Живот пише драме

ТРЕЋА ШАНСА ЗА ЖИВОТ

Противно свим статистикама, један млади Американац успео је да извуче живу главу после два пада авиона у којима је био путник. Нажалост, његови најближи нису били исте среће.

У детињству о каквом већина деце машта Остин Хеч је уживао до осме године. Старијој сестри Линдзи, млађем брату Ијану и Остину никад није мањкало родитељске љубави и по њој их памти до данас. Скоро савршен живот неповратно је уништен 2003. године када се десила велика трагедија.
     Породица се малим авионом враћала кући у Индијану, из северног Мичигена, где су били у посети рођацима. Све је било у реду док нису почели да се припремају за слетање. Авион се срушио и након пада почео да гори. Отац Стивен избацио је осмогодишњег Остина кроз прозор, а затим се вратио у олупину да покуша да спаси остале чланове породице. Нажалост, за мајку и двоје деце који су остали заробљени унутра више није било спаса. Стивен је морао да изађе како и сам не би страдао.
    Пред оцем и сином који су у несрећи задобили занемарљиве повреде било је дуго и мучно време психичког опоравка. Остин је имао свега осам година и било је потребно да још сазри како би се у потпуности суочио с губитком најмилијих. Његовом оцу у првим месецима било је много теже.
    Снагу да настави даље давали су му љубав и одговоност према једином преживелом детету. Повезаност Стивена и Остина постала је још јача и на тај начин показали су захвалност што им је пружена нова шанса за живот.

Трудили су се да одрже успомене на страдале чланове породице. Заједно су листали споменаре и албуме с фотографијама како им њихови ликови не би избледели у сећању. Истовремено, давали су све од себе да се врате у нормалне животне токове. Отац је подржао Остина када је изразио жељу да се професионално бави кошарком. И сам је тренирао овај спорт неколико година.
    Отац је полако и опрезно дозвољавао да му нове особе постану блиске. Сусрет с Кимберли био је судбоносан. Мајка троје деце помогла му је да поново стане на ноге и осети љубав коју је изгубио оног кобног дана. Празнина је и даље постојала, како у његовом тако и у срцу његовог сина, али и Остин је брзо прихватио нову породицу.
    Сви су га бодрили да се посвети школовању и спортској каријери. Труд се исплатио 2011. године кад му је понуђена стипендија за студије на Универзитету у Мичигену, као и место у универзитетском кошаркашком тиму. Срећа је кратко трајала јер је уследила још једна трагедија.
   Иако је по закону вероватноће било готово немогуће да се Стивену и Остину два пута деси иста несрећа, управо то се догодило. Поново су били у авиону, на путу ка северном Мичигену, и авион се поново срушио. Са њима је била и Кимберли која није преживела пад, као ни Стивен. У суровој игри космичких сила Остин је добио и трећу прилику за живот.
    Срећа је била што су га извукли на време. За разлику од претходне несреће, овог пута био је у тешком стању. Приликом удара поломио је кључну кост, неколико ребара, бутну кост и задобио је озбиљну повреду мозга. Лекари су га првих неколико дана држали у вештачкој коми да би се бар мало опоравио. Међутим, Остин је остао без свести и када су га повратили из коме. Тек после шест недеља отворио је очи.
Морао је поново да научи како да овлада основним телесним функцијама. Није схватао шта се дешава око њега и није могао да говори. Описао је касније како је то изгледало у његовој глави:
     „Имао сам осећај као да су у кући упаљена сва светла, али да је она сасвим празна.”
    Потпуно скрхан трагедијом која се поновила, Остин је био спреман да одустане од свега. Био је то најмрачнији период у његовом животу. Да није било лекара, терапеута и психолога који су уз њега били свакодневно, исход не би био ни приближно успешан. Помогао му је и ујак, при најближи рођак.
    Док је полако учио како да хода, једе и изговара речи и реченице, морао је да се помири с новим губитком. Више није имао ни оца, ни маћеху. Ујак је настојао да преузме родитељску улогу, колико је могао. Остин је после годину и по дана мукотрпних вежби и психотерапије био спреман да се врати у школу и добије средњошколску диплому. Универзитетка стипендија и даље му је била на располагању.
Наново се извукао из вртлога безнађа и одлучно наставио борбу. Не само да је уписао Универзитет у Мичигену већ је остварио и свој дечачки сан. Обукао је кошаркашки дрес универзитетског тима „Вулверини”. Сви су били упознати с оним што му се десило, па је и тренер показао много стрпљења. Било му је јасно да Остин више није у пуној физичкој снази, али желео је да му пружи прилику.
    Остин се придружио тиму у сезони која је почела 2014. године. Изашао је на терен пред сам крај једне од утакмица. Погодио је кош из другог слободног бацања и постигао први поен за „Вулверине” у својој каријери.