У прошлом броју објавили сте занимљив текст о Спарти. Мене занима да ли постоје неки остаци древне грчке државе Спарте и да ли их је могуће посетити?
МИЛАН ЈОВАНОВИЋ из Београда
Данашња Спарта, по указу првог грчког нововековног краља Отона Грчког (односно Баварског), направљена је на месту на којем се некада налазио део чувеног грчког ратничког полиса – на Пелопонезу, у округу Лаконија, два и по сата вожње од Атине. Рушевине античке Спарте које је данас могуће посетити налазе се на узвисини, на северном ободу града. До њих се долази проласком кроз јужну капију тврђаве некада познате широм Грчке под називом Лакедемонија. Археолози сматрају да само три објекта на овом налазишту могу поуздано да се сматрају грађевинама из доба античке Спарте: светилиште богиње Артемиде Ортијске (обновљено у 2. веку), храм богиње Атине и римско позориште испод брега на којем се налази Акропољ (које су направили Римљани 20. г. п. н. е). Иза северне капије налазе се и остаци античких зидина, а пет километара од града смештено је археолошко налазиште Менелајон које је имало врхунац у микенско доба (16–11. век п. н. е), пре успона Спарте – премда су светилиште које се налазило на том месту Спартанци обновили и користили.
Иако је у оквиру новоствореног града сачувана грађевина која се данас назива „Леонидин гроб”, она нема везе с посмртним остацима чувеног владара Спарте. Према записима грчког писца Паусаније из 2. века, гроб чувеног владара налазио се на главном тргу, Персијској пијаци, али она није успела да одоли зубу времена. Ископине из античке Спарте могуће је видети у археолошком музеју у граду (између осталог, и мемерно попрсје краља Леониде из 5. века п. н. е), а добре збирке налазе се у Атини и у Британском музеју у Лондону.
У броју 3416 у Петковдану сте писали о аустроугарској објави рата Србији. Зашто је телеграм са фотографије коју сте објавили написан на француском?
ЛУКА
Београд
Због тога што је међународна дипломатија постала професија која се изучава у школама у време када је Француска била светска велесила, а њен језик распрострањен у међународним договорима. Пре француског такође су постојали заједнички језици – прво скуп старогрчких дијалеката koine којим су се у Средоземљу и околини споразумевали сви трговци и властодршци, а потом латински. За невољу, увек је било и преводилаца, само сте морали бити сигурни да добро знају та (бар) два језика и да су – добронамерни.
До 14. века, када су градови, занатлије и трговци почели да се измичу из скута црквене власти, француски језик говорило је пола Европе. Из Стогодишњег рата Француска монархија изашла је 1453. године као победница, и почела је да се шири и у Северној Америци и Африци. Ширио се и језик, а Наполеон је допринео да се начин управљања државом, школство, војска, дипломатија других земаља, угледају на Француску. Оснивањем међународних организација, нарочито оних са седиштем у Женеви и Паризу, заједнички језик дипломатије и даље је био неприкосновен – француски.
Наравно, Велика Британија и САД преузели су вођство у међународним пословима у 20. веку, тако да су већ услови Версајског мировног споразума после Првог светског рата исписани и на француском и на енглеском језику. Данас Уједињене нације имају два „радна” језика – француски и енглески, и још четири званична – арапски, мандарински, руски и шпански. Има већ и предлога да се у том светском поретку језика нешто мења. На пример, француски језик говори 70 милиона људи, а хинди, португалски, јапански, индонежански и бенгалски, шпански, руски и арапски много више. Иако светска политика можда то не показује, демографија је неумољива и вероватно ће се неки језици многољудних земаља (и све моћнијих економија) пробити у елиту најважнијих језика међународних односа. Ипак, кад боље размислите, кад вам неко пошаље телеграм с објавом рата, језик на коме је написана стварно није нарочито важан.
Прочитао сам у једном часопису да постоје црвене панде. Да ли бисте могли да напишете нешто више о њима?
АЛЕКСАНДАР
Зајечар
Црвене или мале панде настањују искључиво југоисточну Азију, и то планински масив Хималаја. Највише их има на подручју Непала и у јужној Кини. Насељавају пошумљене крајеве на надморској висини од 2.200 до 4.800 метара. Слично као њихови црно-бели рођаци, то јест, велике панде, и ове животиње имају одлике блиске медведима и ракунима. Поред боје, разликују се и по томе што су знатно мање растом – просечна дужина им је између 79 и 120 центиметара, укључујући и реп дугачак између 30 и 60 центиметара. Хране се највише бамбусом, баш као и велике панде. Најживље су у зору и сумрак, а током дана углавном се одмарају у гранама и шупљинама дрвећа. Црвене панде се, нажалост, убрајају у угрожене врсте. Процењује се да данас има тек око 2.500 одраслих јединки и сваке године их је све мање.
