Где је живела птица додо и када је изумрла?
ДРАГАНА, Лозница
Додо је пореклом са острва Маурицијус у југоисточном делу Индијског океана. Ова птица сматра се блиским рођаком данашњих голубова, а неки научници повезују је и са нојевима, емуима и папагајима. На острву се углавном хранила плодовима са дрвећа и гнездила на тлу. Нестанак ове врсте повезује се са доласком људи на Маурицијус 1598. године. Потпуно је изумрла до краја 17. века. Према сачуваним записима морнара, додо је био висок око 1 метар, а тежак око 20 килограма. Пошто му је храна била доступна и није имао непријатеља од којих је морао да бежи, крила су му била закржљала и није могао да лети. Зато је постао лака мета за ловце који су почели да насељавају острво. Процењује се да му је животни век био четрдесетак година. Последњи сачувани примерак препарираног додоа налазио се у музеју у Оксфорду све до 1755. године, када је изгорео у пожару. Најпотпунији костур птице нађен је 2007. Године и чува се у Природњачком музеју на Маурицијусу.
Да ли постоји начин да се побегне с погођене подморнице?
ДУШАН МИЛЕУСНИЋ
Београд
Постоји више начина, али шансе за успех нису велике. Најбољи начин јесте да се пошаље мала подморница да пристане уз погођену и посада пребаци у њу. За овај план неопходно је да може да се приступи отворима на подморници и да они нису оштећени, али је потребно и много времена за припрему спасавања – посада у међувремену мора да се избори с поплављеним коморама, ватром, отровним испарењима и зрачењем. Кад за то нема времена, посада може да проба да побегне кроз „бунар за бекство”, односно ваздушну комору, користећи нарочита одела за преживљавање. У Другом светском рату уместо одела коришћена је само капуљача под којим би се заробио мехур ваздуха или би на њу био прикључен мали резервоар ваздуха, а коришћена је заједно с прслуком за спасавање. Савремена одела за спасавање укључују заштиту читавог тела од дављења, пада телесне температуре и декомпресионе болести.
Зашто се каже да мачке имају девет живота?
МИЛАНА и ВЛАДИМИР
Београд
Због своје спретности, брзих рефлекса, способности да се са лакоћом пењу по дрвећу и скачу с велике висине, за мачке се често каже да имају девет живота. Пре свега зато што умеју, за разлику од неких других животиња, да се из врло опасних прика извуку неповређене. На питање зашто им се приписује баш девет живота, одговор може да се нађе чак у старом Египту, где су биле врло поштоване. Веровало се да се божанство Атум-Ра током посета подземном свету претварао у мачку, као и да је отелотворење девет божанстава. Према неким другим изворима, девет је ушао у „мачју пословицу” у старој Кини, где је хиљадама година сматран бројем који доноси срећу. Временом је ова изрека постала омиљена широм света, с мањим разликама. Тако се рецимо у Грчкој, Немачкој и Бразилу верује да мачке имају седам живота, а у Турској и неким арапским земљама приписују им шест живота.
Да ли може да се живи здраво ако се једе само неколико врста хране?
МАРКО
Нови Београд
Да, али што се број дозвољених намирница више смањује, постаје све теже одржавати здравље. Да би човеке био здрав, потребни су му угљени хидрати, масти и беланчевине – и то не било које, већ комбинација која садржи 22 аминокиселине које у свом саставу имају беланчевине људског тела. Потребни су нам и микроелементи, односно, витамини и минерали. Авокадо заиста садржи све што вам је потребно да преживите, али у погрешној сразмери, тако да бисте уз ово воће морали пажљиво да одаберете и допунску храну
Како су богиње (заразне болести) добиле име?
Илија и Јелена
Ниш
Највероватније је да је реч преузета из немачког језика, од речи pocken која означава гнојни оток изазван заразном болешћу. У немачком се израз данас користи за велике богиње. Према неким другим изворима, као што је „Граматика хрватскога или српскога књижевног језика” Томислава Маретића, богиње се доводе у везу са болешћу послатом од бога. Други аутор Петар Скок у „Етимологијском рјечнику хрватскога или српскога језика” такође наводи да је израз потекао од немачког pocken за који каже да је „истог значења а непознатог постања”, али верује да је у његовом настанку учествовала и реч „бог” .
Да ли бисте могли да ми напишете нешто више о лековитим својствима расола?
НАДА, Ћуприја
Слана вода у којој се кисели купус, позната и као расол, обилује хранљивим састојцима, због чега се користила и пре више хиљада година. Постоје подаци да су градитељи Великог кинеског зида (од 5. века п. н. е. До 17. века) редовно јели кисели купус јер им је давао додатну снагу. Расол је богат витамином Це, који је одличан у борби против прехлада у зимским месецима, као и витаминима Е, Ка и Бе комплекса. Зато не чуди што крајем 18. века на броду енглеског истраживача и капетана Џејмса Кука ниједан морнар није оболео од недостатка витамина Це, јер су, између осталог, понели велике залихе киселог купуса. У њему су заступљени и бројни минерали: фосфор, калцијум, калијум, бакар, цинк, гвожђе и магнезијум. Због ових корисних састојака, расол се од давнина користио као природан лек против мамурлука, за боље варење, као и за јачање отпорности. Препоручује се и онима који болују од реуме, зато што калијум подстиче избацивање вишка воде из тела.
На које животиње се односи ловачки израз „big five”?
САЊА, Београд
Појам који у преводу значи „велика петорка” описује врсте дивљих животиња с Афричког континента, а то су: лав, леопард, слон, биво и црни носорог. Живе у Намибији, Јужноафричкој Републици, Кенији, Танзанији, Боцвани, Зимбабвеу и Конгу. Иако је лов на њих постао толико омиљен да се од 1990. године на полеђини новчаница јужноафричке валуте ранд налази њихова слика, ваља истаћи да су лав, слон и леопард сврстани у угрожене животиње, а стање са црним носорогом толико је критично да је лов на њега потпуно забрањен. Биво једини није означен као угрожен, па се ова врста данас највише лови.
Шта је конђа?
Душан Петровић
Београд
Конђа је врста женске капе која се некада носила у Шумадији, Ваљеву и левачком крају. Од липове коре начини се котур и обложи платном, а спољна страна украси се извезеном сомотском траком. Преко темена, низ плећа, спушта се свилена марама. Конђа се носи иглама причвршћена за косу. Споља и са стране украшена је сребрним парама. У неким крајевима Србије зове се и џега. Данас се више нигде не носи.