За читање и уживање - Селва Бакр
ВОЈНИМ ЛИЦИМА ОДГОВАРА НОЋ
Гробљански чувар одшкрину врата своје кућице, протури кроз отвор своју огромну главу која је пре само неколико часака лежала као бачена на кревет, протрља очи да види ко куца на врата у те позне ноћне сате и рече:
– Да?
– Не замерите што вас узнемиравамо; смртни случај – одговори му једна од шест девојака које су стајале пред вратима.
Човек разрогачи очи у чуду, осећајући фантастичну нелогичност призора. Затим, и даље зачуђен, изјави да је немогуће обавити укоп у то доба ноћи. Да би то потврдио, задиже рукав своје широке хаљине и погледа у ручни сат. Било је прошло пола четири по поноћи. Он љутито понови:
– Где то има – сахрана усред ноћи! Је ли смак света!? Ево, још сат времена па ће сванути господња светлост и моћи ћемо да кажемо: ‘Господе, велик ли си!’
Једна од девојака што су стајале рече (а видело се да је на муци):
– Не можемо да чекамо, морамо да га сахранимо сад, одмах!
Чувар још једном протрља очи и зевну неколико пута, разбуђујући се. Опази да та што му се обратила није одевена у црнину како је обичај у жалости, па пређе погледом и преко осталих. Под пригушеном светлошћу уличне светиљке указаше му се боје њихових хаљина: све су биле свечано извезене и у живим бојама. Човек тад примети и да су им лица нашминкана, а фризуре дотеране. Изгледале су му, тако како су стајале, као да су пошле на забаву. Кад га запахну и мирис женског парфема, чула му мало уздрхташе и он испусти слабашан глас као да пита самога себе:
– Све само женскиње – у глуво доба ноћи!?
Једна од жена се насмеја. Њен груб и отегнут смех заори се громогласно и као да га погоди усред тела, а срце му поче снажно лупати. Човек беше почео да сумња да су пред њим људска бића. Обузе га језив осећај да стоји пред аветима или демонима што бораве у гробовима, о којима је слушао свакакве приче, али их сам никад досад није видео. Помисли да почне запомагати не би ли довикао кога од комшија што живе у гробницама, али му смејачица не даде времена да крикне, додајући:
– Да, све смо женске; оца нам је Господ лишио мушке деце. Проклетиње, боље да смо цркле кад само мучимо сваког живог на овом свету!
Чувар упита:
– Значи, све сте његове?
– Нажалост – одговори једна.
Чувар је слушао с неверицом. Било је несхватљиво да на лицима свих ових девојака што стоје пред њим, кћери покојника чије тело земља још није прекрила, нема ни трага туге, ни суза, ни плача, ни кукњаве као што бива у сличним приликама. Осим тога, шта значе те шарене хаљине, нашминкана лица и непристојни смех који је малочас чуо. Чувар се нађе у незгоди, не знајући шта да чини, док га је и даље прогонило питање: да ли је ово што гледа очима стварно? Или је то привид, нека ноћна мора? Или је, може бити, каква гадна шала о каквим је слушао у причама у којима се демони кадшто спрдају с људским створењима?
Протрља очи још једанпут, нервозно прође руком кроз косу – можда да се увери да је стваран и жив и да је све то око њега стварно, а не наставак сна који је колико малочас сањао, пре него што га је пробудило куцање на вратима. У сну му беше дошла нека заводљива глумица коју је пред спавање видео у телевизијској серији. Извлачи се из мртвачког плашта и узима га у загрљај. Он просто не верује сам себи и не зна тачно да ли да се радује што је у њеном загрљају или да врисне, а око му стално пада на онај њен плашт којим је била омотана. Но, кад се увери да му је коса на глави, и кад му до слуха допре кевтање комшијског штенета налик на плач одојчета, он се прибра, призва име Божје молећи да га заштити од проклетог Сотоне, па рече:
– Добро, да прво видим умрлицу.
Био је почео да помишља на злочин. Ако није то, зашто ове девојке долазе да сахране оца у ово доба ноћи? Помисли, такође, да би и умрлица могла бити кривотворена, или да постоји каква тајна која би га сутра могла довести у ситуацију да одговара пред законом.
Девојка ниска стаса и с наочарима на очима извади из ташнице један папир и пружи му га. Он стаде пажљиво читати. Умрлица је била издата претходног дана у здравственој станици недалеко од гробља. Били су уписани име умрлога, датум и узрок смрти. Чувар помно испита потпис дежурног лекара, начелника станице и отисак печата. Премда се крилати орао у отиску печата беше разбашкарио преко потписа, чуварево неспокојство не умину – напротив, постаде још сумњичавији, па рече:
– Смрт је очигледно наступила ујутро, значи да сте имале времена да дођете поподне или предвече. Чудно је што сте чекале баш ноћ.
