Царска дијета

ВЛАСТ У ТАЊИРУ

Један владар Јапана  пре много година успео је да промени културу читавог свог народа

Јапански цар Тенму, који је владао у другој половини седмог века, заузима посебно место у повести Јапана због одлуке која је дугорочно променила навике у исхрани читавог јапанског народа. Године 675, Тенму је издао царски декрет којим се забрањује убијање одређених животиња и једење њиховог меса током трајања пољопривредне сезоне. Међу њима били су говеда, коњи, пси, мајмуни и кокошке. Иако забрана није обухватала све облике меса, нити је важила током целе године, њен симболички значај био је огроман јер је долазила с врха и имала је снажан утицај на понашање тадашње елите као и обичних људи.
   Један од кључних разлога за ову одлуку био је растући утицај будизма, који је у то време постајао важан стуб државне идеологије Јапана. Једно од суштинских начела будистичког учења је уздржавање од свих облика насиља, као и поштовање према свим живим бићима. Зато се убијање животиња сматрало веома неморалним чином, нарочито када су у питању владари и припадници дворске елите који су желели да се прикажу као праведни и посвећени будисти. Осим верских разлога, забрана меса имала је и практичну улогу, јер су говеда и коњи били неопходни за обраду земље и превоз, па је прекомерно коришћење меса у исхрани могло да угрози економску стабилност државе.

На ову Тенмуову одлуку надовезивала су се и древна јапанска веровања „шинтоизма” („божјег пута”), према којима су крв и смрт сматрани изворима обредне нечистоће и дуготрајне лоше среће, посебно у близини царског двора, светих места и јавних места уопште. Због тога је избегавање меса у исхрани код Јапанаца постало део ширег система друштвених и верских норми. Током наредних неколико векова и други цареви су више пута потврђивали сличне забране, чиме се у Јапану постепено развила култура исхране заснована пре свега на риби, пиринчу, поврћу и соји. Иако обичај лова и исхрана у којој има дивљачи никада нису у потпуности нестали, нити били забрањивани, месо је у јелима често прикривано посебним називима како би се избегло кршење царских забрана.
   Такав став према исхрани трајао је више од 1200 година, и снажно је обликовао јапански идентитет, као и кухињу и друшвене обичаје. Тек током обнове Јапана у 19. веку дошло је до преокрета када је цар Меиџи, који је био и велики реформатор, у јавности често јео говедину како би симболично означио осавремењивање Јапана и приближавање Западу. Упркос томе, одлука цара Тенмуа остаје један од повесних примера како политика и вера могу дубоко и дугорочно да утичу на културу једног народа.