Како то да електричну јегуљу не убије сопствена струја?
МАРКО
Суботица
Као што се паукови не хватају у сопствену мрежу и змије не угину од свог отрова, тако ни електрична јегуља не страда од сопствене енергије. Објашњење је врло једноставно. Наиме, нервни систем електричне јегуље и мишићи који усклађују њене покрете прекривени су масним ткивом које има улогу електричног изолатора.
Ово занимљиво биће има неколико електричних органа на телу смештених у репу, дуж доњег дела тела, а више их је на бочним странама. Произвођачи електрицитета су, у ствари, ћелије кружног облика. Јегуља може да их има до 700.000. Кад дође до пражњења електрицитета из свих ових „генератора”, глава јегуље је позитивно наелектрисана, а реп негативно, и удар који произведе довољно је јак да ошамути нападаче. У бразилским рекама Амазон и Ориноко постоје електричне јегуље дугачке два метра које би електричним ударом могле да ошамуте и на дуже онеспособе чак и коња.
Занимљиво је да после испуштања електрицитета све јегуље мирују док им се енергија не обнови.
Да ли грешим кад кажем да киша има свој препознатљив мирис?
Нада Јовановић
Косовска Митровица
Кад кажемо „мирис кише”, сви мислимо на јединствен, влажан мирис у ваздуху који удишемо док она пада. Али, са научног гледишта, сви грешимо. Доказано је да су кишне капи без мириса.
Пилоти ту чаролију која голица ноздрве никада нису осетили у ваздуху, јер мирис киши дају растиње и микроорганизми на тлу. Кишне капи које падају на земљу изазивају хемијске реакције на разним мирисним материјама којима обилују биљке, бактерије или гљивице којих има у свакој пори земље.
Једињења која настају путују кроз ваздух, мешају се и ми их осећамо као мирис кише. Али и ти су мириси различити, условљени растињем на тлу и поднебљем, што свако може да осети ако упореди мирис кише у равници, каменитој планини или пешчаној пустињи.
Занима ме одакле и откад потичу називи нота, односно солмизација?
Бане Благојевић
Крушевац
Свака нота има свој назив, а они су заправо почетни слогови једне древне латинске песме посвећене Светом Јовану. Сматра се да је творац солмизационих слогова био Гвидо д`Арецо (997–1050), музички теоретичар раног средњег века. Због назива Д`Арецо (из Ареца) који се додаје његовом имену још од 11. века, влада уверење да је био рођен у тосканском граду Арецу у Италији. Гвидо је образовање стекао у манастиру Помпози поред Фераре, одакле је 1025. године отишао у бенедиктински манастир у Арецу. Ту је био наставник музике, диригент хора дечака у школи при катедри. Од Гвида вероватно потичу и познати солмизациони слогови које је примењивао у настави певања. За сваки тон у свом основном лествичном обрасцу од шест степени он је, због лакшег памћења интервала, употребљавао почетне слогове стихова латинске химне Светом Јовану у којој сваки стих почиње за степен, односно, полустепен више. Стихови су гласили:
Ut queant laxis
Resonare fibris
Mira gestorum
Famuli tuoru
Solve polluti
Labii raetum
Sancte
Iohannes!
Први солмизациони слог ut замењен је у 17. веку са do, а седми слог si уведен је у 16. веку спајањем иницијала завршних узвика химне. И тако настадоше do, re, mi, fa, sol, la и si.
Можете ли да ми одговорите да ли постоје неке разлике између гугутке и грлице?
САЊА БОСОВИЋ
Прокупље
Постоје велике разлике између гугутке и грлице. Основна је у њиховом изгледу. Грлица има леђа и рамена са округлим црно-риђим мрљама, врат јој је црвенкаст, а трбух бео. Живи широм Европе, Северне Африке и у Малој Азији, до Памира. Зими се сели у тропске пределе Африке.
Гугутка или кумрија, како се другачије назива, по величини и облику тела слична је грлици, али леђа и рамена су без мрких мрља, боје песка, као и остало перје по телу.
Глас гугутке битно се разликује од гласа грлице. Кад гуче, боја њеног гласа слична је кукању кукавице. Она је, за разлику од грлице, станарица.
Грлица се најчешће гнезди у плодним долинама, где има много дрвећа и текуће воде, а гугутка у низијама и долинама, најчешће у насељима с воћњацима и баштама.
Зашто је грчки јунак Рига од Фере погубљен баш у Београду?
ВЕСНА МИЛОШЕВИЋ
Јагодина
Грчки песник Константин Ригас, код нас познатији као Рига од Фере, рођен је 1757. године у Велестину, у Тесалији, на месту где је био антички град Фера. Завршио је највише школе у Грчкој и Цариграду, а онда се преселио у Букурешт и наставио да се бави књижевним радом. Године 1796. дошао је у Беч где се брзо упознао с многим Грцима који су ту живели. Тада је и написао своју чувену „Убојну песму”, позив свим хришћанским народима Балкана да се дигну против Турака. Песма се већ 1797. године увелико читала и међу Србима у Земуну. Исте године објавио је и карту Грчке на којој су уцртане будуће хришћанске државе на Балкану, а у њу је ушла и Србија.