Девојка која је изгледала најстарија рече, снебивајући се и уздишући:
– Нама је баш време сахране најважније. Ти гледај своја посла, узми паре што ти следују и готова ствар!
Чувар се расрди. Био је сигуран да ништа више није у стању да схвати, па раздражљиво одврати:
– Не долази у обзир да укопавам неког у касне сате; старије је јутро од вечера!
Најстарија му запрети да ће му оставити леш ту, на ледини и да ће отићи. И збиља, махну руком сестрама и оне се све запутише према улазној капији гробља. Подигоше сандук са лафета, понеше га и спустише чувару пред ноге. Он им, већ бесан, затражи да отворе ковчег да види шта је унутра. Очекивао је да ће видети трагове злочина или какав било знак да смрт није наступила природним путем. Кад пред собом виде мртваца како лежи умотан у плашт као што бог милује, повика:
– Уосталом, укоп сад није могућ тако и тако. Боље да обавестимо власт.
Наочарка му мирно одврати:
– Обавести полицију. Учини што мораш.
Чувар хитро уђе у своју кућицу што се састојала од две веће просторије које су иначе служиле за окупљање родбине покојника. Кад доби телефонску везу с полицијском станицом и објасни дежурном у чему је проблем, онај му хладно и потпуно незаинтересовано одговори да ту не може ништа да учини, јер не постоји кривично дело убиства. А како је умрлица исправна, потписана и оверена службеним печатом, нека се он, дакле, поузда у божју помоћ и нека обави укоп. На крају још запита чувара да ли је на лешу уочио мрље од крви, маснице или трагове дављења. Кад чувар одговори одрично на све то, дежурни полицајац спусти слушалицу, па положи главу на сто и настави да спава.
Чувар се поново врати до ковчега и девојака и одлучно објави да ни у ком случају неће обавити укоп док му год не кажу шта их гони да покојника сахрањују у то необично доба дана. Додаде да он неће попустити ни под каквим претњама и упозори их да не могу отићи одатле док им он не изда потврду да је укоп извршен, а ако то учине, против њих ће се повести кривични поступак. Кад девојке видеше да чувар говори разумно, као и да неће одустати од свог става, једна од њих му рече:
– Чуј, чико, наш је отац умро од руке Господње и с те стране можеш бити спокојан; али то што нас питаш тешко нам је да ти сад објашњавамо. Ствар је крупна и, ако бисмо ти стале причати о разлозима, требало би да причамо данима и данима. Обави укоп и не бој се!
Најстарија додаде не би ли га још боље умирила:
– Укратко, ми смо све одавно само чекале час кад ће он умрети. Мрзеле смо га више него и стрица, дабогда и он горео у паклу!
Чувар се згрози на те речи јер се о мртвима говори само најлепше, што год да су чинили или злочинили за овоземаљског живота. Да просто не помислиш да им је овај што лежи у сандуку отац! Пљесну дланом о длан и завапи:
– Нема силе ни моћи до у Бога јединога! Саклони ме Боже од тебе, госпоја! Опрости јој Боже велики! Господ нека ти да покајања и помилује те својом милошћу!
На то ће најмлађа:
– Немој ти случајно да мислиш да ми немамо милости, да смо безосећајне или да сад клеветамо покојника; не, тако ми Бога! Него нас је он мучио и душу нам вадио и јутром и вечером. Звао се отац, али је на делу и у ствари био далеко од тога!
– О Господе, о Заштитниче! А јел’ се бавио чиме? – упита чувар.
Јави се она с наочарима:
– Војно лице, господине, и поступао је с нама тако да смо гледале звезде усред бела дана! Живе нас је убијао. По мајчиној смрти остале смо нас шест девојчица – шта смо ми могле, биле смо немоћне. Живеле смо од туђе милостиње, јер је он продао мајчину земљу и узео све паре, а нама је бројао сваки залогај. Забранио нам је да учимо школе и лишио нас свега лепог на овом свету, чак и онога што има свако друго чељаде! Ето ти, наша је прича дуга и предуга. Нити је било нити ће бити људског створа који је доживео такву беду и несрећу!
Чувар опет помену божју силу и моћ, па помисли да девојке, може бити, мало претерују, или га лажу из неког разлога који њему није познат. Али из трагике коју је читао с њихових лица и горчине коју им је осећао у гласу осети да говоре истину, па рече:
– Добро, хајде сад се спомените да је Бог један и смирите живце. Али реците ми, зар није когод могао да каже том човеку коју реч, да поразговара с њим, неко разуман из његове фамилије или неки добар пријатељ који је имао утицаја на њега, да га мало окрене и да му смекша срце?
