Недавно сам гледао телевизијску емисију у којој се помиње неки рт у Северној Америци који зову „гробљем бродова”. Како нисам видео почетак, не знам о чему се ради. Можеш ли да ми помогнеш?
МИРОСЛАВ МИЛОВАНОВИЋ
Београд
Реч је о рту који се зове Хатерс и лежи на атлантској обали САД, на месту где се јужни крак хладне Лабрадорске струје укршта с топлом Голфском струјом. Рт је изложен снажним ветровима, а окружен је водом са севера, истока, југа и југозапада. Ветрови ураганске снаге појављују се изненада, па су пешчани плићаци (простиру се од обале до 20 километара) у прошлости били огромна опасност за пловидбу једрењака.
О томе сведоче остаци многих потонулих и разбијених бродова који се и данас налазе у близини рта Хатерс. Имајући то у виду, амерички државник Александар Хамилтон (1757–1804) овај рт својевремено је назвао „гробљем бродова”, односно „гробљем Атлантика”. Савремени уређаји за навигацију знатно су смањили опасност пловидбе око рта Хатерса, али за зао глас који га прати чули су готово сви поморци.
Каква је то сликарска техника гваш?
МИЛУН
Ужице
Гваш (француски gouache – густ) сликарска је техника код које се боје не разређују водом, већ се мешају с белом бојом, а за подлогу на којој се слика везују се раствором гумиарабике у води. Боја се наноси у густим намазима који потпуно прекривају подлогу на којој се слика. Светлији тонови добијају се мешањем с већом количином беле боје. Старију наслагу гваша можемо да прекријемо новом наслагом. По свом изгледу, гваш је сличан темпери.
То је стари начин сликања који је и данас чест. У средњем веку користио се за украшавање (илуминирање) рукописних књига.
Већ неко време размишљам када су људи почели да уз име користе презиме. Знаш ли ти одговор?
НИКОЛА
Крагујевац
Иако је данас презиме нешто са чиме се рађамо, саставни део идентитета неке особе, у давним временима људи су по рођењу добијали само име, а презимена није било.
Једна од легенди каже да је презимена први почео да употребљава цар Фу Сји, још 2852. године пре нове ере. Његова администрација узела је овакав систем именовања људи због лакшег прикупљања података за различите евиденције и ради лакшег пописа становништва.
У почетку су се у Кини презимена одређивала по женској линији (матроними), да би овај начин био промењен за време династије Шанг (1600–1046. године пре нове ере), те су се презимена наслеђивала од оца.
У античкој Грчкој нису постојала презимена у данашњем смислу. На име се додавао назив места из којег дата особа долази, а за време Римског царства постојао је посебан систем давања имена. Наиме, свака особа је имала три имена. Прво су бирали родитељи, друго је означавало род из којег потиче нека особа, док је треће служило је као надимак, како би се разликовали они који су неким случајем имали исто прво и друго име.
Први народ који је у Европи почео да користи породична презимена која су се преносила с колена на колено су Ирци, који су то учинили у 10. веку.
Највеће ширење презимена у Европи десило се у 17. веку, а након тога је захватило и друге крајеве света.
Шта је то код леворуких различито у односу на остале људе, па више користе леву руку?
НЕВЕНА
Нови Сад
Леворуке особе користе леву руку за писање, прање зуба, бацање лопте, али и обављање свих осталих послова. Број леворуких чини десет одсто светског становништва, мада истарживања кажу да би овај број био већи да родитељи, због разних сујеверја, не подстичу децу да пишу десном руком.
Хоће ли неко бити леворук или деснорук зависи од многих чињеница, те су тумачења ове појаве различита. Неки од научника сматрају да су за ову појаву одговорни гени.
С друге стране, постоје они који сматрају да се у току трудноће луче хормони који утичу на то коју ће руку дете користити као „главну”.
Занима ме откуд Банаћанима надимак Лале.
ЂОРЂЕ Т.
Чачак
Назив „Лале” који се данас усталио као надимак за Банаћане и, шире, Војвођане, потиче од једне старије, заједничке именице у српском језику – „лала”, што је назив од милоште за момка, драгог, брата, старијег мушкарца у кући, оца... Ова реч нам је преко турског дошла из персијског језика, где има слично значење.
Занимљиво је да смо и назив за цвеће лала, то јест тулипан (Tulipa gesneriana), такође позајмили из турског, у који је он доспео опет из персијског, мада је неизвесно да ли је у питању иста реч. Неки научници сматрају да јесте, и да је до преноса значења са цвета на човека дошло због велике симболичке вредности коју цвет лале има у персијској култури (па би стога у овој култури велика похвала била момка „лепог као цвет” упоредити с лалом). Други пак верују да су у питању две речи, од којих она за човека није изворно персијска, већ потиче из санскрита.
Чуо сам да азијски народи лоше подносе алкохол. Да ли је то тачно?
ЈОВАН КРИВЕЉОВИЋ
Пирот
Да, народи с подручја Азије брже се и лакше опијају од алкохолних пића. Томе доприноси смањено присуство једне врсте ензима који раствара алкохол неутралишући га у јетри. Количина тог ензима је променљива од народа до народа, али и од појединца до појединца. Врло лако се опија 15 до 20 одсто Европљана, чим се лате неке „жестине”. На Истоку, у Јапану на пример, тај проценат је много већи: чак 90 одсто људи малакса, почиње да црвени, да им се врти у глави, да се зноје и, напослетку, да повраћају кад се послуже неком врстом „ватрене водице”
Да ли су људи у прошлим временима користили анестезију приликом операција и како је она изгледала?
НИКОЛИНА
Бор
Све до 19. века анестезија није примењивана у медицини у данашњем облику, па су људи приликом операција осећали јак бол, а у операционим салама је стајала особа која је била задужена да пацијентима помогне како би макар мало ублажили бол.
Још пре 3.000 година у Месопотамији пацијенте су „анестезирали” притискањем каротидних артерија
(артерије које доводе крв, кисеоник и храњиве материје до мозга) како би изгубили свест. Египћани су користили први снег како би хлађењем тела одагнали бол. Кинези су у ту сврху користили акупунктуру (забадање танких иглица у тело пацијента).
Грци и Риљани оперисали су људе само када је то било неизбежно, а велики број завршавао се смртним исходом. Њихове методе биле су прилично грубе, будући да су пре операције пацијента онесвешћивали ударцем или га гушили. Руке и ноге везивали су им за операциони сто.
Поред ових метода у старим грчким медицинским списима истакнутих лекара помињу се марихуана, хашиш, алкохол и опијум као средства за анестезију. У средњем веку испод носа пацијента лекари су стављали сунђер натопљен опијумом.
Данас приликом операција људи не осећају бол захваљујући модерним анестетицима, чијем је стварању највише допринео напредак хемије.
На свечаности у Скупштини Града Београда, 25. јануара, на Дан Политике, уједно и њен 113. рођендан, у присуству многих угледних личности, уручена су два вредна признања.
Вајар Здравко Јоксимовић добио је угледну „Политикину” награду за најбољу изложбу приређену у протеклој години под називом „Реанимација уметника – после 30 година” коју му је уручио Жарко Ракић, в. д. главног и одговорног уредника листа Политика.
Владислави Војновић припала је тридесет осма по реду књижевна награда „Политикиног Забавника” за дело намењено младима. Реч је о роману „Аврам, Богдан, воду газе” (издање „Службеног гласника”) а награду јој је уручио Зефирино Граси, генерални директор „Политике” а. д. и главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника”.
За традиционалну торту на крају свечаности побринула се изузетна посластичарница „Голуб” из Панчева .