Да ли је Снежана из бајке заиста постојала?
Јован
Ужице
Снежана је, по неким тврдњама, заиста постојала! Наводно, њено право име је Марија Софија Маргарета Катерина фон Ертал и рођена је у Лору, у Немачкој, 15. јуна 1729. године. То тврди немачки историчар књижевности Карлхајнц Мартелс, који је са колегама чак 17 година истраживао порекло ове познате бајке. Према њему, браћа Грим, писци „Снежане и седам патуљака”, описали су живот породице принца Филипа Кристофа фон Ертала. Дворац у коме је живела Марија Софија (односно Снежана) још постоји у Лору. У њему се налази и чувено огледало које говори. Реч је акустичној играчки које је у 18. веку била у великој моди. Огледало је принц поклонио својој другој жени (Маријиној маћехи), извесној Клаудији Елизабет. У време када је прича настала, у околини Лора постојало је неколико рудника, а многе немачке легенде говоре о томе како су руднике често посећивали вилењаци и патуљци. Тако ни појава седморице патуљака у бајци браће Грим није била нимало необична.
Од чега се прави балзамико сирће?
ДУШИЦА ИВАНОВИЋ
Балзамико сирће, препознатљиво по кисело-слаткастом укусу, прави се од грожђа. Његов италијански назив је aceto balsamico и добија се од посебне врсте грожђа које се узгаја у брдима око Модене на северу Италије, као и у провинцији Емилија-Ромања. Производња балзамико сирћета веома је сложена и одвија се у три фазе у три различита дрвена бурета: прво се користи за сирћетно врење, друго за зрење, а у трећем течност мора да одстоји дуже време. Читав овај поступак траје најмање 12 година. Иако се данас прави у многим земљама, Италијани су заштитили име свог производа, па ако купите „балзамико сирће из Модене”, сигурно је у питању оно које се прави по рецепту старом неколико стотина година.
Зашто животињама светле очи када их осветле фарови аутомобила?
Душан
Земун
Очи неких животиња пресвучене су посебним слојем названим tapetum lucidum који се понаша као огледало. Када, рецимо, ове животиње осветле фарови аутомобила, тај слој одбије толико светлости да изгледа као да им очи светле у мраку. Слој им у ствари помаже да виде по ноћи јер одбија светлост натраг у ретину, слој у унутрашњости ока осетљив на светлост. Очи човека не светле у мраку пошто ми немамо овај одбијајући слој. Када јака светлост осветли наше очи, она се једноставно одбије од крвних судова ретине. То је разлог што понекад на слици имамо црвене очи када се сликамо уз помоћ блица.
Чиме се бави когнитивна психологија?
МАЈА, Земун
Ова грана психологије посвећена је изучавању људског сазнања, нарочито његовог утицаја на учење и понашање. Усмерена је пре свега на откривање психичких догађаја који се налазе у основи понашања. Назив потиче од латинске речи cognitio, у преводу, спознаја. Подручје истраживања обухвата питања о деловању памћења, пажње, опажања, као и о исказивању знања, мишљења, креативности и решавању тешкоћа. Когнитивна психологија развила се као одвојен правац крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века. Сам појам почео је да се употребљава после објављивања књиге „Когнитивна психологија” Улрика Густава Најсера 1967. године.
Када су настале уљане боје и ко их је открио?
ДРАГАНА
Панчево
Уљане боје ушле су у употребу у 15. веку. Пре тога сликари су најчешће користили темперу коју су мешали с разблаженим жуманцетом. Фламански (холандски) мајстори први су се досетили да жуманце замене уљем. Те боје су се тешко сушиле, али су сликарима пружале низ нових могућности, као што су: више нијанси исте боје, поправљање, досликавање...
Проналазак сликања уљаним бојама дуго је приписиван Јану ван Ајку (1390–1441). Ипак, готово је сигурно да један човек није могао да открије све могућности ових боја. Зато је ближе истини ако се каже да заслуге за овај изум припадају генерацијама фламанских сликара.
Како креме уклањају боре?
ПЕТАР
Београд
Нажалост, ниједна крема, ма како скупа, не може заиста да трајно уклони већ настале боре. Главна одлика сваке креме којом она штити кожу и успорава настанак бора јесте њена способност да кожу одржи влажном. Међутим, и поред ове превентивне мере редовног влажења коже, она ипак временом неумитно стари. Произвођачи козметике зато у креме додају и разне супстанце „чудотворног” дејства које ће, наводно, ублажити боре. Међутим, иако на први поглед делује као да неки од њих заиста помажу, ови састојци немају моћ да обрну процес старења.
У креме се тако додају витамин Це и А и алфа-хидроксилне киселине, али у веома малим количинама за које не постоје докази да делују (у већим количинама се не додају јер, иако би могле имати и повољно дејство, ове супстанце на кожи изазивају и надраженост, црвенило и пецкање). Осим тога, многе скупе креме садрже и беланчевине биљног порекла. У питању су дуги ланци аминокиселина који, када се крема намаже на лице, почињу да се суше и затежу по њеној површини, па се чини као да се оне ситније боре скупљају.
Најзад, бројне су и креме које наводно обогаћују кожу додатним кисеоником. Многе од њих садрже водоник пероксид (H2O2), који, премда садржи „додатни кисеоник”, заправо изазива веома благе опекотине, па отуд и свеж, румени изглед после коришћења такве креме.
Због чега често осећамо непријатан мирис у рибарницама?
Сузана
Вршац
Мирис који се шири из продавница рибе није баш пријатан, а најчешће потиче од бачених остатака рибе. Ма како добро да се оперу тезге и базени, он тешко нестаје.
Познато је да свежа, пресна, риба нема никакав мирис. Пријатан и препознатљив осећа се тек када се риба припреми. Али рибље месо веома је подложно кварењу. По топлом времену, само неколико сати после улова риба више није за употребу. Бактерије нападају ћелије мишића које садрже хемијско једињење триметиламин оксид. Тако се ослобађа триметиламин, тешки непријатни мирис. Ипак, захваљујући њему, лако је одредити свежину рибе.
Веровање да се риби прво поквари глава (па је тако настала и пословица „Риба смрди од главе, ал' се чисти од репа”) нетачно је јер у њој има најмање мишића. То што се задах највише осећа баш из главе оправдано је јер из утробе рибе излази кроз уста и шкрге.
Од када глувонеме особе користе знакове руку и да ли је тај језик међународни?
Катарина
Стара Пазова
Извесно је да је од човековог постанка било глувонемих особа, неспособних да чују и говоре због урођене неразвијености одређених центара у мозгу или њиховог оштећења насталог као последица повреде или неке заразне болести у детињству. Претпоставља се да су они своје мисли и осећања саопштавали покретима тела и руку. Били су то први знаци споразумевања, а свака група имала је одређене, само њој разумљиве знаке.
Први доказ стварања јединственог језика потиче од пре око две и по хиљаде година. Забележио га је грчки мислилац Платон. Ипак, он је био јединствен само за глувонеме житеље старе хеленске државе. И други народи имали су своје језике знакова. Иако засновани на обликовању „гласова прстима и дланом руке”, сваки језик имао је различите знакове.
Тек је 1770. године, када је основан први завод за глувонеме у Паризу, створен јединствен систем знакова за цео свет. Сваки глас, односно слово, добио је одређени знак.
Ипак, иако имају исте знаке, глувонеми из различитих говорних подручја међусобно се не разумеју, јер свако слаже знаке у речи свог матерњег језика.