Зашто су гондоле у Венецији црне боје?
Влада
Суботица
Многи вероватно мисле да су гондоле, тај препознатљиви знак славног италијанског града, остале онакве какве су биле када су почеле да плове каналима Венеције. Ипак, оне су кроз векове мењале изглед.
Назив овог чамца први пут се помиње у наредби дужда Фалијера, 1094. године, а званично главно превозно средство свих грађана Венеције (без обзира на друштвени сталеж) гондоле су постале тек у 16. веку. Припадници племства и имућни становници Венеције почели су тада да се надмећу у томе како да их на известан начин претворе у симболе моћи и богатства. Зато су се такмичили чија ће гондола бити лепша и скупоценија. То, између осталог, подразумева и најразличитије боје.
Хировито модно надметање, бар што се гондола тиче, покушала је да обузда уредба Сената Републике: казну је морао да плати онај чија је гондола била сувише упадљива. Чини се, ипак, да поменута уредба у први мах није уродила плодом. Венецијански богаташи били су толико имућни да им није сметало да с времена на време плате казну, само да буду уочени у својим прелепим гондолама. Тако је 1600. године донет закон о забрани кретања оних гондола које нису црне боје, или нису бар прекривене црном тканином.
Сви су морали да поштују то правило јер би у противном њихова гондола била искључена из пловидбе. А у Венецији се и данас препричава легенда која говори да су гондоле црне боје у спомен на многобројне жртве куге која је овај град погодила 1630. године. Историчари тврде да то није тачно, те да су и пре 1630. године венецијанским каналима пловиле искључиво црне гондоле.
С које висине човек може да скочи у воду, а да се не повреди?
Јелена
Сомбор
Зна се да појединци скачу у воду и са тридесет метара високих стена и притом падају брзином од деведесет километара на сат. У води је отпор хиљаду пута већи него у ваздуху тако да у тренутку када скакач дотакне површину воде, може да осети бол. Зато, уколико неко није вешт, најсигурније је да у воду скочи на ноге. Тако ће да смањи отпор при додиру с водом и отклони могућност повреде, посебно вратног дела.
Још се памте неки невероватни скокови. Пошто му се падобран није сасвим отворио, Клинт Фримантл с Новог Зеланда пао је августа 1993. године у језеро с висине од једног километра. Полуотворен падобран ипак је успорио пад и, осим огреботине изнад левог ока, прошао је без већих повреда.
Септембра 1896. године један човек који је изгубио разум гурнуо је с бристолског моста Клифтон, с висине од седамдесет пет метара, своје две кћерке у реку Ејвон. Срећом, обе девојчице преживеле су пад.
Шта симболизују боје и знакови на картама за игру?
Сара
Земун
Две боје у картама су црна и црвена, у комбинацији са четири знака: херц и каро су црвени, треф и пик црни. Ови знаци почели су да се користе у средњем веку, а сваки је представљао одређени друштвени слој. Херц је била црква, пик војска, треф пољопривреда, а каро трговачка класа. Око 1480. године карте су почеле да се користе по Европи, и по узору на њих праве се и савремени шпилови. Не користе се у свим деловима света комплети са истим бројем карата, све зависи од тога које су игре најзаступљеније у одређеној земљи. Код нас је устаљен шпил од 52 карте, који је почео да се производи у Француској још у 15. веку.
Где на свету има највише кисеоника?
Александар
Вршац
Многи мисле да су места на којима има највише кисеоника планине. Често се каже : „Идем на планину да се надишем.” Мисли се, међутим, на незагађен, чист ваздух. Места на којима има највише кисеоника на нашој планети налазе се на мору, а посебно у области Мртвог мора, 400 метара испод нивоа мора.
Планински ваздух садржи мање кисеоника јер, мало-помало, како расте надморска висина, и ваздух постаје ређи. Смањује се атмосферски притисак, хемоглобин се теже везује за кисеоник. Тада крв производи више црвених крвних зрнаца и постаје лепљива. Срце, сходно томе, мора јаче да пумпа, што узрокује „планинску болест”. Али то се догађа на висинама изнад три хиљаде метара. На висини од осам хиљада метара, на пример, кисеоника има мање за трећину него на обали мора.
Ко је и кад измислио необичну белу капу коју носе кувари?
Небојша
Београд
Куварска капа има један нижи цилиндар око главе и нижи или виши набрани горњи део (у зависности од ранга, положаја, кувара) који може да стоји и спљоштено. Први пут се појавила крајем 18. века у Француској, што потврђује и њено име, toque blanche. Белу боју, знак чистоће, одредио јој је Морис Бушер, кувар француског државника Мориса де Таљерана, опет крајем 18. века. Ипак, сам облик капе има много дужу повест. Једна легенда прича да су се крајем 16. века у Грчкој многе занатлије, а међу њима и кувари, склањали у православне храмове да би избегли зулум отоманских освајача. Да би се што боље прерушили, облачили су се као калуђери, само су им капе биле беле уместо црне.