Недавно сам у некој телевизијској емисији гледао људе који ходају по ватри. Шта треба да урадим да бих и ја то могао?
ДАЛИБОР
Севојно
Прво, не треба ходати по ватри. Ово није мудровање, већ техничко објашњење. Упркос називу вештине, ходачи по ватри заправо корачају по ужареном угљевљу прекривеном пепелом. Свако ко би заиста ходао по ватри завршио би с тешким опекотинама. Угаљ је добар проводник топлоте, а пепео добар изолатор, па успорава пренос топлоте. Ако се хитро корача по угљу прекривеном пепелом, стопала не би требало да буду опечена. Да би боље дочарали утисак опасности, ходачи по ватри изводе своју тачку у вечерњим сатима кад сјај угља у тами све чини да изгледа опасније него што заправо јесте.
Зашто неки људи имају различиту боју очију?
ВЛАДИМИР
Пожаревац
Ово стање се у медицини назива хетерокромија, а односи се на разлику у боји шаренице ока код појединих особа (у ређим случајевима и на разлику у боји коже или косе). Настаје као резултат вишка или мањка пигмента меланина. Када његова концентрација и прерасподела није иста у оба ока, десиће се да једно буде, рецимо, смеђе, а друго зелено. Ова појава може да буде наследна или последица генетског мозаицизма, болести и повреда. Хетерокромија може да буде потпуна или делимична – у првом случају боја једне шаренице се разликује од друге, а када је делимична, само се део једне шаренице разликује од остатка. Ово стање обично није озбиљно, односно не утиче на квалитет и оштрину вида код човека.
Чиме се хране биљке месождерке?
ЗОРАНА МИЛОШЕВИЋ
Јагодина
Месождерке или карниворне биљке користе посебне клопке како би ухватиле ситне животиње, највише инсекте неопходне да би се прехраниле. Расту на земљишту као што су мочваре, тресетишта, пешчаре, стене и остала места која немају довољно минералних материја, нарочито азота и фосфора.
Да би обезбедиле потребне хранљиве састојке, ове биљке су се временом прилагодиле и развиле способност хватања животињског плена. Једна група месождерки то чини пасивно, то јест, има лепљиво лишће на које се инсект залепи, угине и буде сварен. Неке имају листове у облику кантица. Када животиња упадне у њих, не може да изађе јер јој углачани зидови клопке онемогућавају да се уз њих узвере. Активне месождерке могу да покрећу поједине своје делове како би ловиле – или су у питању израштаји који се померају и опкољавају плен, или се листови веома брзо склапају чим животиња додирне длачице на унутрашњој страни.
Много волим да читам и гледам филмове о Јапану и њиховим обичајима, а посебно су ми занимљиви самураји. Да ли можеш да ми одговориш ко је направио први самурајски мач на свету?
ДУШКО МАТИЋ
Севојно
Легенда каже да је човек који је измислио технологију за ковање првог закривљеног мача који је имао оштрицу само с једне стране – такозваног „тачија” – био ковач по имену Амакуни Јасуцуна. Живео је око 700. године, и једном приликом стајао је на вратима своје радионице посматрајући војнике који су се враћали из битке. Приметио је да многи имају поломљене мачеве, након чега је свом сину Амакури рекао да од њих покупи неколико оштећених примерака. Њих двојица су се потом повукла у радионицу и закључала врата да их нико не би ометао. Након 31 дана поново су изашли, носећи нови тип неуништивог мача. Није познато колико има истине у тој причи, али историјски извори сведоче о томе да су самурајски мачеви око 900. године били веома распрострањени, док из раздобља пре тога има веома мало преживелих примерака. Технологија прављења оштрица на „тачију” – као и на његовом наследнику из 12. века, „катани” – изискује стотине сати рада, загревања, ковања и савијања челика, као и спајање легура различитих чврстоћа и других својстава током веома сложеног поступка загревања и хлађења како би сечиво на крају имало жељени квалитет.
Како се уклањају тетоваже?
ДАНИЦА
Краљево
До појаве савремене технологије није постојао начин да се тетоваже уклоне, а да се не оштети околна кожа и ткиво. Данас се овај поступак успешно спроводи захваљујући ласерима. С обзиром на то да имају изузетно кратак импулс, они делују искључиво на боју и не изазивају крварење и друга оштећења ткива. Пигменти од којих је сачињена тетоважа разлажу се под утицајем ласерских зрака, а затим их „упија” наш лимфни систем. Најлакше се уклањају једнобојне тетоваже, а у случају оних које имају много нијанси може да се деси да и након уклањања остану једва видљиви обриси.