Драги „Забавниче”,
Какав је то гривасти вук?
ЈОВАН, Београд
Познат и као „Магеланов пас” (Chrysocyon brachyurus), гривасти вук живи у јужноамеричким земљама, највише у Бразилу, северној Аргентини, Парагвају, Боливији и јужном Перуу. Омиљена станишта су му шуме са мочварама и високим растињем. Изгледом подсећа на лисицу, али са изразито дугим ногама, које му омогућавају да лакше опази плен преко високе траве и других биљака. Име је добио по упечатљивој гриви која му покрива рамена и која се накостреши кад осети да је угрожен. Исхрана гривастог вука је разноврсна, па лови мале и средње сисаре, птице, рибе, али једе и биљке попут шећерне трске, као и воће.
Шта је кајенски бибер?
ИВАН, Подгорица
Овај зачин добија се од семена кајенске паприке, која је због љутине добила и назив „ђавоља паприка”. Има јаркоцрвену боју и расте као грм у тропским и суптропским подручјима. Може да се користи као додатак многим јелима од меса и поврћа, а све су омиљеније и чоколадне посластице са овим зачином. Кајенски бибер највише се користи у Кини, Мексику, јужној Италији, североисточној Азији. Од давнина су позната лековита својства кајенске папричице, па су их тако и старогрчки и римски лекари користили за ублажавање разних тегоба.
Ко је први направио стетоскоп?
АНА СТОЈКОВИЋ
За изум овог медицинског инструмента заслужан је француски лекар Рене Теофил Ијасен Ленек (1781–1826). Захваљујући његовим истраживањима први апарати почели су да се производе 1815. године, а стетоскоп се и данас користи за ослушкивање рада срца и плућа. У првобитном облику то је био обичан дрвени левак. Модеран стетоскоп састоји се од такозваног микрофона који се прислања на грудни кош пацијента и гумених цевчица којима се звук доводи до слушалица.
Зашто су гондоле у Венецији црне боје?
Влада
Суботица
Многи вероватно мисле да су гондоле, тај препознатљиви знак славног италијанског града, остале онакве какве су биле када су почеле да плове каналима Венеције. Ипак, оне су кроз векове мењале изглед.
Назив овог чамца први пут се помиње у наредби дужда Фалијера, 1094. године, а званично главно превозно средство свих грађана Венеције (без обзира на друштвени сталеж) гондоле су постале тек у 16. веку. Припадници племства и имућни становници Венеције почели су тада да се надмећу у томе како да их на известан начин претворе у симболе моћи и богатства. Зато су се такмичили чија ће гондола бити лепша и скупоценија. То, између осталог, подразумева и најразличитије боје.
Хировито модно надметање, бар што се гондола тиче, покушала је да обузда уредба Сената Републике: казну је морао да плати онај чија је гондола била сувише упадљива. Чини се, ипак, да поменута уредба у први мах није уродила плодом. Венецијански богаташи били су толико имућни да им није сметало да с времена на време плате казну, само да буду уочени у својим прелепим гондолама. Тако је 1600. године донет закон о забрани кретања оних гондола које нису црне боје, или нису бар прекривене црном тканином.
Сви су морали да поштују то правило јер би у противном њихова гондола била искључена из пловидбе. А у Венецији се и данас препричава легенда која говори да су гондоле црне боје у спомен на многобројне жртве куге која је овај град погодила 1630. године. Историчари тврде да то није тачно, те да су и пре 1630. године венецијанским каналима пловиле искључиво црне гондоле.
Због чега се за неку лакому особу каже да је као харпија?
Влада
Бањалука
У древним временима многе људске особине, добре или лоше, приписиване су митским бићима која су их оличавала. Харпија је била отелотворење незајажљивости. Стари Грци описивали су је као полудевојку-полуптицу грабљивицу, брзу попут ветра, прождрљиву и незаситу. Вергилије, римски песник из 1. века пре наше ере, додао је да Харпија има лепо девојачко лице, а ружне руке, налик на куке, огромно птичје тело, и да је мори непрекидна глад.
Тако се реч харпија задржала до данашњих дана и синоним је за незаситу, лакому особу, најчешће жену. Име харпија носи и једна врста јужноамеричких птица соколарки. Наравно, у питању је грабљивица.
Да ли бисте могли да напишете нешто о гуштерима који се зову и „летећи змајеви”?
ДРАГАНА, Београд
Летећи змај (Draco volans), кога називају и „падобранац”, најпознатији је гуштер из породице агама препознатљивим по љуспастим кожним наборима дуж тела и у облику крагне око врата. Овај малени змај, дугачак око 20 центиметара, живи у прашумама југоисточне Азије, у неким деловима Индије, на Борнеу и Филипинима. Проширења у облику крила налазе се на бочним странама трупа. За ову врсту гуштера не може да се каже да лети у правом смислу те речи – не могу да полете са тла, али им крила омогућавају да једре кроз ваздух када, рецимо, прелећу са једног стабла на друго. У томе им помажу и дугачки репови. Највише времена и проводе на дрвећу, јер ту могу да нађу заклон од бројних непријатеља.
Да ли ветрењаче повређују птице?
ВЕСНА
Београд
У човековом покушају да прикупља енергију из природе користећи непресушне изворе све су распрострањеније такозвани ветропаркови – низ огромних ветрењача које се граде углавном изван насељених подручја. Али, постоји опасност да се оне саграде на местима где птице пролећу у великом броју када лете на југ или се враћају. Неминовно би неке од њих улетеле међу краке ветрењаче и повредиле се или погинуле. Зато се друштва за заштиту животиња широм света старају да се ветропаркови не подижу тек тако, било где.
Наравно, увек може да се деси да се неколико птица нађе у близини ових ветрењача. Међутим, као што је добро познато, оне су прилично веште у избегавању препрека на свом путу, а и ветрењаче се споро окрећу, па је та опасност заиста мала.
Ко је и кад измислио необичну белу капу коју носе кувари?
Небојша
Београд
Куварска капа има један нижи цилиндар око главе и нижи или виши набрани горњи део (у зависности од ранга, положаја, кувара) који може да стоји и спљоштено. Први пут се појавила крајем 18. века у Француској, што потврђује и њено име, toque blanche. Белу боју, знак чистоће, одредио јој је Морис Бушер, кувар француског државника Мориса де Таљерана, опет крајем 18. века. Ипак, сам облик капе има много дужу повест. Једна легенда прича да су се крајем 16. века у Грчкој многе занатлије, а међу њима и кувари, склањали у православне храмове да би избегли зулум отоманских освајача. Да би се што боље прерушили, облачили су се као калуђери, само су им капе биле беле уместо црне.
Педесетих година прошлог века уместо тканине почела је да се користи хартија, а осамдесетих година капа је постала законом прописани део куварске униформе, а све зарад одржавања хигијене.