Педесетих година прошлог века уместо тканине почела је да се користи хартија, а осамдесетих година капа је постала законом прописани део куварске униформе, а све зарад одржавања хигијене.
Да ли је истина да мед не треба јести металном кашиком?
МАРКО
Београд
Веровање да мед не треба јести металном, већ пластичном, а најбоље дрвеном кашком како би се избегло штетно дејство и уношење отрова заправо је претерана тврдња изведена из правила чувања меда којих се, с друге стране, заиста ваља придржавати. Наиме, мед изазива рђање метала попут гвожђа, цинка, олова и бакра, па ако се чува у посудама израђеним од ових материјала, рђа која се ствара утиче на укус и каквоћу меда. Зато је мед најбоље чувати у стакленим, добро затвореним теглама на прохладном месту, а могу да се употребе и глазиране керамичке или дрвене посуде (мада треба избегавати оне направљене од дрвета четинара, јер мењају боју и укус меда).
Данас се прибор за јело и посуде за чување хране далеко ређе него раније праве од цинка, бакра или олова, а и покривају се заштитним лаком, емајлирају... Кашике од нерђајућег челика такође су безбедне за употребу, а ваља нагласити да, од ког год да је метала кашика, то што ћете је искористити да њоме захватите мед из тегле и размажете га по парчету хлеба неће вас ни на који начин „отровати” јер за тако кратко време ниједан метал не може да зарђа.
Један мој професор противи се коришћењу речи пошто у значењу јер или зато што, и увек нам каже да тако можемо да говоримо на пијаци (Пошто вам је кромпир?), али не и када одговарамо лекцију. Иако нисам језикословац, српски је и мени матерњи језик, па гајим извесне сумње у вези са његовим објашњењем. Да ли ви можете да их разрешите?
ПЕЂА
Београд
Потпуно сте у праву што сумњате у овакво образложење – оно је погрешно. Засновано је на лаичком уверењу које гласи отприлике овако: „једна реч – једно значење”. Није нам познато одакле је потекла ова заблуда, али примећујемо да је се многи придржавају. Тако понекад чујемо да се глагол представити не може користити у примерима као што је Његов изум представља (у значењу: има вредност, јесте, значи) велики корак за човечанство, пошто, наводно, представљати може само да значи заступати. Или да издати значи само изневерити, а никако објавити (књигу). Има много примера оваквог начина размишљања који је, да још једном поновимо, језику потпуно стран.
Заправо, свако ко је икада отворио неки речник нашег језика (рецимо, нормативни Речник српског језика Матице српске) могао је да се брзо и лако увери да речи врло често имају вишеструка значења. Ова значења настају деловањем механизама који су у науци о језику добро познати и истражени, а зову се хомонимија и полисемија.
Код хомонимије се заправо ради о две етимолошки различите речи (зато се такве речи у речнику наводе као одвојене одреднице, на пример, праштати1 у значењу праскати, пуцати и праштати2 – заборављати нечију кривицу), које су се у свом облику случајно подудариле.
Полисемија, важнија за ваше питање, јесте појава да једна реч развије више значења. То се у речнику бележи све под једном одредницом, али се свако значење наводи под новим редним бројем. Тако су код речи пошто наведена најпре њена везничка значења: 1. временски (везник), изриче дa се радња главне реченице догађа после радње зависне временске реченице, кaдa, чим, како; 2. узрочни (везник), изриче узрок радње главе реченице, јер, зато што, будући дa; а затим прилошко: а. разг. по којој цени, по коју цену, за колико; б. у вези са глаголом бити – колико кошта.
За крај, напоменимо и да је ова појава толико честа да и ваш професор сигурно употребљава прегршт речи које имају вишеструка значења, само вероватно није тога свестан. У супротном, тешко би било замислити како би уопште могао да изрази своје мисли било којим природним, људским језиком.
Како паукови прелазе с једног дрвета на друго?
Мелита
Београд
Паукови то раде веома вешто, најчешће уз помоћ ветра. Најпре баце једну нит своје мреже низ ветар, затим другу, трећу, чекајући коју ће ветар да добаци до неке суседне гране или дрвета. Будући да је крај нити лепљив, то значи да ће се пре или касније негде закачити. И тако, када се нит залепи, паук се по њој креће као жонглер и прелази с једног места на друго. Поједини паукови и сами се препуштају ветру претходно се увивши у мрежу. Што се тиче паукових нити, оне су сачињене од беланчевина које луче сами инсекти. Чим дође у додир с ваздухом, та слуз постаје чврста и веома савитљива. Уочено је седам различитих врста паукових нити: уз помоћ сопственог „предива” паук лови плен и помера се лево-десно, горе-доле.