Ово се није допало аустријској полицији и тако је 19. децембра 1797. године Рига од Фере, са још седморицом виђенијих Грка, ухапшен у Трсту, тада у Аустроугарској царевини, и 27. априла 1798. године, на Дунаву, код Земуна, са осталим заточеницима, предат београдском кајмакану, злогласном Осман-паши. Уморени су под његовим надзором 24. јуна 1798. године у калемегданским казаматима и испод куле Небојше бачени у Дунав. Смрт ових храбрих и родољубивих Грка била је весник нових буна које ће се распламсати у Србији.
Читао сам неке епизоде свог омиљеног стрип јунака Таличног Тома и приметио да више нема цигарету. Зашто је то тако?
Горан Стаменковић
Београд
Још од самог почетка стрипа „Талични Том”, белгијског аутора Мориса, давне 1946. године, главног јунака било је немогуће замислити без обавезне цигарете међу уснама. Трајало је то деценијама, толико да је постала готово саставни део лика. А онда је почетком осамдесетих година прошлог века дошло до велике хајке на никотин и пушаче уопште. Морис је годинама био под притиском брижних родитеља, који су се бринули да њихова дечица под утицајем Таличног не почну да пале мрске никотинске штапиће. Бранио се речима да је цигарета буквално део лика, као што је лула део Попаја или инспектора Мегреа. Ипак, морао је да поклекне и цигарету замени сламком, први пут у епизоди „Чаробни прсти” из 1983. године. То се оправдавало и пробојем на америчко тржиште, а отишло је толико далеко да је у многим ранијим епизодама цигарета ретуширана и замењена сламком.
На ту причу ослонио се и Матје Боном, аутор албума из прошле године, поводом седамдесетогодишњице Таличног. Сам наслов „Човек који је убио Таличног Тома” указује да је Боном решио да потпуно измени концепцију стрипа, о цртежу да се не говори. Готово кроз цео стрип Талични се бори с недостатком дувана. На тај начин Боном је решио да каже шта мисли о том виду притиска на ауторе. Овај албум у Србији је издао „Весели четвртак”, свега неколико месеци после француске премијере, па не би ваљало пропустити прилику да се прочита ова историјска епизода.
По цртаним и другим филмовима виђао сам кутије са скраћеницом „ACME”. Никад ми није било јасно шта то значи.
МИЛОШ ВАСИЋ
Сурчин
Реч је грчког порекла и значи врхунац, савршенство, а у медицини – кризу, то јест, врхунац болести. У жаргону је ова скраћеница прихваћена са значењем: (A)merican (C)ompany (M)aking (E)verything – америчко предузеће производи све. То значење потекло је од Руба Голдберга и Хита Робинсона, твораца чувеног цртаног филма о којоту који стално покушава да стигне и улови птицу-тркачицу. Када којот наручи неко ново, наизглед смртоносно оружје за које се најчешће испостави да не ради баш најбоље, оно увек стигне у кутији на којој је великим словима исписано „ACME”.
Да ли је Ајнштајн икада у нечему погрешио?
ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Чачак
Пословица каже да жив човек греши. Тако и Алберт Ајнштајн (1879–1955). А да иронија буде већа, две највеће заблуде једног од вероватно најсјајнијих умова савременог света тичу се двеју кључних области модерне физике: закона који управљају субатомским честицама (квантна теорија) и оних који владају у васиони (космологија).
Ајнштајну се, наиме, чинило да је основна претпоставка на којој почива савремена квантна теорија – она по којој је немогуће без остатка одредити све вредности неке субатомске честице у датом тренутку – само плод неспособности људи да одгонетну законитости које владају на квантном нивоу. Огледи изведени осамдесетих година двадесетог века показали су, међутим, да се преварио. Законитости које је по њему само требало установити заправо и не постоје, а енергија, ма колика била, ипак није безгранично дељива.
Његов други несхватљиво велики промашај тиче се пропуштене прилике да објави једно од најдраматичнијих научних открића од постанка света – сазнање да се васиона шири. У време када је Ајнштајн разрађивао своју теорију релативности веровало се да је васиона непроменљива и заувек дата. Иако су га властити прорачуни упућивали на могућност да се она шири, Ајнштајн је резултате до којих је дошао свесно „наштимовао” како би се уклопили у преовлађујуће уверење о непроменљивој природи свемира, не либећи се да успут жестоко критикује све који би се дрзнули да заступају супротно становиште.
Када су накнадна истраживања ипак потврдила да се васиона шири, и сам Ајнштајн признао је да је реч о највећем промашају у његовој иначе блиставој научној каријери.