Зашто се каже „закопати ратне секире”?
МИЛОШ РАДОВЉЕВИЋ
Београд
Овај израз потиче из наслеђа северноамеричких Индијанаца. У њиховој култури томахавк, или ратна секира, можда је и најважније оружје. Поред разбијања противничких глава, овај предмет има важну обредну сврху. Кад би се склапао мир међу племенима, од сваке зараћене стране би се узимала по једна секира, па би се свечано закопавале на размеђи области око којих се ратује. Код Семинола, на Флориди, обред је био унеколико другачији.
Представници, најчешће поглавице, сукобљених племена или братстава, узели би један томахавк. Обојица би га држали једном руком и полако спуштали на земљу, уз обреде врачева. Сматрало се да је тако закључен мир.
Где расту пистаћи?
МАРИЈА МИЛОРАДОВИЋ
Умка
Пистаћи се у неким нашим крајевима зову тршља. Латински назив је Pistacia lentiscus, а односи се на зимзелени грм или ниско дрво из породице Anaeardiaceae, листова који су парно перасти и састављени. Тршља цвета тамноцрвеним цветовима. Распрострањена је на Средоземљу, па је има и на јадранском приморју. Једна врста ове биљке је Pistacea chia, расте само на грчком острву Хиосу и од њених бледих, жућкасто-зеленкастих бобица добија се мастикс, материја која има разне примене: за прављење финих лакова, као што је безбојни којим се фиксирају сликарска дела, затим се користи у фармацији и у индустрији парфема. Друга врста тршље је такозвана „права”, латински Pistacia vera, пореклом из Сирије, а узгаја се и другде у Средоземљу и то због јестивих семенки које се још називају пистацијски бадеми или сиријски ораси. Они се припремају и користе на разне начине, а најједноставнији је да се испеку као семенке, леблебије или кикирики. А могу и у сладолед.
Како атлетичари у дисциплини скок мотком преносе своју опрему?
АЊА
Барајево
Мотке за скок увис некада су се правиле од дрвета, алуминијума и бамбуса, а данас се праве од фибергласа и угљеничних влакана, како би у исто време биле и довољно савитљиве и јаке, али не превише тешке (4 до 5 килограма).
Због своје дужине веома су незгодан комад пртљага –могу да буду дугачке између 4,3 и 5,2 метра (не постоји ограничење; мотке за жене-скакаче су око пола метра краће од оних за мушкарце). Зато их атлетичари углавном не носе са собом уколико могу да их држе на месту на коме тренирају.
Међутим, врхунски спортисти, који учествују на међународним такмичењима попут олимпијских игара, по правилу имају веома скупу опрему с којом су навикли да тренирају и постижу лошије резултате уколико на такмичењу наступају с позајмљеном опремом. Зато они своје мотке носе са собом, што је, према сведочењима многих, веома заморан посао. Авио-превозници углавном немају много искуства нити разумевања када им се на шалтеру за предају пртљага појави спортиста(макар био и олимпијац) с пакетом дугим пет метара, а таксе за пренос понекад износе и по неколико стотина евра.
Како то да електричну јегуљу не убије сопствена струја?
МАРКО
Суботица
Као што се паукови не хватају у сопствену мрежу и змије не угину од свог отрова, тако ни електрична јегуља не страда од сопствене енергије. Објашњење је врло једноставно. Наиме, нервни систем електричне јегуље и мишићи који усклађују њене покрете прекривени су масним ткивом које има улогу електричног изолатора.
Ово занимљиво биће има неколико електричних органа на телу смештених у репу, дуж доњег дела тела, а више их је на бочним странама. Произвођачи електрицитета су, у ствари, ћелије кружног облика. Јегуља може да их има до 700.000. Кад дође до пражњења електрицитета из свих ових „генератора”, глава јегуље је позитивно наелектрисана, а реп негативно, и удар који произведе довољно је јак да ошамути нападаче. У бразилским рекама Амазон и Ориноко постоје електричне јегуље дугачке два метра које би електричним ударом могле да ошамуте и на дуже онеспособе чак и коња.
Занимљиво је да после испуштања електрицитета све јегуље мирују док им се енергија не обнови.
