Занима ме брзо ходање, па бих желела да напишете нешто о тој атлетској дисциплини.
СВЕТЛАНА МИЦИЋ
Београд
Ходање се сматра такозваном уводном дисциплином савременог спорта, а настало је око 1700. године у Енглеској. Брзо или спортско ходање данас је, осим у тој земљи, нарочито развијено у Русији, Италији, Шпанији, Пољској, Аустралији, Кини, Мексику, Немачкој...
Техника спортског ходања знатно се разликује од оне која се примењује код трчања, јер ходач мора непрекидно да додирује земљу једном или обема ногама. У тренутку додира стопала са тлом, нога не сме нимало да буде савијена у колену.
Такмичења у спортском ходању одржавају се на 5, 10, 15, 20, 25, 30 и 50 километара. У програмима олимпијских игара ( од 1908. године за мушкарце и 1992. за жене), светских и европских првенстава надметања ходача одржавају се само на 20 и 50 километара.
Због чега је Марко Краљевић, да би доказао снагу, цедио суву дреновину, а не неко друго дрво?
Петар Ивановић
Зворник
Научни назив за дрен је Cornus, од латинског cornu, јер је дрво дрена тврдо као рог. Не чуди зато што је одувек сматран симболом тврдоће, жилавости и отпорности ( не страда ни од болести ни од штеточина), због чега се користи у столарству и за резбарење. Није народни песник тек тако у руке Марка Краљевића ставио управо суву дреновину из које је славни епски јунак истиснуо воду. Ваљало је на прави начин дочарати његову снагу.
Иначе, у нашем народу дрен је веома омиљено дрво које, наводно, има чудесну моћ. Људи су се, у неким крајевима, у пролеће опасивали дреновом граном, а прозоре и врата китили дреновим лишћем да би домаћинство и укућани били јаки и здрави као дрен. Из истог веровања у пролеће су се људи прскали водом са (младе) дренове гране, што су чинили и са стоком...
Занима ме да ли је знаковни језик универзалан, односно да ли две особе из различитих земаља могу да користе знаковни језик да се споразумеју?
НАТАЛИЈА
Боговађа
Иако знаковни језик није „видљива” варијанта неког говорног језика, па тако, на пример, српски знаковни језик није српски језик „преточен” у знакове, овај начин споразумевања који углавном користе особе са оштећеним слухом није исти у целом свету. Напротив, знаковних језика има чак неколико стотина, а и у једној земљи у различитим подручјима могу да постоје разлике у знаковном језику.
Такође, пошто није уско повезан са језиком који се у одређеној земљи говори, то што се у две земље говори исти језик (на пример, енглески у САД и Великој Британији), не значи да ће и знаковни језик тих земаља бити исти. Ипак, људи који знају знаковни језик по правилу познају и говорни језик заједнице (српски, енглески, француски...) у којој живе. Захваљујући томе, могу да да читају с усана, читају и пишу на том језику, што је нарочито важно јер се на знаковном језику не може писати.
Знаковни језик је у много чему сличан „обичном” језику. Уместо гласова користе се руке (постоје једноручни, дворучни и комбиновани ручни алфабети), као и изрази лица, покрети усана, положај тела... Изражајност и покрети лица и тела притом имају улогу коју у говором језику имају интонација и јачина гласа. Знаковни језик има своју граматику, што значи да, ако се њиме служите недоследно, не поштујући његова морфолошка и синтаксичка правила, „звучаћете” такорећи као странац, неко коме овај језик није матерњи.
Као и други природни језици (а за разлику, на пример, од есперанта), знаковни језици немају једног „творца”, већ настају у заједници, а на исти начин се и усвајају. Тако дете које тек почиње да учи знаковни језик у почетку прави несигурне, нејасне покрете које можемо да упоредимо с брбљањем детета које усваја говорни језик. Како га све боље усваја, његови покрети и мимика постају јаснији, прецизнији и изражајнији.
Занима ме шта звецка у лименци спреја, на пример, ауто-лака?
ПРЕДРАГ ПЕТРОВИЋ
Београд
Ко год да је нешто радио с лименкама ауто-лака и многих других спрејева, оних које ваља протрести пре употребе, приметио је да унутра постоји предмет који звецка. У лименци се налазе боја и гас који служи за распршивање. Како се те две твари после неког времена раздвајају, мора да постоји нешто што их меша. Обично мућкање углавном није довољно. Зато су се произвођачи досетили да унутра убаце најобичнији кликер, који меша боју с гасом. Може да послужи и као звечка, када се боја потроши. А ако неком затреба кликер, ипак је боље да оде до радње и купи гомилу, уместо да буши лименку под притиском. Свашта може да буде...
Пошто нас са свих страна засипају причама о неопходности употребе презерватива, волео бих да ми кажеш кад је настао први кондом и како је добио име.
МИРОСЛАВ К.