На то ће најмлађа подсмешљиво:
– Деда је био још већи говнар. И он је био војник, а и стриц је, исто тако.
На ово се надовеза најстарија са својом оптужбом:
– Држао нас је на узди као марву, ниједна није могла ни случајно да каже шта мисли. Једне прилике средња сестра викну на њ, говорећи му: ‘Грех ти на душу, само нам загорчаваш живот! Хоћу да и ја живим као остали народ, да учим школу, да излазим међу свет!’ И замисли, чико – ти, чувару: млатио ју је док јој није избио око! Дошле смо дотле да је већ било начисто немогуће издржати; нисмо више смеле да отворимо уста и да кажемо ниједну реч. Онда смо се научиле да лажемо и хинимо – постале смо биле као они евнуси.
– И то није само да се тако каже – надовеза се најмлађа горко – већ нас је стварно обрезао, све нас!
Чувар се осети нелагодно. Знао је да је доба кад су се девојке обрезивале прошло. Би му криво и осети бескрајно сажаљење према овим девојкама, али му је оно прво питање и даље кљуцало у мозгу: зашто желе да сахране оца у ово позно доба ноћи!?
Најстарија му рече да желе да га лише благодати испраћаја до последњег боравишта и достојне сахране каква доликује људима, а средња додаде да онај који је њих лишио благодати сунца не заслужује ни да сам буде сахрањен по сунцу. Испричаше чувару да су, када је умро, намесиле колача и прославиле тај догађај. Затим су отишле фризеру да направе свечане фризуре и обукле најлепше хаљине које су имале, али их је утом време преварило па су, уместо свечери, стигле на гробље прилично касно. Рекоше му и да намеравају да поразбијају све његове слике на зидовима и да ће, чим га покопају и стигну кући, спалити његову војну униформу. Још му казаше да су се заклеле међу собом да му не помињу име док су живе.
Чувар не беше од оне врсте људи која се радује туђој муци – можда напросто стога што је био гробљански чувар – па га није обузимало осећање пријатности којем други обично подлежу при посматрању туђе несреће. Штавише, искрено је саосећао с овим женама што стајаху пред њим и сажаљевао их. Није много требало, а то саосећање претвори се у стварну жељу да помогне девојкама и учини штогод за њих. Није знао како би то постигао, јер му се глава, иако је садржавала некакав мозак, није, у ствари, много разликовала од ма које празне лобање на какву се каткад може наићи по гробљима, а и сан га је још увек снажно призивао себи. Он уздахну и покајнички изговори:
– Добро, доста. По божјој заповести покопаћу тело!
Засука рукаве и каза им да ће најпре позвати помоћника из суседне куће јер неко мора да му помогне да отворе гробницу и обаве укоп. Али само што пође, на путу се указа човек одевен у војну униформу. Корачао је разметљиво, све се више приближавајући чувару и девојкама. Ове, чим му се црте лица почеше разазнавати, вриснуше у један глас:
– Стриц!
Човек им не одговори, већ их стаде грдити и псовати, називајући их најгрознијим именима и претећи да ће им пресести и мајчино млеко. Девојке беху сломљене. Почеше плакати и ридати у очајању, а стриц официр, кад му се од мржње и зла мало поврати глас, повика:
– Одсад па надаље ја наређујем! Ја сам извршилац тестамента и ваш старатељ и све има да иде исто као и досад. Јел’ то јасно?!
Изговарајући то, стрељао је девојке погледом, једну по једну. На њиховим лицима јавише се најпре страх и ужас, затим одвратност и презир, док им, напокон, вене не набрекнуше од беса и мржње. Сва та нагомилана мржња и гнев што су им тровали живот током многих година, уз страх од враћања у прошлост, још увек јачи од сваке помисли на будућност, нагнаше их да, у истом трену, све заједно крену у напад на ту прошлост, живу и отеловљену пред њима. Тукле су га и ударале, он се опирао користећи све своје војничко умеће, али узалуд. Чувар брзо поново утрча у кућу, позва полицијску станицу и рече дежурноме:
– Мислим да морате доћи овамо одмах – сместа!
У тим тренуцима почињао је да свиће нови дан.
Преузето из књиге „Приче из делте Нила (Мали избор из кратке приче Египта)”, Издавачко предузеће Клио, 2022.
Превео и приредио Српко Лештарић
Коментари (0)