се лепо опере, па послаже по дну бурета. Преко се налије вода до врха, а обично је размера килограм воћа на десет литара воде. Није згорег и притиснути воће неким каменом, да не исплива на површину. Буре се затвори, остави да самује на собној температури, и једно месец дана заборави. За то време воће обави врење, а када течност почне да рези, готово је. Обично се водњика разблажује водом, а утврђено је да садржи управо невероватну количину здравих састојака. Нажалост, данас се ретко пије, осим на југозападу Србије, где је обавезна пратња оброка, поготово у зимско доба. Јачања ради.
УМЕТНОСТ СА МЕСЕЦА
Да ли је тачно да је на Месец постављена једна скулптура?
МИЛА,
Шабац
Већ 45 година на површини Месеца лежи „Пали астронаут”. Висок је 8,5 центиметара и направљен је од алуминијума. Поред њега стоји плакета са именима 14 космонаута који су живот изгубили током свемирских истраживања.
Првог дана августа 1971. године космонаут Дејвид Скот (рођен 1932. године) ставио је ову малу статуу на Месечеву површину и поред ње поставио и поменуту плакету. Скот је био део америчке свемирске мисије „Аполо 15”, чији су се чланови спустили на Месец 30. јула исте године.
Пре него што је кренуо на уздбудљиво путовање, Скот је на једној забави упознао белгијског сликара Паула ван Хујдонка (1925). Обојица су желели уметничко дело које би било постављено на Месец, али њихове намере биле су потпуно друкчије. Макар обојица тако тврде.
Скот је желео нешто што ће указати на све људе који су изгубили живот у неком свемирском програму, док је Ван Хујдонк хтео да његово дело представља читаво човечанство. Поред тога, било је још несугласица. Вајар је направио још 950 фигура које је желео да прода. Америчка свемирска организација „Наса” извршила је велики притисак на њега и Белгијанац је на крају одустао од своје намере...
Упркос свим несугласицама и нејасним појединостима, мали „Пали астронаут” је једино познато уметничко дело ван наше планете.
ПРЕДСЕДНИК И ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК
Да ли је икада постојала особа која је била председник две различите државе?
БОРИС,
Београд
Старији читаоци можда ће се сетити човека по имену Кваме Нкрумах (1909–1972). Он је средином 20. века често знао да наврати у Београд у својству председника Гане. Та држава из западне Африке била је чланица Покрета несврстаних, коме је припадала и некадашња Југославија.
Почетком марта 1957. године Гана је прогласила независност од Британског краљевства и постала је самостална држава. Нкрумах је постао председник владе Гане и на том месту је остао три године. Првог дана јула 1960. године постао је председник своје земље.
Током наредних шест година Нкрумах је управљао Ганом и успут гајио јаке везе са комунистичким државама. Док је био у посети Северном Вијетнаму током фебруара 1966. године, у Гани је изведен војни удар којим је руководио Нкрумахов противник Емануел Кваси Котока (1926–1967). Дотадашњи вођа морао је да одступи и више се није враћао у земљу.
Отишао је у изганство у оближњу Гвинеју, где га је тамошњи председник Ахмед Секу Туре (1922–1984) прогласио почасним председником државе. Кваме Нкрумах је на другом председничком месту остао све до смрти 1972. године.