Прокупље
Кажу да је Чарлс II (1630–1685) много волео жене. Пошто као краљ Енглеске није имао тешкоћа да ту своју страст и задовољи, био је у великој опасности да се зарази, посебно сифилисом, заразним обољењем за које се веровало да је у Европу стигло из такозваног Новог света, са шпанским освајачима. Ерл од Контома, лични лекар Чарлса II, препоручио је краљу овчје црево, свој изум који је, без имало лажне скромности, назвао својим именом (додуше, уз промену једног слова). Један такав кондом нађен у замку Дадли потиче из 1640 године и сматра се најстаријим сачуваним у свету.
По другој теорији назив кондом потиче од латинске речи condus, што, у слободном преводу, значи – спремиште. Други назив – презерватив – настао је од латинског глагола praeservare, унапред чувати.
А када је заиста настао први кондом не може тачно да се каже. Јер први покушаји да се нежељене последице љубавног чина спрече дошли су тек кад су наши далеки преци трудноћу почели да доводе у везу с физичким спајањем мушкарца и жене. Како се претпоставља, било је то пре 12.000 година.
Поред животињских кожа и кожица, богатији су користили и кондоме направљене од свиле. Међутим, тек од средине 19. века, кад се развила индустрија гуме, почели су да се појављују гумени презервативи који су се бацали после употребе. Чарлс Гудјир, проналазач вулканизације каучука, 1855. године изумео је први гумени кондом дебљине два милиметра. Прве, веома танке, израђивао је Немац Јулијус Фром који је свој проналазак патентирао 1919. године.
Данас се презервативи праве на покретној траци: низови стаклених калупа потапају се у смешу сока каучуковог дрвета с извесним додатком сумпора и цинковог оксида, а танки су између 0,04 и 0,008 милиметара.
Како и чиме звечи звечарка?
Огњен Бошковић
Бар
Онај карактеристичан звук који ствара звечарка служи јој, како тврде научници, као заштита, односно већим животињама да не стану на њу и узнемире је, јер је, као и све друге змије, глува. Звечку чини низ тврдих, сувих рожнатих прстенова на крају репа. То су, у ствари, остаци коже при пресвлачењу и њихов број се повећава приликом сваке промене „одеће”. Погрешно се верује да се старост звечарке утврђује пребројавањем прстенова ( као при одређивању доба дрвећу), јер се ова змија пресвлачи три-четири пута годишње. У „звечки” се најчешће налази око осам прстенова. Сувишни једноставно отпадају.
Мала звечарка не може да звечи јер на репу има само један прстен. Тек после неколико пресвлачења ствара се низ прстенова који међусобним трењем стварају типичан, застрашујући звук високе фреквенције.
Видео сам старе фотографије неке од војних парада одржаних непосредно после Другог светског рата на којима војници носе неке чудне шлемове. О чему се ту ради?
ГОРАН
Нови Сад
Рат још није био завршен, у западним деловима Југославије се и те како пуцало, а у Београду је 1. маја 1945. године организована војна парада. На њој су учествовали сви родови Југословенске армије, од борбених јединица до позадинских. Како је о некој униформности тешко могло да се прича, гледаоци су могли да виде шаренило опреме, од заплењене до оне добијене од савезника. Ипак, организатори су се трудили да колико-толико све уклопе, да бар јединице из истог ешалона имају исто оружје и опрему, што је требало да укаже да се ради о регуларној војсци израслој из партизанских одреда.
Заробљене опреме било је прилично, а део јединица носио је немачке шлемове. Неко је разумно закључио да ти шлемови ипак буде лоше успомене и чачкају по отвореним ранама. Мајстори су стога прионили на посао да их мало „поправе”. Са познатог немачког шлема, углавном модела М1940 и М1942, одсечен је доњи део. Тако се дошло до шлема који је годинама касније могао да се види у ЈА, касније ЈНА.
Занима ме који је најскупљи племенити метал на свету.
ДУШАН из Крагујевца
Племенити метали су ретки хемијски елементи, те зато и скупи. Од давнина су се ценили сјај, лакоћа ковања и мекоћа злата и сребра па се од њих вековима правио новац, с различитим уделом јефтинијих метала. Обично их повезујемо с употребом у изради новца, накита и уметничких предмета. Међутим, они се користе и у индустрији.
Племенити метали су и платина, рутенијум, родијум, паладијум, осмијум, иридијум и ренијум. Некада је у овој групи часно место заузимао и алуминијум. Иако га има највише од свих метала у Земљиној кори, његово пречишћавање било је веома сложено и скупоцено те је увршћен у групу племенитих метала. На Светској изложби у Паризу 1855. године, на пример, најважнији гости Наполеона ИИИ на поклон су добили прибор за јело од алуминијума, а они мање важни од сребра.
Најскупљи је родијум, око 40.000 евра по килограму (детектори од родијума користе се, на пример, и нуклеарним реакторима), а одмах за њим следе платина и злато.