Има ли британска краљица презиме?
ПЕТАР М.
Београд
Како се наводи на званичном сајту британске краљевске породице, презиме краљице Елизабете Друге и њених директних потомака је Маунтбатен–Виндзор. Ово и уопште било какво презиме краљевска породица носи тек од 1917. године.
Кроз историју, већина краљева и краљица били су познати по земљама којима су владали. Династичко име мењало се када би власт прешла супарничком делу породице (Ланкастери, Тјудори...) или другој грани породице преко женских потомака (Стјуарти).
Деца у краљевским породицама обично наслеђују име своје куће од оца. Тако је син краљице Викторије Едвард Седми припадао кући Сакс-Кобург-Гота, као његов отац принц Алберт. Едвардов син Џорџ Пети такође је носио ово име пре него што га је 1917. године, током Првог светског рата, заменио за име Виндзор (назив породичног замка), јер је Сакс-Кобург-Гота звучало „сувише немачки”.
Данашња краљица Елизабета Друга унука је Џорџа Петог. Крунисана је 1952. године, али је 1960. решила да се испред презимена Виндзор дода и презиме њеног супруга принца Филипа Маунтбатенa, како би се њихова грана породице разликовала од свих осталих Виндзора.
Ипак, члановима краљевске породице са титулом краљевског височанства, принца или принцезе, у већини прилика презиме није потребно. Довољна је титула и име. У ретким случајевима када им „затреба” (као, на пример, приликом уписа у матичну књигу венчаних), они користе презиме Маунтбатен–Виндзор.
Занима ме ко је на савремени српски превео књигу „Србије жалосно поновно поробљење”, о којој сте недавно писали као о првој српској забрањеној књизи.
ВЕСНА
Београд
Књига „Сербие плачевно пакипорабошчение љета 1813” писана је на такозваном предвуковском језику, односно српској редакцији старословенског (српскословенском). Како тај језик није разумљив савременом читаоцу, то се одговорног посла подухватила Миљенка Витезовић, супруга списатеља Милована, аутора опсежног поговора. Радила је готово две године, да бисмо данас могли да се упознамо с овим делом, веома важним за историју не само Првог српског устанка.
По чему је крај у коме живим, Чубура, добила име?
НЕНАД ЈОВАНОВИЋ
Београд
Чубура, познати и стари део Београда између Јужног булевара и улица Макензијеве и Максима Горког, добила је име по самониклој биљци чубар, љубичастих цветова. Расла је поред потока који је по овој зељастој биљци и добио име Чубурски поток, а убрзо и читав крај. Чубурски поток ишао је дужином данашњег Јужног булевара и у пролеће знао да се излије. С нестанком Чубурског потока из околине је нестала и ова биљка, али је овом крају до данас остало име Чубура.
Зашто је грчки јунак Рига од Фере погубљен баш у Београду?
ВЕСНА МИЛОШЕВИЋ
Јагодина
Грчки песник Константин Ригас, код нас познатији као Рига од Фере, рођен је 1757. године у Велестину, у Тесалији, на месту где је био антички град Фера. Завршио је највише школе у Грчкој и Цариграду, а онда се преселио у Букурешт и наставио да се бави књижевним радом. Године 1796. дошао је у Беч где се брзо упознао с многим Грцима који су ту живели. Тада је и написао своју чувену „Убојну песму”, позив свим хришћанским народима Балкана да се дигну против Турака. Песма се већ 1797. године увелико читала и међу Србима у Земуну. Исте године објавио је и карту Грчке на којој су уцртане будуће хришћанске државе на Балкану, а у њу је ушла и Србија.
Ово се није допало аустријској полицији и тако је 19. децембра 1797. године Рига од Фере, са још седморицом виђенијих Грка, ухапшен у Трсту, тада у Аустроугарској царевини, и 27. априла 1798. године, на Дунаву, код Земуна, са осталим заточеницима, предат београдском кајмакану, злогласном Осман-паши. Уморени су под његовим надзором 24. јуна 1798. године у калемегданским казаматима и испод куле Небојше бачени у Дунав. Смрт ових храбрих и родољубивих Грка била је весник нових буна које ће се распламсати у Србији.