Да ли је тачно да су коштице јабуке отровне?
ИВАНА, Ниш
Семе јабуке садржи органско једињење амигдалин, који је присутан и у коштицама крушке, шљиве, кајсије и нектарине, у дивљим купинама, трешњама, рибизлама и бадемима. У нашем телу, под дејством ензима, амигдалин се разлаже на глукозу и отровну цијановодоничну киселину. Ипак, ово се дешава само ако прогутате коштицу која је згњечена или сажвакана. Она је иначе заштићена спољашњом опном, довољно јаком да прође кроз систем органа за варење без оштећења. Уколико се и деси да случајно са залогајем јабуке поједете и неколико семенки, доза цијанида која се у њима налази је мала, тако да неће изазвати нежељена дејства.
Шта је било средњовековно топло доба?
Ана
Зајечар
Није само током последњих педесет година клима неуобичајено топла; нешто слично догодило се од око 800. до 1300. године. Будући да је то било пре индустријске револуције, климатска сумњала држе се топлог средњовековног доба као доказа да модерна индустрија и људи можда нису кривци за тренутно загревање. Климатолози ипак указују на то да је загревање било знатно блаже и да није било светско.
У једном од претходних бројева, у тексту „Здрав ум у лудилу рата”, писали сте о душевној болници као јединој слободној територији у Београду. Да ли је и наш писац Петар Кочић боравио у њој? Постоји и филм који говори о томе „Слепи путник на броду лудака”.
ЈОВАНА КУЗМАНОВИЋ
Писац Петар Кочић (1877–1916) смештен је у „Дом с ума сишавших” почетком 1914. године и у њему је остао до смрти, 27. августа 1916. године. Драгоцене записе о његовом боравку у болници оставио је новинар, дипломата и хроничар Милан Јовановић Стојимировић (1898–1966) који је од 1915. године радио као болнички писар и имао прилику да се среће са писцем скоро свакодневно. После једног сусрета, забележио је:
„Кочић је све до смрти веровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку – кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провере да ли је збиља болестан. До последњег часа говорио је ’само да дочека Србију’, па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, приређивао је за позориште своја ’Суданија’. Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти ’у свим српским позориштима’, жалећи се на пријатеље ’што га пуштају да чами међу лудацима’.”
Филм „Слепи путник на броду лудака” (2016) у режији Горана Марковића управо говори о последњем раздобљу живота Петра Кочића у душевној болници на слободној територији Губеревац, заједно са другим пацијентима, лекарима и особљем.
Од чега се прави фондан којим се украшавају торте?
Јелица
Земун
Фондан маса последњих година све се више користи за облагање и украшавање торти и других слаткиша, па је данас доступан велики број рецепата. Ипак, састојци који се најчешће користе и који чине основу за прављење фондана јесу: вода, јестиви глицерин, фруктоза, шећер у праху и желатин. Уместо глицерина, који маси даје текстуру теста и омогућава да се лакше развуче помоћу оклагије, неки кувари користе природни мед. За бојење смесе користе се прехрамбене боје. У овај „пластелин” за торте може да се дода и нека од арома (често се користе ванила и бадем), како би имао лепши укус.
Како прерада старе хартије утиче на околину?
АНЂЕЛА
Ниш
Приближно 35 одсто посеченог дрвећа користи се за израду хартије – око 160.000 квадратних километара шуме годишње. Међутим, дрвеће је извор који се обнавља, а свега девет одсто дрвећа које се користи за хартију долази из старих шума.
Прерада старе хартије смањује потребу за дрвећем, па се сади мање стабала. За прераду је потребно 40 одсто мање енергије него за израду „од нуле”. Савремене фабрике хартије добијају струју од сагоревања отпадног дрвета. Фабрике за прераду хартије користе струју добијену од фосилног горива.
Фабрике хартије користе отровне материје као што су толуен, метанол и формалдехид. Према извештају америчке Агенције за заштиту природе, фабрике хартије су међу највећим индустријским загађивачима у САД. Прерада старе хартије загађује воду 35 одсто мање и ваздух 74 одсто мање од производње нове хартије. Сем тога, прерада тоне новинске хартије смањује количину отпада на депонији за три кубика. Док се хартија распада, ослобађа се метан, један од штетних гасова стаклене баште.
Да ли је тачно да и поврће и воће садрже масноће?
МИЛИЦА
Јагодина
Иако се не би рекло, воће и поврће често су прави извор масноћа. Леблебије, пасуљ, грашак и сочиво садрже приличне количине масних материја, такозваних липида, док се за авокадо може рећи да је воће које у томе предњачи – масно је колико и пршута. На пример, 100 грама ораха садржи масноћа колико и 100 грама мајонеза.
У свежем воћу (кајсије, киви, малине, мушмуле, банане и јабуке) и поврћу (купус, спанаћ, шаргарепа, тиквица, чак и салата), па и у печуркама такође има масноћа, али у много мањим количинама.
Вишње, ананас, лубеница (спада у поврће!), купине, грејпфрут, рибизле, цвекла и репа ретке су врсте воћа и поврћа које не садрже масноће.
Може ли неко да буде алергичан на све?
Милош Васић
Сурчин
Када би неко постао алергичан на све, врло брзо би умро. Дисајни путеви те особе били би затворени и натечени, а крвни притисак би пао. Поступак при пружању прве помоћи у овом случају била би инјекција адреналина, али само као привремено решење. Уколико је ова особа алергична и на адреналин, стање би се још више погоршало.
У стварности, никад се неће догодити да неко буде алергичан на адреналин или неки други елемент увек присутан у нашем телу. Алергије су погрешни одговори одбрамбеног механизма на спољашње хемикалије (најчешће беланчевине) кад дођу у додир с кожом, грлом, плућима или цревима.
Постоји генетска предодређеност за појаву алергија, али да ли ће оне бити и опасне по живот зависи од окружења. Према „теорији о хигијени”, прекомерна уредност онеспособљава имунитет, при чему бела крвна зрнца могу да постану осетљива на уобичајене супстанце као што су прашина или кикирики. Ова теорија могла би да објасни све већи број алергија у свету.
Постоје, срећом ретки, случајеви деце која су толико алергична да морају да се хране преко стомачне сонде и у школи су смештена у посебно чистим просторијама.
Шта је Стендалов синдром?
ГОРАН ВОЈИНОВИЋ
Београд
Познат и као фирентински синдром, ова врста психосоматског поремећаја може да настане под снажним утиском који на појединца оставља посматрање уметничких дела – сликарских, вајарских или архитектонских. Нека од њих могу изазвати снажно узбуђење праћено убрзаним радом срца, вртоглавицом, несвестицом, а у ретким случајевима и привиђењима. Овај синдром први је описао француски писац Мари Анри Бел (1783–1842), познатији под псеудонимом Стендал, приликом своје прве посете италијанском граду Фиренци где се сусрео са великим бројем уметничких дела неких од најпознатијих мајстора. У медицини је назив прихваћен 1979. године, када је овај синдром препознала Грацијела Магерини, италијански психијатар, код више од стотину својих пацијената.